Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Latinizacija detinjstva
Kulturna politika

Latinizacija detinjstva

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
subota, 30. maj 2009.

Latinizacija celokupne javne sfere u Srbiji dobila je karakter "kulturcida". Za svega nekoliko godina, latinica je postala jedino komercijalno pismo u Srbiji. Na prste jedne ruke mogu se još nabrojati proizvodi sa ćiriličnim natpisom. Čak i one male etikete, koje se lepe na poleđini uvoznih proizvoda, ili sitno odštampana uputstva, sa oznakom za jezik - "srpski", isključivo su na latinici. Svi komercijalni bilbordi, na našim ulicama, takođe su na latinici. Čak i proizvođači čiji je brend, tokom više decenija, bio na ćirilici – poput vode Knjaz Miloš – posle 2000. godine su prešli na latinicu.

Zapravo, 2000. godina se može odrediti kao početak najnovijeg talasa latinizacije srpskog javnog prostora i srpske kulture. Izgleda da je posle političkih promena od 5. oktobra najveći deo naše komercijalno orijentisane srednje klase poverovao da je osnovni način "modernizacije" i "ulaska u EU" prelazak na latinicu. Reč je o pripadnicima marketinških, trgovačkih i uslužnih zanimanja – od dizajnera u velikim kompanijama, do sitnih trgovaca. Ograničenog obrazovanja i kulture, oni su krenuli u tipično provincijalno oponašnje "Evrope" i "modernosti" preuzimanjem jednog pseudo-statusnog znaka. Poput siromaška sa sela koji na glavu stavi cilindar i umišlja da je engleski grof, tako su i naši vlasnici S.U.R-ova i S.T.R-ova, baš kao i marketinški i dizajnerski konsultanti naših kompanija, svoje firme i proizvode počeli gotovo stopostotno da ispisuju latinicom. Ali, kao što nekada Živadinki nije bilo dovoljno da se prekrsti u Žaklinu pa da postane pariska dama, tako se ni naša malograđanska srednja klasa – počev od našeg komšije, vlasnika S.T.R-a, pa sve do ovdašnjih "doktora" za marketing i dizajn – nije odmah preobrazila u vlasnike londonskog Harodsa i dizajnere pariskog Kristian Diora. Oni su ostali što i jesu. Jer, njihovi se kupci ne zovu ni DŽordž, ni Monika, već Milan i Jovana, i puko kićenje latinicom nije doprinelo ništa niti prodaji, niti kvalitetu samih proizvoda.

Ali, istrebljivanje ćirilice u komercijalnoj sferi, nakon 2000, nije bio jedini udar. Ćirilica je ubrzano zatirana i u sferi javne komunikacije. Sve novopokrenute dnevne novine (osim jedne) takođe su bile na latinici, gotovo sve komercijalne televizije, kao i svi titlovani kablovski kanali, takođe su svoje ispise imali na latinici, i a postotak latiničnih knjiga brzo je prešao 80 odsto. Na pitanje zašto to rade, odgovorni u ovoj sferi jednostavno su objašnjavali da je latinično tržište veće od ćiriličnog. Latinične novine se, govorili su, mogu prodati i pripadnicima naših nacionalnih manjina koji pišu latinicom, a latinične knjige se mogu prodavati i u Bosni i Hrvatskoj. Tako se zbog stotinak prodatih primeraka novina među vojvođanskim Mađarima i Slovacima, ili zbog pet-šest primeraka knjige prodanih u Hrvatskoj, zapostavljalo i uništavalo čitavo jedno pismo. Zbog površnog i ćiftinskog srebroljublja, napuštala se viševekovna kulturna tradicija ovog naroda i jedan od ključnih elemenata njegovog identiteta. Ima li lakomislenijeg postupka od tog?

No, nije li latinica, tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, takođe dominirala u Srbiji? I nije li se, u narednih petnaestak godina, ćirilica ipak nekako povratila iz mrtvih? Može li se tako nešto očekivati i sada? Teško. Ovoga puta, naime, izvršena je latinizacija jedne sfere koja je tada bila pošteđena kulturcida – sfere detinjstva.

I zaista, bez obzira na svu dominaciju latinice u trgovini i javnoj sferi, slikovnice, novine i knjige, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, koje su bile namenjene deci bile su ipak štampane na ćirilici. Ćirilica je, za sve nas koji smo tada bili deca, ipak bilo naše prvo i osnovno pismo, pismo našeg detinjstva, i kao takvo nešto što je u najdubljem smislu reči naše, toplo, temeljno i drago – kao i samo detinjstvo, uostalom. Ono najgore, međutim, što se danas dešava sa ćirilicom jeste da je ona sve manje pismo naše dece. Sve dečije televizije program emituju ili isključivo na latinici (poput Ultre i Minimaks TV), ili sa ćirilicom koja se samo nazire u tragovima (Kanal D, Pink Kids i Hepi TV). Svi dečiji albumi sa sličicama ili karticama isključivo su na latinici. A dečije novine, slikovnice i knjige takođe su u 80 posto slučajeva na latinici.

Istina, ćirilica je i dalje osnovno školsko pismo, barem u nižim razredima. Ali, to više nije sredstvo komunikacije naše dece. Moj šestogodišnji sin je, kao i sva deca, prvo naučio ćirilicu. Ali, on sa njom nije mogao gotovo ništa – niti da prati TV, niti da čita natpise na sličicama ili proizvodima za decu, niti da čita SMS poruke. Morao je odmah da nauči i latinicu. Latinica je postala pismo njegovog detinjstva – baš kao i za svu srpsku decu danas. Pogledajte grafite i lične zapise vaše dece. Videćete da su svi na latinici. Deca žele što pre da budu kao odrasli. Kako u svetu odraslih, a naročito u svetu zabave, postoji samo latinica i naša deca brzo napuštaju ćirilicu kao nešto zastarelo i dosadno. Ćirilica živi samo još u školsko-udžbeničkom rezervatu. Ali, samo je pitanje trenutka kada će ona i odatle nestati.

Ko je kriv za ovo masovno identitetsko samoubistvo, ko je kriv za ovo samozatiranje čitave jedne nacionalne kulture, zatiranje koje će se odigrati bukvalno u jednoj generaciji, čak u jednoj deceniji? Najpre, to je naša ekonomska elita. Jedna reč Milorada Miškovića bila je možda dovoljna da se ne izvrši latinizacija srpske trgovine. Ali, ta reč nije bila izrečena. Jednaku krivicu snose i vlasnici i urednici naših medija. Jedna reč Željka Mitrovića ili Donke Špiček i naša deca bi svoje omiljene emisije gledali u ćiriličnom ambijentu. I naši izdavači, vlasnici i urednici, imaju svoj deo krivice. Pa i mi ostali smo takođe odgovorni. Površni, ravnodušni, nebrižljivi, bez osećaja za kulturu i tradiciju, mi lakomisleno uzimamo tuđe i zaboravljamo naše samo zato što je to "moderno", ili što se nadamo da ćemo tako zaraditi koji dinar više, ili biti bliže "Evropi".

Šta da radimo? U ovoj stvari, u očuvanju ćirilice, vidi se ozbiljnost i sposobnost naše nacionalne elite. Ali, naša elita ili je sasvim nezainteresovana, ili direktno navija za nestanak ćirilice. Taj drugi deo elite čini "druga Srbija". Ona zna da će ćirilica već za koju godinu izumreti, samo ako se nešto ne preduzme. Zato ona diže neopisivu galamu - "nacionalizam!", "nacionalizam!", kod svakog zahteva za akcijom. Ali, akcija je nužna, ne zato da bi ćirilica postala jedino srpsko pismo, već da bi se uopšte održala. U kulturnom smislu, ćirilica je ugrožena vrsta. I država mora nešto da preduzme, ako hoće da očuva "kulturnu raznovrsnost". Ustavna odredba o ćirilici kao službenom srpskom pismu više nije dovoljna. Nužan je, za početak, zakon o javnoj upotrebi srpskoj jezika, koji bi obavezao proizvođače i uvoznike da na svakom proizvodu deklaracija i uputstvo budu ispisani ćirilicom. Nužan je zakon koji će ćiriličnim novinama i knjigama dati poreske olakšice. Nužan je zakon koji će od TV emitera zahtevati da bar 50 posto programa bude na ćirilici.

Taj zakon treba da spremi Ministarstvo kulture. Ali, kako to očekivati kada se pomoćnik ministra iz tog ministarstva, u jedinom javnom nastupu nekog tamošnjeg zvaničnika u vezi problema pisma u Srbiji, založio za zaštitu latinice, tačnije za stavljanje latinice na beogradske ulične table ("zbog stranaca")? Kao da je on pomoćnik iz ministarstva turizma, zadužen da se stranci u Srbiji što prijatnije osećaju, a ne iz ministarstva kulture, čija je osnovna obaveza da brani i unapređuje srpsku kulturu? Tog čoveka pominjemo samo kao paradigmu srpskog kulturnjačkog establišmenta. Od tog establišmenta se očekuju veliki zadaci na polju srpske kulture, a on je nedorastao za hvatanje u koštac i sa daleko manjim problemima srpskog društva nego što je pitanje izumiranja ćirilice. Izžlebljen iz tradicije i slep za sve što ga se direktno ne tiče, naš kulturnjački establišment nije u stanju čak ni da detektuje problem, a kamo li da nešto preduzme.

Nužna je promena vlasti, kako bi se i u kulturi promenila državna politika. Ali, ta promena neće dati rezultate ako ne bude praćena nacionalno-kulturnim osvešćenjem, kako onog ravnodušnog dela elite, tako i one nebrižljive ili lakomislene srednje klase. Mi moramo postati svesni šta je ono što smo, kao generacija, u dugačkom nizu srpskih pokolenja, nasledili od naših predaka, i šta je ono što moramo predati našim potomcima, sačuvano i unapređeno. Ćirilica je jedno od dragocenosti iz naše kulturne baštine. Moramo podsetiti sebe, ali i druge – našeg bankara, našeg trgovca, našeg izdavača, da ne pristajemo na zatiranje tih dragocenosti, a ponajmanje u ime "modernizacije" i "ulaska u EU". Naša deca ne smeju da budu prva srpska generacija koja će ćirilicu zaboraviti, a da zbog toga nikoga od njih ne grize savest. Jer, za to neće biti odgovorni oni. Bićemo odgovorni mi, koji čak ni u poslednjem trenutku, kada se moglo nešto uraditi, nismo imali ni snage, ni volje, ni svesti, da nešto preduzmemo.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner