петак, 06. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > О једном "отвореном писму", или "ко влада културом, влада и заједницом"
Културна политика

О једном "отвореном писму", или "ко влада културом, влада и заједницом"

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
петак, 18. октобар 2013.

Слободан Антонић је у једном од својих текстова са пуно права истакао изузетан значај остваривања културне хегемоније у нашем друштвеном и политичком животу. Њену суштину чини наметање система вредности, образаца понашања и пожељне листе политичких и културних питања. „Ко влада културом, влада и заједницом“, говорио је Антонио Грамши.

Очигледан пример тежње да се оствари хегемонија у култури, или боље рећи неприкривено лобирање у креирању културне политике може се видети у отвореном писму министру културе Ивану Тасовцу, које су упутили група књижевника, књижевница, књижевних критичарки и критичара, уредница и уредника и издавача са веома индикативним насловом: „Редефинисање стања у уметничком стваралаштву“. Он претпоставља да управо та група потписника писма поседује искључиву и ексклузивну истину о томе како треба редефинисати стање у култури јер у њиховим предлозима нема места за било какву другачију естетску или стваралачку концепцију.

Ради се о шест конкретних сугестија које ултимативно стављају на испит зрелости новог министра културе иако су потписници овог писма спремни за транспарентност и дијалог, али који би се одвијао само у оквиру њихове групе и у оквиру њихових естетских опредељења. Ова компактна група уместо јалове и неконструктивне критике нуди своје добре услуге у креирању нове културне политике. Већ сам став да ће се на основу реакције министра на ове сугестије одмеравати и његови стварни домети јасно указује да се ради не само о групи писаца и посленика у култури већ о групацији која има сасвим прецизно одређене идеолошке и политичке циљеве. Ако предлози ове групе не буду прихваћени, онда нови министар културе вероватно неће положити испит зрелости и политичке подобности. Он је реаговао неубичајено брзо и захвалио се на изузетним сугестијама за редефинисање стања у уметничком стваралаштву, држећи да је та врста конструктивног прилаза најбољи начин да се културна јавност укључи у решавање нагомиланих проблема у области културе.

Основно питање је да ли ова група потписника отвореног писма има ексклузивно право да своди уметност само на књижевно стваралаштво и да буде једини прихваћени конструктивни глас у нашој културној јавности, који је министар културе тако здушно и свесрдно пригрлио. Судећи по брзини коју је испољио министар културе, очигледно је да он управо ову групу прихвата као конструктивног саговорника, јер је расправа већ планирана у просторијама Народне библиотеке Србије у петак, 25. октобра у 12 часова. Министар Иван Тасовац ће бити слободан да позове као активне посматраче и представнике стручне јавности, али и медије како би се упознали са овим моделом решавања проблема у култури.

Све указује да је овај „модел“ редефинисања стања у уметничком стваралаштву који је пласиран у Отвореном писму био унапред договорен са новим министром за културу. Он само треба да добије потврду и легитимитет кроз конструктивну расправу која ће окупити само пробране и вероватно политички и идеолошки подобне учеснике, који се налазе пре свега у у овој групи потписника, а који су огорчени и резолутни противници и самог помињања патриотизма и националног интереса у култури. Ову позицију најбоље је изразио Саша Илић у тексту „Култура на леђима тигра“. „За тако нешто је неопходно формулисати нову културну политику која је морала бити дефинисана већ у пролеће 2001. године. Пре свега треба одустати од политике конституисања националног идентитета и отворити простор културе ка независној сцени која деценијама већ тавори чекајући време када ће бити препозната као један од најважнијих културних ресурса у земљи. Сада је прави тренутак да се покрену иницијативе из овог сектора и испоставе захтеви министру културе“.

И модел који је предложен у отвореном писму управо испоставља захтеве снажног и добро организованог лобија у нашој култури који је схватио да се поново отворила прилика за креирање културног обрасца, у коме ће се остваривати политика одустајања од политике конституисања националног идентитета и редефинисања стања у уметничком стваралаштву. Велико је питање да ли је у нашој културној политици икада и вођена озбиљна идентитетска политика.

А шта садржи овај конструктивни модел редефинисања стања у уметничком стваралаштву о коме ће се водити фингирана тзв јавна расправа и то у кругу пажљиво изабраних истомишљеника. Он садржи сугестију за формирање комисије која би писцима додељивала стипендије за несметани рад, а елементарни и искључиви критеријум за доделу ових стипендија био би квалитет предложеног синопсиса. Сасвим сигурно да ће комисију за доделу стипендија сачињавати писци из ове посвећене групације који припадају јасно одређеној естетској струји у српској књижевности, тако да би квалитет био одређиван према њиховом искључивом и то не само естетском приступу.

Своју искључивост су већ толико пута до сада у нашој јавности демонстрирали.То се може видети и у овом Отвореном писму: „Инсистирамо на независном и транспарентном раду сваке предложене комисије. Те на елиминацији утицаја издавача, репрезентативних удружења, уредника, политичких структура као и појединаца који су учествовали у девастацији културног простора у претходних годину дана али и самих аутора“. На овај начин се заговара својеврсна тоталитарна свест и својеврсна селективно одређена лустрација у култури. Из оваквих ставова избија комесарски и секташки дух елиминисања свих оних који се не уклапају у овај модел редефинисања стања у уметничком стваралаштву.

Нови министар културе већ је добио и јавне похвале што је из управљачког и саветничког састава у министарству уклонио патриотске штеточине. Дератизација, деконтаминација и денационализација су кључне речи којима се иначе служе идеолошки јуришници који припадају овој политичкој и идеолошкој групацији. Формирање комисије за откуп књига уз јасно инсистирање на откупу књига дела савремене литературе само показује да потписници овог Отвореног писма неприкривено теже да без икаквих обзира отворе себи простор за откуп њихових књига јер су они себе прогласили за врх савремене српске литературе. Ова групација настоји да овлада и уређивањем и профилисањем часописне сцене у Србији, стварањем хијерархијске ранг листе часописа на основу стандардизације (коју ће они креирати) у сваком смислу (визуелном, дизајнерском, лекторско-коректорском, квалитативном у смислу превода и премијерно објављених текстова).

Ова тежња ка унификацији часописа само је још један доказ више да ова групација настоји да одреди стабилне нормативе који ће се уклапати у њихове не само естетске вредности. При томе није јасно на основу којих то критеријума би се одређивала помоћ капиталним и важним издањима са посебним нагласком на афирмацију домаћег књижевног стваралаштва у коме они претендују да имају апсолутну доминацију. Очигледно је да оваквим приступом ова групација писаца, критичара и издавача не би пропустила јединствену прилику да и у овој области одигра своју арбитрарну улогу. У томе они имају већ богато искуство. Критеријуми за подршку књижевним манифестацијама од значаја по овом моделу подразумевају величину и значај манифестација у европским и регионалним оквирима, а тек потом у националним.

У овом предлогу се препознаје тежња ове полит-културне групације да се искључива предност даје регионалним и европским културним манифестацијама, док се националне манифестације третирају као нужно зло, што се уклапа и у њихову концепцију да се маргинализује испољавање националног и патриотског интереса у области културе и књижевности и тако оствари демитологизација наше историјске. Ернесто Сабато је у својој књизи Отпор записао: “Највеће осиромашење једне културе јесте тренутак у којем неки мит у народу почиње да се дефинише као лаж. Као и кућа што се руши када се поруше њени темељи, лако и заједнице почињу да пропадају када њихови митови изгубе свој сјај и своју снагу“. Врхунац је ипак садржан у сугестији која се односи на подршку и оснаживање стваралаштва за децу и младе како у виду часописа, тако и у виду кампање за презентацију квалитетног стваралаштва за основношколски узраст. То је део предложеног модела у коме се ништа не препушта случају, већ се морају обезбеђивати услови да се на време њихова концепција квалитета у књижевности пласира и најмлађем узрасту.

Из ових сугестија транспарентно се препознаје затвореност и идеолошка искључивост овог модела који треба да буду основа за стварање “јасне културне политике коју би требало дефинисати уз помоћ појединаца који су се у својој области деловања показали као највећи могући професионалци. Истичемо да смо за потпуну транспарентност ових процеса.Спремни смо да са наше стране предложимо неколико таквих појединаца, који би учествовали у ефикасном и партнерском дијалогу у термину који Вама одговара“.

И очигледно је да је нови министар културе транспарентно одабрао партнера у стварању нове културне политике и пробрао остварене појединце са којима ће учествовати у „јавној“ расправи. Да ли би нови министар културе тако ефикасно заказао расправу о новој културној политици да је добио Отворено писмо које би потписали писци, уредници и критичари који сматрају да се у књижевном стваралаштву не може негирати значај наше националне традиције и интереса. Мислим да се одговор може лако наслутити.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер