Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kako od jedne evropske književnosti načiniti zulu književnost
Kulturna politika

Kako od jedne evropske književnosti načiniti zulu književnost

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Vladušić   
utorak, 01. jun 2010.
U svom eseju “Homo poeticus uprkos svemu” iz 1980. godine, Danilo Kiš će napisati nekoliko gorkih istina o odnosu između evropske književnosti i tadašnjih jugoslovenskih književnosti. Pretvarajući se da jugoslovenske književnosti posmatra iz ugla Evrope, Kiš će napisati “Što se tiče literature, mi, Evropejci, imamo toga podosta, i ne od najgore vrste; a oni kakosezvaše, srbo-krkr, neka oni izvole pisati o takozvanim delikatnim temama, neka se izvole izrugivati sa svojim političarima, i sa svojim sistemom, nek opišu neki politički skandal stavljen u jedan lep egzotični okvir…i eto vam dobre literature.”[1] Ponovo preokrećući poziciju “pripovedača” Kiš dalje zaključuje: “Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus, ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko i od politike.”[2]

Iako se u Kišovom tekstu vidi da je homo politicus uloga koja je namenjena jugoslovenskim književnostima – da budu politika i ništa drugo od politike – Kišova žaoka je ipak uperena pre svega, ka nama samima: mi smo za to krivi “jer mi sami nismo odoleli iskušenju da eksportujemo u svet naše male (ili velike, baš me briga) probleme nacionalizma i šovinizma.”[3]

Trideset godina je prošlo od kada je Kiš napisao ovaj svoj tekst zgađen pristankom te kulture (tada zbirno uzete pod imenom jugoslovenska) koja i pored činjenice da jeste deo evropskog kulturnog korpusa, ponizno pristaje da slobodu pisanja zameni za naručeno političko brbljanje i brabonjane, koje, jasno, ne priliči evropskim, ali se očekuje, recimo, od balkanskih književnosti. Od kada sam prvi put pročitao ovaj moćni Kišov esej – a to je bilo negde na trećoj godini studija – bio sam uveren da posle tog eseja niko odavde više neće tražiti od naših pisaca ili spisateljica da pišu u znaku najprizemnijeg homo politicusa. Bio sam uveren da su ta vremena konačno prošla.

Trideset godina nakon Kišove odbrane slobode književnog stvaranja, uverio sam se da, nažalost, ima ljudi koji Kiša ne mogu da shvate: jedan od njih boravi na mestu upravnika Narodne biblioteke Srbije, institucije koja uz podršku Fonda za otvoreno društvo objavljuje Konkurs za otkup knjiga iz oblasti društvenih nauka, humanistike i angažovane književnosti za mrežu matičnih i univerzitetskih biblioteka u Srbiji.[4] Pasus posvećen književnosti u ovom konkursu glasi ovako: “Uz to, ove godine u izbor ulazi i kvalitetna domaća i prevodna književnost, problemski i kritički orijentisana, sa izrazitim društvenim angažmanom, odnosno knjige domaćih autora, autora iz regiona i inostranstva, koje na književno uspeo način obrađuju teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd).”

Neko ko je čitao Kišov esej zapitaće se šta ovde znači sintagma “izraziti društveni angažman”, ta hiperbola kojoj čak ni “angažovanost” nije više dovoljan? Šta znači diktiranje poželjih tema čiji egzemplar predstavljaju “ratni sukobi tokom raspada SFRJ”? Da li to znači da u spisak poželjenih tema ne spadaju, recimo, ratni sukobi iz proleća '99. budući da se tada SFRJ, strogo uzevši, već raspala? Konkurs dakle, uređuje jednu morbidnu ranglistu žrtvi po kojoj su one iz '96. veći skandal od onih iz '99, ili od onih iz 1914. ili recimo, 1941. godine?

Zapitajmo se: kakvo je uopšte to učiteljsko diktiranje teme – podmuklo uvedeno u igru kao tobož neobavezni primer – koje savremenu srpsku književnost želi da pretvori u zbir učenika i učenica koji pišu pismene sastave na zadate teme, maštajući samo o petici (tj. o pet primeraka koje će im otkupiti NBS, ako ne “promaše temu”).

Svaki student koji je položio prvu godinu bilo koje književnosti, zna da pitanje estetske relevantnosti neke pesme/priče ne zavisi od toga da li govori o mami ili tati, zimi ili proleću, ratu ili miru, Prvom ili Drugom svetskom ratu. Svaki student srpske književnosti takođe zna da je bespogovorna veza između teme i “kvaliteta” u novijoj srpskoj književnost postojala jedino u vremenu između 1945. i 1952. godine, tj. u doba dok je književnost bila sinonim za agitaciju i propagandu (kraće rečeno – AGITPROP). Da bi se u to vreme postalo pesnik/pisac, trebalo je samo da pospete po stihovima/rečenicama što više ključnih reči kao što su Tito, Partija, KPJ, NOB, a da sve ostalo podvedete pod sintagmu “sluge okupatora”: tako je nastajala književnost koja bi u terminima novogovora Konkursa postala književnost “sa izrazitim društvenim angažmanom” odnosno književnost koja ne sumnja, već papagajski ponavlja ono što čuje oko sebe.

Napravimo sada jedan mali eksperiment da vidimo u kakvu književnost bi trebalo da se pretvori savremena srpska književnost. Obradimo, po ponuđenim kriterijumima Konkursa, sledeća dela: Laza Kostić Santa Maria della Salute, Isidora Sekulić Saputnici, Vasko Popa Kora, Ivo Andrić Prokleta Avlija, Meša Selimović Derviš i smrt, Danilo Kiš Peščanik, Rastko Petrović Ljudi govore, Borislav Pekić Besnilo, Ivan V. Lalić Četiri kanona.

Laza Kostić, Santa Maria della Salute – pesnik se podsmeva vlastitom kritičkom angažmanu (“Oprosti majko sveta, oprosti/što naših gora požalih bor”) i tako ukida svoju društvenu funkciju; tj ova pesma ne služi ničemu.

Isidora Sekulić, Saputnici – suviše pažnje posvećeno vlastitoj glavobolji umesto zločinima srpske vojske u balkanskim ratovima; dakle, knjiga nije “problemski i kritički orijentisana”.

Vasko Popa, Kora – citirajmo jednog kritičara Pope iz vremena književnosti sa “izrazitim društvenim angažmanom”: “I nema smisla danas, kada se borimo za socijalizam i novi život, koji iziskuje napore, kada izlazimo na ulice da branimo Trst i krov nad glavom, tražiti od nas da pišemo i čitamo galijamatise, umesto važnijih i pametnijih stvari”[5], tj. na primer da čitamo poeziju “problemski i kritički orijentisanu” kako bi se to reklo u Konkursu.

Ivo Andrić, Prokleta avlija – zastareo roman, samo se pričaju neke priče o ženama i braći, nedostaje godina kada je radnja dešava, turski zatvori su opisani stereotipno.

Meša Selimović, Derviš i smrt – bez društvenog angažmana, jer pisac tvrdi da su svi ljudi uvek na gubitku.

Danilo Kiš, Peščanik – nedovoljno izražen društveni angažman: nigde se ne vide logori, sudbina glavnog junaka nije dovoljno jasno predočena.

Rastko Petrović, Ljudi govore – knjiga nije “problemski i kritički orijentisana”, jer ljudi samo nešto govore, bez veze.

Borislav Pekić, Besnilo – ne obrađuje se tema “poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ”.

Ivan V. Lalić, Četiri kanona, reakcionarno i nazadno.

Ipak, mora da postoji NEKO ko će zadovoljiti kriterijume Konkursa. Probajmo da ih primenimo na delo jednog takozvanog pisca. Da, da, stvari sada konačno postaju jasnije:

Marko Vidojković, Kandže: “problemski i kritički orijentisana knjiga sa izrazitim društvenim angažmanom, koja na književno uspeo način obrađuje teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd).”

Sada sve postaje jasno, bar na kraće staze: eto kako izgleda idealni roman iz ugla NBS-a, ono što valja da se otkupi, da bi studenti na univerzitetima imali šta da čitaju. Međutim, konkursno zadavanje tema savremenoj srpskoj književnosti u stilu proleće-je-stiglo-u-moj-grad, ima i dublje konsekvence od one po kojoj upravnik/učitelj očekuje 20 identičnih proleće-je-stiglo-u-moj-grad radova.

Navešću samo jednu konsekvencu, onu koja mi se čini najvažnijom: insistirajući u Konkursu na “izrazitom društvenom angažmanu” NBS proteruje srpsku književnost iz domena evropskih književnosti. Nalog da se piše književnost u “izrazitom društvenom angažmanu” (u kontekstu preporučenog vremenskog odsečka kojim pisci/spisateljice treba da se bave) pretpostavlja da je tzv. obična književnost (tj. ona koja nema “izraziti društveni angažman”) apolitična. To je međutim, netačno: književnost, evropska književnost tačnije, nije jednodimenzionalna tvorevina, estetska ili politička, već multidimenzionalna; ona je estetska i politička činjenica u isto vreme. O toj multidimenzionalnosti književnog dela koje uključuje i političku dimenziju, svedoči i knjiga Politika književnost Žaka Ransijera, jednog od najznačajnih filozofa današnjice. Ransijer piše da se politika književnosti “ne odnosi na način na koji pisci u svojim delima predstavljaju društvene strukture, političke pokrete ili različite identitete. Pod izrazom ‘politika književnosti’ podrazumeva se da se književnost bavi politikom ostajući književnost [kurziv S.V.].”[6] Iz ovoga proizilazi da podela na estetski relevantnu/apolitičnu i angažovanu književnost, koju eksplicira NBS putem Konkursa, u savremenoj evropskoj misli ne postoji. Ali Ransijer ovde implicira i jednu drugu razliku, razliku između književnosti koja se bavi politikom i ostaje književnost, i tekstova koji se bave politikom ali tako da prestaju da budu književnost. Ovim drugim tekstovima se Ransijer neće baviti. Oni za njega ne postoje.

Tako se, kao što je već Kiš pokazao, implicitno formuliše razlika između multidimenzionalnih evropskih književnosti i politički jednodimenzionalnih neevropskih književnosti; Edvard Said, tvrdi da je “pogešno nastojati da se pokaže kako 'druge' afričke ili azijske književnosti, sa njihovom mnogo očiglednijom povezanošću sa politikom i moći, [kurziv S.V.] mogu biti proučavane kao da su, zapravo, visoko autonomne i estetički nezavisne književnosti kao francuska, nemačka ili engleska književnost.”[7] Iako Said u nastavku svog teksta nastoji da izrazitu angažovanost prikaže kao osobenost koja je ravnopravna estetskoj autonomiji književnosti, on time nesvesno osuđuje afričke i azijske književnost na, pre svega, političku recepciju: u praksi to znači da promocija književnosti afričkih i azijskih bivših kolonija u Evropi zavisi od političkih interesa, od toga koliko ta “književnost” ide na ruku različitim političkim centrima moći, a kada njena politička vrednost opadne, ona se odbacuje kao pocepana kesa.

Najjednostavnije rečeno: ukoliko pristane da bude mnogo očiglednije povezana sa politikom i moći, odnosno da bude izrazito angažovana, kao što joj savetuje NBS zveckajući sitnišem, savremena srpska književnost će se pretvoriti u nekakav surogat afričke književnosti, u književnost bivše (ili sadašnje, ili buduće) kolonije, podjednako otkinute i od svoje vlastite uzorne tradicije i od evropskog konteksta unutar koga se sve vreme svog trajanja odvija. Ako se to desi, Srbija će se putem svoje književnosti simbolički pretvoriti u strano telo na teritoriji Evrope, ponavljam, u strano telo, nešto poput trna koji treba istisnuti i izbaciti bez trunke milosti. Eto, to je dugoročni ulog ovog Konkursa: on je pokušaj pretvaranja jedne evropske književnosti u književnost kolonije, onog tamnog nevidljivog mesta odakle dolaze samo sirovine, profit i ljudski resursi, kao i nekakvi malo bolje oprani divljaci koji pišu tekstove što potvrđuju da je kolonija jedino i zaslužila da bude kolonija, tj. da metropola ima pravo da čini sa kolonijom čini sve šta joj je volja.


[1] Danilo Kiš, Eseji, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 118.

[2] Isto, str. 119.

[3] Isto, str. 119.

[5] Boža Bulatović, “Sreten Perović i nespretna odbrana modernizma” (navedeno prema: Ratko Peković, Ni rat ni mir, Filip Višnjić, Beograd, 1986, 169.)

[6] Žak Ransijer, Politika književnost, Adresa, Novi Sad, 2008, 7.

[7]Edward Said, “Figures, Configurations, Transfigurations” u: New historical literary study, ed. J.N.Cox, L. J. Reynolds, Princeton University Press, Princeton, New Yersey, 1993, 328.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner