Kulturna politika

Mobi Laden

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
četvrtak, 21. januar 2010.

Kada je 1821. godine tadašnji državni sekretar a kasniji predsednik SAD DŽon Kvinsi Adams ukazivao Americi kako «ona neće ići u svet u poteru za nemanima koje treba uništiti»[1], njegovo upozorenje se odnosilo i na spoljnopolitičko ponašanje, ali i na slutnje o mentalitetskom naličju tada mlade demokratske nacije. Sposobnost svođenja složene stvarnosti na pojednostavljene suprotnosti u moralističkom ključu (prosvetiteljski «binarni model»), samoubeđenost u sopstvenu ispravnost i starozavetni talionski pristup «razračunavanja sa zlom», u američkom slučaju neraskidivo su isprepleteni. Amerika kao svetionik, «grad na Gori», i Amerika kao krstaš - nikada se nisu mogli odvojiti, kao ni njen idealizam od realističke žudnje za moći. Oba lica Amerike su želela da dele pravdu i oholo se, kao uzor drugima, uznose svojom pravednošću. Oba su htela da usreće svet i oba su, na iole ozbiljnije opiranje njihovim usrećiteljskim naporima – pribegavala odmazdi.

Osvetnička «potera za nemanima» nije izuzetak koji se pripisuje Bušovoj administraciji i njenom unilateralizmu[2] pod pokrićem «rata protiv terora». Počelo je sa DŽefresonovim ubeđenjem da postoji jedan sistem etičkih normi koji se primenjuje i na ljude i na države čiji je Amerika apsolutni posednik. Razvilo se vilsonijanskim idealizmom koji je uz deklamacije tipa «Ovu zemlju smo ustrojili tako da ljudi u njoj budu slobodni, ali tu ideju i taj cilj nismo ograničili samo na Ameriku, te ćemo sada osloboditi sve ljude. Kada to ne bismo činili, slava Amerike bi nestala, a njena snaga bi se osula»[3] stvarao Ligu Naroda. Uobličilo se u  Kenedijevim hladnoratovskim tiradama kako su SAD dovoljno jake da «plate svaku cenu, podnesu svaki teret» kako bi osigurale uspostavljanje univerzalne slobode. Ubeđenje o izabranosti da se donese dobro svetu bilo je u stopu praćeno porivom za krstaškim «lovom na monstrume». Unilateralizam republikanske administracije samo je, u svojoj neskrivenoj mešavini klasičnog realizma (tj. činjenica sopstvene relativne nadmoći) i vilsonijanskog liberalnog idealizma kroz jednostrani izvoz demokratije i ljudskih prava[4] ovu poziciju radikalizovao i monopolizovao u odnosu na svoje demokratske sledbenike.

U ključnim istorijskim momentima «lov na nemani» predstavljao je glavni pokretač američkog intervencionizma. Uz pomoć njega se kroz moralistički sentiment pridobijalo javno mnjenje da izađe iz izolacionističke letargije; uz pomoć njega je vršena krstaška mobilizacija. Na krilima pobeda nad «nemanima» idealizam je dobijao nove potvrde sopstvene moći i novi podsticaj kompulzivnog usrećiteljstva onih-koji-znaju-kako (know-how). Poput kakvog rigidnog psihološkog mehanizma, ovaj istorijski obrazac lako je uočiti. Nakon što «neman» iznenada napadne moćnog mada dobronamernog «pravednika» te mu nanese neopravdanu štetu, sledi osvetnički pohod kao trijumf «pravde», poraz «nemani» i postupno uspostavljanje boljeg i pravednijeg sveta. Tako je i otpočet američki imperijalni pohod da «usreći» svet: 1898. godine brod «Mejn», upućen u Havanu da zaštiti tamošnje američke državljane, iznenada je odleteo u vazduh. «Uzroci eksplozije ostali su i do dana današnjeg obavijeni tajnom, ali je američka javnost, bez dovoljno razloga, smesta došla do zaključka da su za to odgovorne španske vlasti, i «setite se Mejna»[5] postala je parola pristalica rata.» - veli nezaobilazni autoritet za američku povest, britanski istoričar Henri Parks.[6]  U odmazdi koja je predstavljala svojevrsni «imperijalni debi» američke pomorske moći izgrađene po obrascima admirala Alfreda Mahana, od španske «despotske nemani» oslobođene su ne samo Kuba, već i Portoriko, kao i pacifički Filipini i Guam[7].

Slično se desilo i pri ulasku na evropsko ratno poprište u Prvom svetskom ratu. Potapanje «Luzitanije», na kojoj je bilo i 128 američkih državljana, potpuno je preokrenulo pacifističko javno mnjenje, do tada puno prezira prema evropskoj makijavelističkoj realpolitici koja se zaglibila u rovovskom bezizlazu. Nemačka proklamacija neograničenog podmorničkog rata, Cimermanova nota i potapanje brodova nakon 12. marta 1917. godine bili su, posle «Luzitanije», samo dodatni, neposredni povodi za «prvi krstaški pohod» SAD na doboko zavađeni Stari kontinent. Brojčana i tehnološka nadmoć poletnih Jenkija očas je odnela prevagu, trajno pretežući unutar već poremećenog evropskog sistema balansa snaga. Situacija se, sem u detaljima, ponovila 1941. godine: ponovo je «morska neman», ovaj put japanska, iznenadno i podmuklo, prva napala. Perl Harbur je bio, višestruko uvećan i preko potreban, Ruzveltov «Mejn» i «Luzitanija», okidač za «drugi krstaški pohod». Ovaj put, na razvalinama ratom opustošene Evrope i Dalekog Istoka, «potera za nemanima» na svetskom moru je ustoličila novu talasokratsku velesilu. Nešto više od pola veka kasnije, posle iznenadnog udara na «Kule blizance» 11. septembra 2001. godine, istorija koja se, doduše, nije završila kako je proklamovano u Fukojaminoj liberalnoj objavi, pokazala je da može da se ponovi u novim izdanjima starog obrasca. Ponovo je neman udarila, ponovo je sentiment strasne osvete postao pogonsko gorivo za regionalni intervencionizam koji bi konačno kapitalizovao pobedonosni a nedovoljno iskorišćen ishod Hladnog rata. Konačno je dobijen moralni alibi za unilateralni intervencionizam koji se ne odeva u humanitarne motive zaštite ljudskih prava u udaljenim međuetničkim sukobima. Između Scile i Haribde «sukoba civilizacija« i borbe sa «osovinom zla» u svetu «kraja ideologija», otpočeo je novi lov na neman, na globalni terorizam - u Avganistanu, Iraku i Pakistanu, širom zemljine kugle....

«Zovem se Ismael...»

Nedugo nakon 11. septembra, nekim komentatorima zapale su za oko rečenice kojima je otpočinjao Melvilov roman «Mobi Dik». Ismael, narator romana, svoje odvažno opredeljenje za ukrcavanje na kitolovac na početnim stranicama knjige u bljesku vizije smešta između sledećih vesti:

«Veličanstveni borbeni izbori za predsedništvo Sjedinjenih Država»

« Kitolovno putovanje nekog Ismaela»

«Krvava bitka u Avganistanu»[8]

Gotovo istovremeno, Edvard Said, osnivač teorije postkolonijalizma, uočio je kako su kolektivne strasti koje su povele imperijalnu silu (po prvi put povređenu kod svoje kuće) u rat protiv terora, iste one koje nesumnjivo podsećaju na kapetan Ahavov lov na Mobi Dika.

Mnogi su se našli u čudu. Da li je Melvil bio vidovit? Da li su početne stranice «Mobi Dika» u literaturu prepakovano proroštvo koje ukazuje na vezu izbora američkog predsednika, «lova na neman» i rata u Avganistanu? Nije li Melvil u svom romanu toliko duboko zaronio u kolektivno nesvesno da je tek kasnije mnogima «puklo pred očima» i postalo  očigledno da je Buš, sa svojim borbenim pokličima tipa «Možeš bežati, ali ne i sakriti se»» i opsesivnim puritanskim osvetničkim porivom za proganjanjem Bin Ladena i Al Kaide, zapravo ovaploćenje psihologije kapetana Ahava što neumitno vuče svoj brod u propast? I kako «Melvilovo proroštvo» gledati kasnije, sa bezmalo decenijske distance, kada je za predsednika izabran Barak Obama koji dovodi do nove eskalacije rata u Avganistanu, a potera za teroristima se nastavlja i komplikuje sve više? Kao izraz heraklitovskog «karaktera koji je sudbina»? Sva ova pitanja previđaju da je predviđanje po pravilu, pa tako i u literaturi, izraz delatnog saosećanja, i i da su arhetipske metafore, a to potera za kitom zacelo jeste, ne samo višeznačne, već je i njihova asocijativnost mnogostruka pa se i mnoštvo variranih, konkretnih istorijskih izraza i konkretnih dešavanja u njima analoški prepoznaju, nažalost ili na sreću, poslovično - tek nakon što se dese.

Svima je manje-više poznata sadržina «Mobi Dika», zasigurno jednog od najvažnijih romana celokupne zapadne književnosti. Potera monomanijakalnog kapetana bez jedne noge za belim kitom po Pacifiku postala je civilizacijsko i opšte dobro i opšte mesto. Manje je poznato da pisac Herman Melvil, pripadnik osiromašenog srednjeg sloja koji je u mladosti brodio južnim morima i svoje avanture pretočio u romane (najpopularnije delo bilo mu je «Tajpi», avantura o životu među ljudožderima na polinežanskim ostrvima) za života nije dobio priznanje za «Mobi Dika». Njegovo životno delo je u vreme izdavanja (1851.) među čitalačkom publikom našlo na nerazumevanje i neprihvatanje. Teška i tragična tema, brojne filozofske zapitanosti, dramski dijalozi i do tada nepoznata (a čitalačkim navikama besmislena) struktura romana – sve su to bile «otežavajuće okolnosti» koje su učinile da se veličina «Mobi Dika» prepozna tek krajem dvadesetih godina prošlog veka, kada su  SAD, već izrasle u imperiju, stajale u sred do tada najveće ekonomske krize modernog kapitalizma. U otkrivanju Melvilovog kapitalnog dela pojedinačno najveću zaslugu imao je Vilijam Fokner koji je svakom raspoloživom prilikom iskazivao svoju fascinaciju «Mobi Dikom».

«Mobi Dik» je remek delo u svakom njegovom aspektu. Sadržina priče o epopeji kitolovca «Pikvoda» rukovođenog kapetanom Ahavom čija će osvetnička potera za Mobi Dikom, belim kitom, odvesti posadu broda u propast, predstavlja romansiranje prototipske avanture o odnosu čoveka i prirode kao izrazu ljudskog traganja za znanjem, svojevrsnu parafrazu «gralske potrage» sa izrazito destruktivnim, negativnim nabojem. Gonjeni prokletstvom - progonitelji prokletstvo i pronalaze, a moćni beli kit (čija belina, simbol nevinosti, predstavlja šokantni kontrast njegovoj navodno prirođenoj «monstruoznosti») kao otelotvorena priroda, nedokučiva i potencijalno opasna, uništava svoje napadače i nestaje u morskim dubinama.

Struktura Melvilovog romana bila je čitav vek ispred svog vremena. Ona je u celini izrazito moderna i po formi i po nameri da priča bude refleksivna, samoobjašnjujuća. U obliku svojevrsnog priručnika kitolovstva, ne samo zbog poglavlja koja sistematično obraćuju kitove i proces lova na njih, već sa namerom da knjiga predstavljaju celinu koja pokušava da sistematski obradi temu lova na kitove - da bi se od toga na pola puta odustalo (uz ubeđenje, kako Melvil kaže, da ništa veliko ne može da se dovrši, i zahvalnost Bogu zbog toga) - roman «Mobi Dik», i formom i sadržajem, podriva koncept enciklopedije kao sume racionalnog znanja[9]. Napuštanjem književnog teksta kao nesavršenog koncepta, skice, koja svesno odbacuje prosvetiteljski enciklopedizam usled razumske nedokučivosti prirode kao predmeta proučavanja/potrage, «Mobi Dik» jednim svojim delom iskoračuje izvan moderne epohe. Roman i enciklopedija tako stoje jedno naspram drugog, suprotstavljeni poput Mobi Dika i kapetana Ahava. Sa jedne strane - zastrašujuća nesaznatljivost i nepredvidivost, tajanstvena sila koja, kada se izazove, sa lakoćom ruši sve pred sobom; sa druge - Ahavov opsesivni, herojski napor da se obuhvati, apsolutizuje svet na čiji tron se, sa krajnjim naporom volje, uzdiže čovek, onaj čovek koji zahteva zatvorenu priču, odgovor, znanje koje je identitično moći. Forma romana i njegova sadržina se kroz ovo sučeljavanje poklapaju, skicirajući u svojoj estetskoj nesavršenosti tragičnost teme koju je, kao posledicu demokratskog individualizma, predvideo još Aleksis de Tokvil u «Demokratiji u Americi» (1835) – onu o sudbini čoveka obdarenog talentima što se, nošen strastima i nedoumicama, otuđio od svoje zemlje i svog vremena; koji istrajno luta i, uprkos nezamislivim patnjama, suočava se sa prirodom, svetom i – Bogom.

Simbolika «Mobi Dika» je gotovo beskrajna. Tu su brojne biblijske alegorije i nazivi, čija je značenja (ne zaboravimo da su u 19. u SAD sve protestanske denominacije revnosno iščitavale Sveto Pismo i da su biblijska imena i njihova začenja bila neuporedivo bliskija i poznatija ondašnjem prosečnom čoveku nego što su danas, recimo, imena i značenja pupularnih likova i fenomena masovne kulture) Melvil vešto ugradio u svoju priču. Ismael, narator, koji luta svetom kao siroče i pridružuje se posadi kitolovca, nosi ime starozavetnog vanbračnog sina Avrama i Agare, Sarine Sluškinje. Starozavetnog Ismaela je Avram prognao da luta pustinjama; od njega su potekli Ismailićani, tj. Arapi kao semitski, pobočni srodnici naroda Izrailja. «Rahela», ime broda koja na kraju romana spasava Ismaela koji pluta na izrezbarenom mrtvačkom kovčegu[10], ukazuje na jednu od žena jevrejskog praoca Jakova. Ahav je ime starozavetnog jevrejskog kralja koji simbolizuje tajno otpadništvo u mnogoboštvo što odvodi u propast.[11] Odnos kapetana Ahava sa Starbakom, njegovim zamenikom, takođe kvekerom, simboliše unutrašnju duševnu podvojenost, nalik platonovskom dvopregu sa crnim i belim konjem koji svaki vuče na svoju stranu, gde Ahav hrli napred vođen opsesijom, a Starbak pokušava da ga odvrati, obuzda i svede na dimenzije racionalne koristi[12]. Ni ime Ahavovog broda, «Pikvod», nije slučajno – tako se nazivalo jedno od indijanskih plemena na istočnoj obali Amerike, u današnjem Konektikatu, koje je među prvima bilo istrebljeno od strane puritanskih kolonista u 17. veku.

Centralna simbolika «Mobi Dika» vezana je za samog kita i lov na kitove. Mobi Dik, tajanstvena, metafizička morska grdosija, biblijski referiše i na Levijatana, morsko čudovište iz knjige o Jovu, kao i na «veliku ribu» koja je progutala Jonu, proroka što je bežeći od uloge koju mu je namenio Bog, uveo samog sebe u još veću nevolju. Pokušavajući da otputuje brodom, «gledajući da pobegne od Boga na kraj sveta»[13] i tako izbegne svoju naznačenje «ispovedanja istine pred licem neistine»[14], Jonu su njegovi saputnici mornari, smatrajući da im donosi nesreću, bacili sa palube u more. Prema Starom Zavetu, tada ga je progutao kit, u čijoj je utrobi Jona boravio sve dok se nije pokajao. Tek nakon toga je, po Jahveovoj zapovesti, bio izbljuvan na suvu zemlju. U tom smislu je kit,  toplovodna životinja–sisar bezopasna dok je neko prvi ne napadne, hiljadama godina doživljavan kao nedokučivo biće koje poseduje silu što, kada se probudi, može da donese kaznu onima koji zastrane.

Melvil, pored biblijskih referenci, ukazuje na još jedan značaj koji je kit stekao u doba kada je «Mobi Dik» pisan - u vremenu punog napona industrijskog društva. Naime, lov na kitove bio je jedna od glavnih privrednih grana u Novoj Engleskoj. Kitovo ulje bilo je u vreme industrijalizacije predmet za široku potrošnju, pa je ovaj morski stvor bio planski istrebljivan radi dobijanja sirovina, pre svega za ulje za lampe. Kao izvor energije, pre široke upotrebe nafte, kit i kitovo ulje bukvalno je osvetljavalo svet. Lov na kitove bio je zato primer kapitalističke ekspoatacije živog sveta par exellence koji se u svojoj ekspanziji poklapao sa idejom pomeranja granice (frontier) -  doktrinom širenja Sjedinjenih Država što će ih odvesti u pravcu pomorskog imperijalizma. Slučajno ili ne, uloga SAD kao pomorske sile začela se upravo u vezi sa lovom na kitove. Havaji, prvi američki prekomorski posed (koji je tek kasnije postao savezna država) anektiran je iz razloga što je predstavljao glavnu bazu na koju su američki kitolovci na Pacifiku navraćali kako bi se opskrbili gorivom. Zbog toga Melvilova priča o lovu na kitove nije tek alegorija, već direktno pronicanje prirode nastajuće imperijalne sile. Članovi posade «Pikvoda», ljudi svih rasa i religija, jedan su od prvih nagoveštaja američkog «lonca za topljenje» (melting pot) i njegove istorijske misije. Multikulturnog porekla a istrgnuti iz njega, oni plove svetom u službi kapitalističke ekspanzije, predvođeni tragičnim Ahavom kao ovapoloćenjem modernog individualizma u njegovom prometejskom poduhvatu suprotstavljanja neumoljivim silama samog univerzuma.

«...Sva su moja sredstva zdrava, moj povod i cilj su ludi.»

A ko je, u stvari, taj kapetan Ahav? «Sjajan je, bezbožan, što na Boga liči»- kaže Melvil- «Čudan je to čovek, taj kapetan Ahav, tako neki misle, ali je dobar. O, ti ćeš ga zavoleti: ne boj, se ne boj... Ahav je iznad prosečnog. Bio je u koledžima, a bio je i među ljudožderima; navikao se i na čuda veća od talasa ...Njegovo je koplje, hej, najsmelije i najsigurnije od svih. On je Ahav, a drevni Ahav, znaš i sam, bio je krunisani kralj:»[15]

Upravo takav Ahav, „jedan među mnogima“ radikalno je otelovljenje zapadnog individuuma kao velikana. On je spoj avanturiste i preduzetnika koji je zavladao morima i kolonijama, smeo, sposoban, odvažan – i tragičan.. Čovek jedinstven u celom jednom narodu, koji postaje značajno, veličanstveno stvorenje, sazdano za plemenite tragedije..“u čijoj dubini, pritajeno, čuči ludilo kao bolesna osetljivost što, istovremeno, sve u njemu nadmašava i sve oko njega nadjačava.“ „Sve ljude tragično velike stvara izvesna bolesna osetljivost. Budi siguran u to i znaj da je svaka veličina smrtnika samo bolest.“[16] Ahavovo ludilo, spolja prikriveno racionalnošću i praktičnim sposobnostima, „... samo se zgrčilo duboko negde“, jer, „ljudsko ludilo je često vešta i kao mačka prepredena stvar. Kada vi mislite da je pobeglo, ono se možda samo preobrazilo u još finiji oblik“[17]. Upravo ta pritajena, skrivena iracionalnost, srž je svih impulsa koji Ahavu daju snagu. „Ahav, sa tom jednom svrhom, sada ima hiljadu puta više snage nego što je ikada kao zdrav mogao uložiti u ma koju pametnu stvar“.[18]

Kao kapetan - prototip upravljača, on rukovodi brodom sasvim racionalno, vešto i ubedljivo. Njegov spoljašnji poziv i cilj lova na kitove - sticanje dobiti od kitovog ulja, sav je praktičan, objašnjiv, naizgled normalan. Ali pravi, dubinski poriv koji se pretvara u strasni osvetnički lov, razotkriva ludilo. „...Sva su moja sredstva zdrava, moj povod i cilj su ludi.“[19] - lajtmotiv je koji opisuje suštinsku prirodu individualnog Ahavovog stremljenja, baš kao i samog kapitalizma kao sistema koji iz ovog tipa ličnosti izrasta  i koji se na ovaj tip ličnosti oslanja. Kada Delez i Gatari kažu: „Sve je u kapitalizmu racionalno, osim samog kapitalizma“[20] to je samo eho reči koja, skriveno, odjekuju srcem kapetana Ahava.

U moćnim monolozima, treperavim od patetike, u rečima gde se meša biblijsko i dramsko, Ahav se, ispod razumne razboritosti i veština kojima vlada, na momente razotkriva i kao nestvaran i kao nadstvaran - kao mahnito biće, ponesno samim sobom, strašno i preteće, kao Lucifer sam.  Jer, šta je pravi cilj ovog ludila? Osvetiti se kitu? Nipošto, jer kit, doživljavan od Ahava kao «zla neman», samo je prikaza, maska. «Svi vidljivi predmeti su, čoveče, samo maska od kartona» objašnjava Ahav, gde «..neka nepoznata, ali razborita stvar uobličava crte iza beslovesne maske», «...Kako uhapšenik može da izađe napolje, sem ako probije zid? Za mene je Beli kit taj zid, postavljen blizu mene. Ponekad mislim da nema ničeg sa one strane.. On mi zadaje posla, pretrpava me; ja vidim u njemu odvratnu snagu, sa neshvatljivom zlobom koja prožima. Ta neshvatljiva snaga je ono glavno što mrzim; i bio Beli kit posrednik ili gospodar, ja hoću da iskalim tu mržnju na njemu.; nemoj, čoveče, meni da govoriš o oskrvnuću; ja bih i sunce udario kada bi me ono uvredilo.» [21]

Poraziti kita, za Ahava nošenog deliričnom samoobmanom što sagoreva u iluziji da je Mobi Dik oličenje zla, zapravo je poriv da se porazi svet, sva tvorevina, pa i sam Tvorac iza nje. «Šta je to, kakva li je to bezimena, nepronicljiva, nezemaljska stvar? Kakav je to obmanjivi, skriveni gazda i gospodar i svirepi nemilosrdni car što meni komanduje da ja, suprotno svakom prirodnom ljubavnom osećaju i čežnji, teram dalje, i guram sebe, i stiskam sebe neprekidno... Je li Ahav Ahav? Jesam li to ja, gospodine? Jel` sam to ja, ili Bog, ili ko, što diže ovu ruku?»

Samoobmanjeno i samoživo čovekoboštvo, antropocentrizam ubeđen da je sam svoj gospodar, u ovim rečima doživljava halucinantni vrhunac. Pronalazeći u tvarnom svetu, u prirodi samoj, biblijskog Levijatana i potom progoneći ga sa strasnom mržnjom, taj čovek ne primećuje da Levijatan postupno postaje – on sam. Suveren i samouveren, bezbožan a Bogu nalik, koji se odvažno uzdiže preko zamislivog, sve dalje i dalje, u beskraj, nošen faustovskim žarom.» Prema tebi se kotljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi sa tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem...»[22] A potom sledi – sunovrat. Ko se mača laća, od mača i strada. I harpun, sa kojim je Ahav ubojito rukovao, postaje sredstvo njegove propasti. Zaplevši se oko njegovog vrata, konopac harpuna  zarivenog na kitovi hrbat odvlači Ahava u morske dubine, u bezdan.

Pečat kapetana Ahava

Prema sadržaju njegovog profila na «Fejsbuku», ali i prema izjavama u mnogim intervjuima datim još uoči ili tokom pobedničke predsedničke kampanje, Melvilov «Mobi Dik» je (uz Toni Morisonovu «Solomonovu pesmu») omiljena knjiga presednika Baraka Obame. To budi pitanja: kako je, zapravo, Obama razumeo Melvilov roman; i da li o njemu bar malo pomišlja dok šalje nove, dodatne trupe u grotlo avganistanskog sukoba koji samo doprinose daljoj eskalaciji rata sa teroristima, bez nade u krajnji uspeh i trajnije rešenje problema?

Jer, kada bi psihologiju kapetana Ahava prepoznavali samo u revanšističkom resentmanu Buša Juniora čijim se uklanjenjem uklanja i problem, stvar bi bila odveć laka i jednostavna. Međutim, Ahav je samo literarno predimenzionirani i do ekstrema dovedeni jedan duhovno-psihološki tip koji stoji u samom temelju moderne civilizacije. U brojnim vidovima različitog intenziteta i varijeteta, impuls koji kreira i pokreće kapetana Ahava, uz put se menjajući i preoblikujući, opstaje kao duševni pečat utisnut mnogim milionima. Zagledajmo se malo bolje i videćemo ga: i u svakodnevnici, i u vanrednim situacijama; i kod običnih i nadprosečnih; i kod nevernika, i skeptika, i kod revnosno pobožnih - kao duboko unutra pohranjeni, duhovni virus koji, tinjajući, uklješten između tela, instikata, želja i mašte – utiče na bezbrojne ljudske odluke.

Sablast kapetana Ahava kao senka izrasta i prati kretanje ovosvetske moći. Eno je - u upravnim odborima i berzanskim špekulacijama, na privatizacionim tenderima, u predsedničkim kampanjama i konferencijama za štampu, u vojničkom pokretu i bankarskom profitu, u sportskom nadmetanju i planskom  zavođenju. Kapetan Ahav danas vodi humanitarne, nevladine organizacije; kapetan Ahav danas odobrava kreditne linije. Kapetan Ahav je menadžer našeg vremena.... I strateški konsultant i budžetski korisnik, i delilac i dobitnik prestižnih globalnih nagrada. Kapetan Ahav i izveštava i uređuje globalne medije; kapetan Ahav, taj stariji brat ujka Sema, komanduje NATO paktom i, sa druge strane, zalaže se za nove, neminovne atlanske integracije. Kapetan Ahav je self made man, svoj čovek, stvorenje nove generacije, ličnost posebnog kova koja sama kuje svoju sreću. I liberal i totalitarista, i anarhista i birokrata, i mačo i feminista, uvek homoerotičan, jogunast, samoizabran....Kapetan Ahav je emancipacija u svom rezultatu, ružna i neadekvatna u odnosu na željenu doduše, ali svejedno, veličanstvena - čak i kada je sakata i napaćena u svom monomanijakalnom pregnuću. Upravo takav, kapetan Ahav te želi («I Want You», rekao bi Ujka Sem). Jer, kada budeš «svoj», postaćeš kao on.

Takav kapetan Ahav uvek pronađe svog Mobi Dika, projektujući ga iz samog sebe. Ne treba zbog toga puno brinuti: morska neman može da se ugleda u Bin Ladenu ili u bilo kome drugom «negativcu». No, to nimalo ne znači da je Bin Laden Mobi Dik, već da je, svojim izgledom orijentalnog «drugog», asketskog fanatika i svojevrsne bajkovite reinkarnacije «Starca sa planine» kao antipoda modernog sveta, samo dobro izabrani predložak za projekcije. Projekcije u kojima se facinacija, strah od egzotičnog «drugog» i tajna narkofilska opsesija asasinskim udruženjem koja u terorističkoj detonaciji vidi orgazmičko mešanje erosa i tanatosa nedostižno onemoćalom duhu postmodernog samozadovoljstva, mešaju sa žudnjom ka profitu sa makovih i naftnih polja. Dok je stvarni Bin Laden, zapravo, u mnogo čemu isti kao i oni. On u Zapadu vidi pobesnelu neman, Belog kita koji ga svojom moći provocira i koga treba uništititi. Bezbožan iznutra a zaslepljen ritualima koji ga čine «Bogu nalik» i utvrđuju u predanosti naporima za izgradnju univerzalnog kalifata, u delima gde se stapa strasna mržnja, samouverenost i žudnja za gospodarenjem, Bin Laden je, iz drugog kulturnog kruga, agarjanski, ismailićanski – kapetan Ahav, a  ceo svet pozornica sukoba dve tiranske volje koje, obe, jedna u drugoj, vide velikog morsku neman kojoj je potrebno zadati sudbonosni udarac harpunom i uništiti je.

U oba slučaja, harpunski konopac je već obmotan oko vrata tiranskog kapetana, i polako se, poput omče, sužava, povlačeći ga naniže, u dubine. U Bin Ladenovom slučaju, to je sila vatrene moći koju je izazvao i probudio, i od koje se skriva u pećini kao zemaljskoj utrobi gde, poput kakvog lažnog proroka, agarjanskog Jone, u svom revnovanju još dobija i neku priliku za kajanje. U slučaju zapadnog, puritanskog Ahava, harpunov konopac koji svezuje nije rat protiv terora već kapitalizam sam, jedan surovo izgrađeni sistem što je u žudnji za zgrtanjem dobiti prekoračio sve granice i koji, zaslepljen, ne ume da se promeni, preispita, podnese žrtveni teret ili odustane - već srlja po starom, napred, sve dalje i sve dublje, u ovaj kasni, možda za njega već i prekasni sat...


[1] Prema Kisindžer Henri, Diplomatija 1, Verzal pres, Beograd, 1999, str.20

[2]  Za detaljan prikaz republikanskog unilateralizma u 21. veku videti Đurković Miša, Novi američki unulataralizam, Međunarodni problemi, vol. 60, br. 2-3, IMPP, Beograd, 2008, str. 226-256

[3] Isto, str 32

[4] Tako ga recimo definiše Frenisis Fukujama u  „Neoconservative Moment“, u National Interest, Winter, 2004

[5] Radi se o parafrazi pokliča «Setite se Alama» uz koji su teksaški ustanici, predvođeni Hjustonom, pobedili meksičke trupe generala Santa Ane, osvetili poginule branioce Alama na čelu Bouvijem i Kroketom n tako izvojevali nezavisnost Teksasa - što je jedan od ključnih kosntitutivnig epskih momenata američkog patriotizma.

[6] Parks Bemford Henri, Istorija SAD, Rad, Beograd, 1985, str. 534

[7] SAD su, doduše, mirovnim ugovorom potpisanim u Parizu kupile Filipine od Španije za 20 miliona dolara, i to iz prostog razloga što ga još nisu fizički osvojile tako da je njihov otkup od poražene Španije smatran manjim izdatkom nego što bi to vojno osvajanje Fiipina iziskivalo.

[8] Melvil Herman, Mobi Dik, Rad, Beograd, 1954, str. 17

[9] Melvil na jednom mestu u romanu kaže kako sistematizovano izlaganje o kitu i njegovoj širokoj vrsti nije posao lakši od klasifikacije sastojaka haosa.

[10] Simbolika preživljavanja brodolomnika plutanjem na mrtvačkom kovčegu kod Melvila ima hrišćansku konotaciju, alegorijski ukazujući na antinomiju vaskrsenja – predmet namenjen smrti spasava od pogibije, smrću darovavši život.

[11] Istorijski kralj Ahab učesnik je neodlučene bitke izraelsko-sirijske koalicije sa Asircima kod Karkara (853. pre Hrista). Prema Starom Zavetu, tri godine kasnije poginuo je pogoćen strelom na istočnoj obali Jordana. Bio oženjen sa feničanskom princezom i u njegovoj prestonicu u Samariji cvetali su kultovi kaanitskog mnogoboštva protežirani od strane njegove supruge. Jevreji su njegovu pogibiju videli kao kaznu za otpadništvo koju je predskazao prorok Ilija.

[12] Starbak je ime stare kvekerske porodice na ostrvu Nantukent, mestu na kome se u 19. veku nalazilo glavno američko pristanište za kitolovce. Zanimljivo je da je je poznata multinacionalna koporacija «Starbaks» dobila ime baš po liku Ahavovog zamenika iz «Mobi Dika», nakon što je ime «Pikvod» (Ahavov brod) odbačeno od strane jednog od osnivača ovog lanca kafea. 

[13] Kako kaže otac Javor u propovedi u osmoj glavi knjige. Vidi Melvil Herman, Mobi Dik, Rad, Beograd, 1954, str. 58

[14] Isto, str. 63

[15] Ito str. 100

[16] Isto.

[17] Ito, str. 215

[18] Isto.

[19] Isto, str. 216

[20] Delez- Guatari, Capitalism: A Very Special Delirium, Chaosophy (ed. Sylvere Lothringer),

[21] Melvil Herman, Mobi Dik, Rad, Beograd, 1954, str.191

[22] Isto, str. 653

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner