"Igra reči", ili o tuđicama i bogatstvu srpskog jezika

Čitaocima ovih redova nije potrebno naročito objašnjavati da je očuvanje lepog, književnog srpskog jezika kao temelja srpske prosvete i garanta jedinstva srpskog naroda u svim svojim zemljama, i na svim svojim meridijanima, nešto što je samorazumljivo kao jedan od osnovnih zadataka nacionalne kulturne politike Srbije. To, međutim, ne sme da znači guranje srpskog jezika u bilo kakve Prokrustove postelje, bilo da je u pitanju nasilno izbacivanje rubnih dijalekata iz književne norme, i nametanje šumadijsko-vojvođanskog (ili, u krajnjoj liniji, i istočnohercegovačkog) dijalekta kao „jedinog pravog srpskog jezika“, bilo da je u pitanju jezičko čistunstvo koje vodi arbitrarni rat protiv (kratkog spiska) tuđica (uglavnom anglicizama) koje su se uveliko odomaćile u srpskom jeziku. Uzmimo za primer sledeću sliku, koja već godinama kruži internetom kao primer zalaganja za „jezičku čistoću“, i koja je na semantičkom nivou jednostavno grubo netačna u praktično svakom od svojih deset primera.

Krenimo redom:

1) Ne kaže se OBOŽAVALAŠTVO (ne kaže se čak ni LjUBITELjSTVO), nego FENSTVO, u pitanju je autentična srpska apstraktna imenica. Takođe, FANFIKŠN nije nikakva OBOŽAVALAČKA FIKCIJA, niti LjUBELETRISTIKA, baš kao što je autor ovih redova FAN „Zvezdanih ratova“, a nije FAN svoje dece, iako i jedne i druge – svakog na svoj način – OBOŽAVA.

2) KUPOVATI nije isto što i ŠOPINGOVATI, KUPOVINA je ekonomski pojam, a ŠOPING – kulturološki. Svaki je šoping kupovina, ali nije svaka kupovina — šoping.

3) Na nekoj društvenoj mreži ili internet platformi lako se može ZABRANITI BANOVANjE, ali se ne može BANOVATI ZABRANA, osim ako nije reč o profilu neke Zabrane koji je banovan. ZABANOVAN i ODBANOVAN su reči koje postoje samo u srpskom jeziku. Slobodno proverite.

4) Ako je nešto U FULU, ne znači da je ono U PUNU (u punom?). SKROZ FUL u srpskom jeziku znači da nešto „ima kožna sedišta“, a ne da je „skroz puno“.

5) Postovi o Kosovu se moraju ŠEROVATI da bi se sprečila PODELA KOSOVA. Sa nekim možemo PODELITI ručak, ali ga svakako ne možemo ŠEROVATI, iako možemo BACITI ŠER ručka koji je neko drugi postovao na Instagramu, iako ga nije podelio sa nama. Uostalom „šerovanje znači brigovanje“, tako kaže stara srpska izreka.

6) Ako je nešto TAGOVANO, to ne znači da je dobilo OZNAKU na osnovu koje se može raspoznati, rastumačiti, ili klasifikovati, to znači da je to nešto elektronski ETIKETIRANO tako da relevantne podatke o njemu može očitati neki elektronski informacioni sistem (poput Elektronske naplate putarine). TAG nije OZNAKA koju lepim da bi se znalo da imam pravo da se parkiram na privatnom parkingu moje firme, tag je uređaj koji omogućuje drugim uređajima da prate kretanje mojih kola po auto-putu. Ako sam nekoga OZNAČIO kao izdajnika, ne znači nužno da sam ga i TAGOVAO, mada svakako znači da sam ga ETIKETIRAO (još jedna stara srpska reč).

7) Trku mogu ZAVRŠITI i ako sam od trke odustao, ali da bih je FINIŠIRAO moram ipak otrčati njenu ZAVRŠNICU i proći kroz FINIŠ, tj. CILj. Ako sam prošao kroz cilj, ne znači da sam trku NACILjAO, UCILjAO, niti DOCILjIO. Takođe, ako se razumem u stolariju, sto mogu ZAVRŠITI i bez FINIŠIRANjA, ako hoću da postignem onaj naročiti rustični šmek (što je takođe stari srpski izraz).

8) LAJKOVANjE nije SVIĐOVANjE, niti je LAJK — SVIĐ, ali razlog što vi svi razumete kada ovde piše da je neko SVIĐNUO neki post, ili BACIO SVIĐ, jeste to što znate šta je lajkovanje, a šta lajk. To što sam nekome nešto LAJKOVAO, i dalje ne znači da mi se taj neko SVIĐA, ne znači čak ni da mi se SVIĐA to što sam lajkovao (za to ipak postoji „srcanje“, osim ako nije ironično, ali to je druga tema). Doduše, Fejsbuk na srpskom jeziku u svom zvaničnom prevodu koristi izraz SVIĐA MI SE, i tako ignoriše najpravilniju staru srpsku reč AMIN, i iz nje izvedeno AMINOVANjE. 

9) TAČ ne srpskom jeziku ne znači ništa, i baš zato tu reč u srpskom nikada niko nigde nije upotrebio — ako ne računamo dečju rimu „dont tač prekidač“. Masovno se, međutim, koristi složenica TAČSKRIN, koja nije nikakav DODIRLjIVI EKRAN, jer je svaki EKRAN DODIRLjIV, ali nije svaki EKRAN — TAČSKRIN. Zašto ga ne zovemo DODIREKRAN, PIPŠAJBNA, ili DIRPENDŽER? Verovatno zato što nisu ništa pametniji izrazi od TAČSKRINA, a pri tome ih niko ne razume.

10) Kad smo već kod EKRANA, DISPLEJ jeste ružan izraz, ali on predstavlja tehnički PRIKAZ određenih merljivih pokazatelja, koji može, a i ne mora, imati oblik EKRANA. Ako je nešto DISPLEJOVANO, ne znači da je EKRANIZOVANO. Publika koja sedi kraj MALIH EKRANA, svakako ne sedi ispred MALIH DISPLEJA, iako verovatno ispod ekrana stoji neki uređaj za kodiranje digitalnog signala koji ima vlastiti displej.

Širina njegovog vokabulara, broj različitih sinonima, i nijansiranost između ovih različitih značenja mogu da se takmiče sa najvećim svetskim jezicima, što je jedan od razloga što je za dvesta godina postojanja ovaj književni jezik iznedrio toliko moćnu književnost, i što i dan-danas fascinira veliki broj stranaca

Naravoučenije? Ima ih bar tri.

Prvo, srpski jezik je bogat. Prebogat. Širina njegovog vokabulara, broj različitih sinonima, i nijansiranost između ovih različitih značenja mogu da se takmiče sa najvećim svetskim jezicima, što je jedan od razloga što je za dvesta godina postojanja ovaj književni jezik iznedrio toliko moćnu književnost, i što i dan-danas fascinira veliki broj stranaca koji ga rado uče, iako u Srbiji ogroman broj građana već solidno vlada engleskim. U pitanju je jezik koji i dalje živi, koji se širi, koji usvaja nova imena za nove pojave, ali koji zadržava neverovatnu poetsku snagu da, po potrebi, sa lakoćom kuje nove pojmove i izraze koji su razumljivi ljudima koji ih prvi put čuju, iako se nikada sa njima nisu sreli (imamo par takvih nepostojećih reči gore). I zar je malo što nas naširoko ubeđuju da reči kao što su „tvornica“, „kruh“, „selamet“ ili „dženaza“ ne pripadaju srpskom jeziku, sada još hoće da nas ubede da ni „lajkovanje“, „banovanje“, ili načisto genijalno „oftopičarenje“ nisu naše reči. Ako ovo nisu reči srpskog jezika, a kog su? Koji bi ih stranac razumeo?

Drugo, gramatika srpskog jezika je moćna. Premoćna. Ona je zadržala snagu drevnih i velikih jezika da usvaja korene iz drugih jezika, a zatim ih propušta kroz svoj gramatičko-semantički sistem, i u potpunosti usvaja kao organski deo svog vokabulara. Ogroman procenat korena u srpskom jeziku nisu slovenskog porekla, pa opet te reči – pogotovo u svojim deklinacijama, konjugacijama, i glasovnim promenama — nisu ništa manje srpske od ostalih. Srpski jezik ovo čini doslovno otkako postoji. On uzima reči iz jezika koji su neretko gramatički kudikamo prostiji (nemaju padeže, nemaju niz vremena, načina i sl.), a zatim ih deklinira, konjugira, palatalizuje, jotuje, i jednači po zvučnosti, dok ne dobije nešto toliko srpsko, da srpskije ne može biti. Šta bi na engleskom značile reči „menšnujem“, „menšnuješ“, „menšnujemo“ (obaška što nam za ove izraze očajnički treba ono debelo jer što su Vuka ubedili da nam nije potrebno)? Koji bi Francuz razumeo reč „mitraljezac“? Koji Nemac razume šta je to „drukara“? Da ne pominjemo to da sve te reči usvaja kultura koja „ekonomiše“ sa vremenom i resursima, koja se „inati“ oko svoga jezika i pisma, i koja vekovima „ašikuje“ sa tuđicama i pozajmljenicama iz drugih jezika. Zar nije i reč „bre“, ta najsrpskija od svih reči u srpskom rečniku, tuđica? Zar se nije Vuk premišljao da li da uopšte ubaci slovo „dž“ u azbuku (inače je pozajmljeno iz danas iščezle rumunske ćirilice, baš kao što je „j“ pozajmljeno iz nemačkog), jer „nema srpskih reči sa tim slovom“. Da li bismo danas rekli da „džezvica“, „džonjati“, „prodžarati“, ili „džabalesku“ nisu srpske reči? Teško.

Da li bismo danas rekli da „džezvica“, „džonjati“, „prodžarati“, ili „džabalesku“ nisu srpske reči? Teško

Treće: nije problem u tuđim rečima, problem je u tuđoj sintaksi. Jezički čistunci koji se ostrvljuju na tuđice u srpskom jeziku — i to po pravilu na jedan veoma ograničen skup tuđica, uz široko ignorisanje niza drugih koje su se odomaćile — često zaboravljaju da se nasilje nad srpskim jezikom u mnogo većoj meri vrši preko idioma i sintakse, nego preko vokabulara. Priroda srpskog jezika je takva da se rogobatni strani izrazi lako gramatički posrbljuju, pa sterilni uzvik „kul!“ postaje krajnje smisleni i upotrebljivi izraz „iskulirati“, zamrznuto „apriori“ postaje „apriorno“ (i čak „apriornost“),  pridev „fino“ prelazi u „na finjaka“ i sl. Neke kvintesencijalne srpske reči smo dobili spajanjem naizgled nespojivih jezika — poput franko-germanske „šoferšajbne“, turko-germanskog „kibic-pendžera“, ili grko-turske „burek-pite“. Sa druge strane, prenošenje čitavih rečeničnih konstrukcija iz stranog jezika – što je zaštitni znak odnarođene „tehnokratske“ kulture, kojom mahom dominiraju loši đaci (večita trojka na pismenom iz srpskog) priučeni novom političkom i ekonomskom žargonu na raznim ekonomskim i menadžerskim kursevima — nanosi nemerljivu štetu jeziku, koji se na taj način sterilizuje, njegova izražajna moć se osiromašuje (uključujući sve manju i sve nepravilniju upotrebu padeža i vremenskih oblika koji ne postoje u engleskom jeziku), a njegov kulturni značaj marginalizuje („kod nas ne postoji izraz za to“). Iako je ova pojava neuporedivo destruktivnija od tuđica, njoj se posvećuje neuporedivo manja pažnja, i ona masovno zagađuje srpsku medijsku scenu, u okviru zajedničkog zločinačkog poduhvata loših prevodilaca (prevod preko Gugl-translejta), priučenih stručnjaka (diploma preko veze), i običnih pokondirenih tikava koji sopstvenu nekulturu kriju iza prezira prema sopstvenoj kulturi.

Ne zavređuje svaka strana reč koju neko iz neznanja ili odsustva ukusa utrpa u rečenicu na srpskom jeziku pravo da se smatra srpskom

Bez ikakve sumnje, ne zavređuje svaka strana reč koju neko iz neznanja ili odsustva ukusa utrpa u rečenicu na srpskom jeziku pravo da se smatra srpskom. Ali tu je u pitanju jedan potpuno spontan proces usvajanja stranih izraza, koji sa izvesnom vremenskom zadrškom nepogrešivo izdvaja žito od kukolja, i zadržava samo pozajmljenice za koje zaista ne postoji, niti se može skovati odgovarajući srpski izraz, pozajmljenice koje se — što je najčešći slučaj — zadržavaju u neznatno izmenjenom, nijansiranom značenju u odnosu na srpski sinonim (videli smo gore mnoštvo ovakvih primera), ili pozajmljenice koje su naročito uspešne, estetične, ili — zabavne. U tom procesu se ne treba previše osvrtati na užasavajući jezik kojim se koristi najveći deo domaće političke, ekonomske, i kulturne pseudoelite. To nije nikakav novi standard pismenosti, već samo najnovija varijanta nepismenosti.