понедељак, 24. септембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Косовска „мека моћ“ у Шпанији и дилентантизам српске културне дипломатије
Културна политика

Косовска „мека моћ“ у Шпанији и дилентантизам српске културне дипломатије

PDF Штампа Ел. пошта
Невенка Стојчевић   
понедељак, 25. јун 2018.

Само два месеца по проглашењу независне државе Косово (17. фебруара 2008), у најтиражнијем и деведесетих година најантисрпскијем шпанском дневном листу „Ел Паис“ појавио се чланак са насловом „Признајмо Косово“. Аутори текста, тадашњи директор мадридског огранка сорошевско-атлантистичког тинк-тенка ECFR (Еuropean Council on Foreign Relations) и недавно отпуштени директор рубрике „Погледи“ у истом листу, Игнасио Торебланка, као и актуелни директор Сорошеве Фондације за Европу, Каталонац Ђорди Вакер, међутим, и данас чекају задовољење, јер пет држава – Словачка, Румунија, Грчка, Кипар и Шпанија као најважнија међу њима, нису признале независност Косова од Србије.

Подстакнут Сорошевим (не)видљивим финансијама, у међувремену се у Шпанији и земљама са мапе „обојених револуција“ попут паукове мреже ширио капиларни систем за рушење постојећих држава и успостављање нових по мери стваралаца глобалног светског поретка. У њега су се ухватили и бројни следбеници горепоменутих Сорошевих позивара, уверавајући нацију да је признавање косовске независности у интересу шпанске државе. Јер, по њиховом суду независно Косово је непобитна и неповратна реалност до чијег признавања једном мора доћи пошто су тако одлучиле чланице УН на основу Ахтисаријевог плана који је и Шпанија подржала као најбољу гаранцију за стварање једне одрживе и демократске државе која би поштовала права појединаца и мањина. Надаље, признавајући Косово Шпанија би подржала већину својих најближих савезника који су то већ учинили, а чије су државе или чланице НАТО-а, или су и саме веома осетљиве на сепаратизам, попут Канаде, Белгије и Велике Британије. Шпански лобисти такође тврде да спољна политика њихове земље у односу на Косово треба да се руководи стабилношћу Балкана као главним циљем, те да је непризнавање још једне албанске државе на Балкану одраз опортунизма и потреба унутрашње политике. Признавање Косова, тврде они, шпанска влада би и даље могла да представља као „јединствен случај“ који не може да буде преседан за унутрашње и спољне случајеве, јер се, наводно, не ради о признавању права Косова на самоопредељење, него о примању к знању свршеног чина да је Косово независно од Србије. И као најважније, Сорошеви шпански лобисти својим сународницима и свету шаљу поруку да је непризнавање независног Косова сигнал српским властима да независност може да се поништи, или да ће ЕУ толерисати анексију подручја северно од Ибра, док би признавање Косова «српским националистима и онима који их охрабрују из Русије», показало да ЕУ није актер парализован унутрашњим поделама. И као крајњи аргумент, шпански сорошевци наводе да би признавање косовске независности олакшало ствари кључним суседима, Македонији и Црној Гори, и чак би допринело повећању угледа шпанске дипломатије у земљама које су до сада биле резервисане по том питању, посебно у Латинској Америци и арапском свету.

Шест година касније, први од двојице аутора, Торебланка, опет је у „Ел Паису“, резимирао своје виђење косовског проблема , преовладавајуће међу шпанском глобалистичком елитом којој припада:

Због националистичког лудила које је завладало Србијом деведесетих, косовски Албанци су посматрали како им се укидају институције, затварају школе и болнице, укидају универзитети. Реакција је прво била мирољубива: професори су наставили да дају часове у својим кућама, лекари да лече пацијенте за свој рачун. Али у једном тренутку, због изостанка међународне подршке и радикализације Србије, млади су одбацили ауторитет старијих и узели оружје у руке. Суочен са геноцидним Милошевићевим намерама, НАТО је започео рат у којем је, можемо то с поносом да кажемо, учествовала и Шпанија са авионима F-18. Косово је проблем који нажалост није могао да се реши мирним и демократским путем, што је међународну заједницу принудило да војно интервенише како би заштитила косовске Албанце, који ће касније природно одбити да се интегришу у агресорску државу. Где је преседан? Само у људској глупости.

Најзад, прошле године, опет у „Ел Паису“, новинар дигиталне платформе Косово 2.0, Ералдин Фазлиу, добио је трибину како би изјавио следеће:

И након четири године од потписивања Бриселског споразума односи Косова и Србије далеко су од мирољубивих или нормализованих, јер Србија не жели да призна државност Косову. У преамбули свог устава и даље тврди како јој Косово припада. Косово је признато од стране 114 земаља света, укључујући САД и 23 чланице ЕУ, али још увек не од Шпаније, Румуније, Грчке, Кипра и Словачке. Чланице ЕУ које га не признају нису промениле свој став упркос мишљењу Међународног суда правде да „проглашење независности Косова не крши међународно право“. Став Шпаније карактерише неприхватање било каквог једностраног сепаратизма, упркос томе што косовске власти истичу да њихов случај нема никакве везе са Каталонијом.

Од тада па до данас, моћни атлантистички лоби у Шпанији („Ел Паис“, тинк тенкови попут Ел Кана, ECFR-а, FRIDE и других) не престаје да се залаже да Шпанија призна Косово. Свесни колико непризнавање Косова од стране пет земаља ЕУ слаби њихову позицију, као и да је Шпанија најважнија од њих, албанске власти у јужној српској покрајни покренуле су – уз помоћ својих дежурних западних пријатеља, британског Форин Офиса, Бритиш Каунсила, и норвешког МСП-а – иницијативу „KosovoTalksEU”. Овај стратешки програм има за циљ интеракцију са јавним мњењем пет ЕУ чланица које још нису признале Косово преко иницијатива које се заснивају на дигиталној дипломатији, међурелигијском дијалогу, културној дипломатији и јавном заступању косовско-албанског становишта како би се на тај начин припремио терен за формално признање.

У документу под називом „Овако остварујемо меку моћ: практичан водич кроз јавну и дигиталну дипломатију мале републике“ који је 2014. припремило косовско МСП у сарадњи са Бритиш Каунсилом и норвешким МСП-ом детаљно се описују практични кораци наведене иницијативе.

Конкретно, МСП Косова, Британска амбасада и Бритиш Каунсил су основале Фонд за јавно заступање Косова (Kosovo Advocacy Fund) за подршку косовским уметницима, спортистима и универзитетским делатницима, чији је циљ јачање веза, размена и разумевања између грађана земаља које нису признале Косово и грађана Косова. Фонд је покренуо низ пројеката који доприносе остварењу шире агенде признања Косова. Ови пројекти су укључивали подршку свим важнијим културним фестивалима на којима је приказано на стотине документарних и кратких филмова, довођење музичких група, десетине новинара и организацију многoбројних позоришних представа са свих континената, као начин да се унапреди интеракција између Косова и земаља које га нису признале. Набрајање појединачних активности на овом месту није неопходно, јер је све у вези с њима доступно на интернету, али неколико примера неће бити наодмет. Тако, на пример, Фонд за јавно заступање Косова је на ДокуФест који има међународну репутацију, на једно његово издање довео бројне госте из земаља које не признају Косово, углавном из Шпаније и Словачке, са очекивањем да ће они играти улогу промотера косовске културе при повратку у своје земље. Један од њих је и познати шпански фотограф Пеп Бонет и његова изложба „Уан Гоал“. Бонет је том приликом направио визуелну причу о Косову која треба да буде представљена у региону и на међународним изложбама. Фонд је такође доделио преко сто малих грантова намењених размени спортиста између Косова и земаља које тек треба да га признају, међу чијим добитиницима су 28 младих играча стоног тениса и косовски шампиони падобранства. Или, МСП Косова и сорошевскo-атлантистички тинк-тенк Европски савет за међународне односе (ECFR) покренули су гостујућу стипендију за косовске експерте спољне политике, студенте и истраживаче како би им омогућили да спроводе истраживања у некима од седишта које ЕЦФР има у Мадриду, Лондону, Варшави, Софији или Паризу. Стипендија је добила име по бившем финском председнику и нобеловцу, Мартију Ахтисарију, познатом по његовом „доприносу успостављању мултиетничког и демократског Косова“ – како се наводи у документу који описује ову стратегију. Спонзори ове стипендије били су МСП Косова, британска и норвешка амбасада, и косовски огранак Сорошевог Фонда. Документ закључује: „Подршком наших међународних и партнера из цивилног друштва, Косовско МСП је показало да, кроз креативне стратегије и упркос оскудним ресурсима, Косово може да превазиђе застој који одликује његову актуелну позицију на међународном плану“.

Косовско МСП је, такође, активно ангажовано на промоцији агенде дигиталне дипломатије. У циљу превазилажења баријера дигиталном позиционирању Косова Министарство је припремило стратегију дигиталне дипломатије за координисану акцију, која садржи широк и разноврстан спектар иницијатива за јачање косовског онлајн присуства и квалитета мултимедијског садржаја које су довеле до „признања“ Косова од стране Линкедина, Твитера и Фејсбука, због чега су заслужиле и чланак у Њујорк Тајмсу. Поводом „признања“ Косова од стране Фејсбука, Хашим Тачи је изјавио: „Као премијер Косова, тешко ми је падало да се изјасним да сам из Србије. То што смо се појавили на листи фејсбука било је као да нас је признала светска економска велесила. Имало је огроман учинак.“

У наведеном документу такође стоји да је за шпанско говорно подручје, главни агент косовске дигиталне дипломатије платформа „Ревиста Балканес“ иза које стоји НВО „Пробалканес“, подржавана од стране косовског МСП. Директор ове НВО и оснивач портала „Ревиста Балканес“ је маркетиншки експерт, Каталонац, и косовски лобиста у Шпанији, Хинес Аларкон. На порталу се промовише позитивна, мултикултурно-хармонична слика живота на Косову; истичу се сличности између Шпанаца и Албанаца и наглашавају разлике између Шпанаца и Срба.

Свему овоме упркос, доскорашњи премијер Шпаније Маријано Рахој показао је низом потеза да је један од највећих европских пријатеља Срба и Србије. Најважнији међу њима је одбијање шпанске Владе да призна независно Косово, а ништа мање значајан је и његов изостанак на самиту ЕУ- Западни Балкан у Софији због, како пише „Ел Паис“, присуства председника лажне државе Косова Хашима Тачија који има криминалну биографију. Рахој, то свакако треба нагласити, никада није одустао од заклетве да ће поштовати Устав Шпаније, па ни у случају сецесије Каталоније, што је платио одласком са места премијера. Одлука Рахоја о бојкоту Тачија дошла је само два месеца пошто је Шпанија упутила Бриселу „нон пејпер“ кокумент у којем се стриктно наводи да је Косово неотуђиви део Србије и да Мадрид никада неће дозволити лажној шиптарској држави да уђе у Европску унију. Међу дипломатским круговима није тајна да је због оваквог принципијелног ангажовања против третирања Косова као државе Влада Маријана Рахоја навукла гнев својих европских партнера и његов одлазак са власти пропраћен равнодушношћу, ако не и злурадошћу.

Убрзо ће се показати да ли је то задатак за новог шпанског премијера Педра Санчеза (46), некадашњег лидера Шпанске социјалистичке партије у чијој биографији стоји да је као шеф особља Високог представника УН служио је 1999. године у БиХ током рата на Косову. У нашим медијима Санчез је „прикривен“ насловима попут „Господин згодни“ или „Он мами уздахе жена широм света“.

Почетак, изгледа, обећава за српску страну: победа Педра Санчеза имала је за последицу муњевиту смену И. Торебланке и Д. Аландетеа у „Ел Паису“ (овај последњи је био главни распиривач антируске хистерије у Шпанији, за време каталонске кризе, заједно са српском аналитичарком тинк-тенка „Ел Кано“, Миром Милошевић. Ипак, ECFR и још један сорошевски тинк-тенк у Каталонији, CIDOB, успели су да спрече именовање Педра Бањоса – кога су оптужили за наклоњеност Русији – за Санчезовог новог директора за Националну безбедност у корист интервенционисте Мигела Анхела Баљестероса.

Е, сад, какви су стање и учинци српске „меке моћи“ и културне дипломатије у Шпанији, најважнијој европској земљи која не признаје независност Косова? И шта се тренутно преко две наше главне испоставе - Амабасаде Србије у Мадриду и хиспано-српског културног Удружења „Иво Андрић“, пројектује по питању српског становишта?

Чињеница је да је амбасада веома блиска и „увезана“ са овим удружењем: Ана Милутиновић, председница Удружења „Иво Андрић“, које је дозволу за употребу имена званично добило од истоимене Фондације у Београду, истовремено је и службеница Амбасаде, а претходни амбасадор у Мадриду је почасни члан Удружења са правом да утиче на уређивачку политику. На сајту Амбасаде, где стоје подаци о активностима реализованим у Шпанији, наводе се неколико њих.

Округли сто „Прогон хришћана на Косову“ свакако је једна од важнијих, а одржана је на католичком Универзитету Сан Пабло у Мадриду 5. марта 2015. године. На овом скупу учествовали су бивши министар у „косовској влади“ А. Јаблановић, православни монах Иларион и о. А. Кордочкин, свештеник Руске православне цркве у Мадриду. Модератор скупа био је директор Института за историјске студије (San Pablo – CEU) који је овај догађај и организовао у сарадњи са шпанском НВО „Солидаридад Косово“ (огранком Гујонове „Солидарност Косово“) и руском Парохијом Санта Марија Магдалена (РПЦ у Мадриду). На сајту нема чак ни коментара који би потврдио да ли је Амбасада Србије подржала овај догађај.

Затим је на сајту Амбасаде објављен „non paper“ са главним аргументима Републике Србије о неприхватљивости чланства Косова у UNESCO који чак није ни преведен са енглеског на шпански језик, иако Амбасада има званичног преводиоца.

Следећи догађај је Споразум о сарадњи између поменуте НВО „Солидаридад Косово“ и Фондације Школа фудбала Спортинг Хихона који је у Амбасади 29. децембра 2017. потписан у присуству амбасадора Данка Прокића. По том споразуму у Зубином Потоку ће за српску децу бити отворена школа фудбала ФК Спортинг из Хихона, који ће малим спортистима обезбедити 50 комплета дресова.

Два догађаја, од којих амбасада један можда није ни подржала, и један документ на енглеском. Делује слабо, зар не?

Текст је објављен у часопису „Печат“, НСПМ га преноси уз дозволу ауторке.

Видети још:

Невенка Стојчевић: Случај Удружења „Иво Андрић“ у Шпанији - српска култура у служби антисрпских предрасуда

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер