петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Доба паразита

PDF Штампа Ел. пошта
Михаел Винтерхоф   
четвртак, 30. октобар 2008.
Др Михаел Винтерхоф (Michael Winterhoff), дечији психолог, код две трећине немачких основаца установио је један, модерни облик психичке незрелости. У својој књизи „Зашто су наша деца тирани“, он показује како васпитање, засновано на партнерству деце и родитеља, спречава развој детета у друштвено-одговорну и радно способну особу. Његово је предвиђање да ће, када буду одрасле, генерације данашње деце постати терет за породицу и душтво. 

Парламент: Господине Винтерхоф, пауза је за ручак а ви, уместо да седите негде на сунцу и уживате, дајете овај интервју. Како успевате да себе натерато на то?

Винтерхоф: У овом тренутку се концентришем на наш разговор па мој психички апарат потискује потребу за храном и сном у други план.

Парламент: Пада ли то тешко човеку способном за рад?

Винтерхоф: За човека који жели да живи у друштву то није никакав проблем.
Да би радили морате имати развијену психу која је способна да поменуте импулсе потисне у позадину.

Парламент: Људи из привреде се све више жале да им долазе генерације васпитно-резистентних ученика. Шта ту недостаје?

Винтерхоф: То су особе код којих нису изграђене психичке функције, попут рецимимо контроле фрустрације. Такве ствари се морају учити и тренирати одмалена. Попут читања, писања и рачунања.

Парламент: Како се такве ствари тренирају?

Винтерхоф: Тако што се дете узима као дете. Као створење које на свим пољима мора да учи, сразмерно свом узрасту и способностима, а чији се прохтеви не морају одмах испуњавати. Деци се мора знати рећи“не”, морају им се показивати границе, и стално им се мора понављати.
Само тако је могуће развити психу социјално одговорног и радно-способног човека. До пре 20-так година родитељи су то радили интуитивно.

Парламент: Јесмо ли ту интуицију изгубили?

Винтерхоф: Од почетка 90-тих година почели смо да на децу, већ од најмањег узраста, гледамо као партнере које можемо васпитавати разговором и убеђивањем. За васпитање деце није најважније да она схвате правила већ да им се изгради психа, а тако нешто се не постиже путем разума и ваљаног убеђивања. 
То вам је као када играте тенис, а партнер вам стално објашњава правила игре, мењајући их како то њему одговара. Ви покушавате да му објасните да тако не иде али он је и даље упоран. Но ствари су кристално јасне: објашњавањем се нервне ћелије, једноставно, не тренирају.

Парламент: Када објашњавање и убеђивање има смисла?

Винтерхоф: До почетка 90-тих ми смо (у Немачкој) децу гледали као децу, јасно их водили, усмеравали и контролисали. Што су она била старија то смо ми више ишли на убеђивање и више их узимали као одрасле. То је било добро, а данас покушавамо да децу већ од малих ногу васпитавамо објашњавањем и убеђивањем. То је фатално јер деца тако немају никакве шансе за развој.

Парламент: Ви кажете да већина данашње деце стагнира на психичком нивоу двогодишњака. Шта њима заправо недостаје?

Винтерхоф: Поштовање. Свако дете млађе од две и по године не поседује поштовање. Тек после тога оно открива човека преко пута себе, као биће које постоји и има нешто да му каже. То откриће је улазница за детињство и свет људи јер развитак социјалних способности је могућ само прихватањем других.

Парламент: Одакле тај недостатак поштовања?

Винтерхоф: Плашећи се да ће изгубити љубав деце, многи одрасли губе границе у васпитању деце. Некада су баке мазиле децу спремајући им омиљену посластицу, али су их при том терале да перу руке и правилно седе. 
И деца су се учила реду. Данас једна бака ако жели да буде вољена не поставља више никаква ограничења. Она своју потребу за признањем пројектује на унуке. То је емоционална злоупотреба и она обрће улоге: одрастао има потребу, а дете би требало ту потребу да задовољи.

Парламент: Али касније, у вртићу и школи, деца се ипак суочавају са ограничењима.

Винтерхоф: Иако то противречи неуролошким законима, данас све више вртића и школа нуди могућност избора. Деца могу слободно да одлучују, рецимо у којој ће радној групи провести преподне, шта ће радити... Она непрекидно одређују и одлучују према своме расположењу иако то у основи спречава њихов развој.

Парламент: Зашто професионалци, попут васпитача и наставника, учествују у томе?

Винтерхоф: Они уопште не примећују да тој деци нешто фали, јер ни они сами 
ту децу више не подстичу. У основним школама данас се већина ученика више не обазире на учитеље. Али то се уопште не поставља као проблем. Учитељи су се већ привикли на то да и најједноставније задатке понове више пута. Ако им кажу: “Извадите књигу на клупу”, могу само гледати колико мало ученика их је послушало.
Доласком на посао ти недостаци испливавају на површину, јер се не дају више ни прикривати нити гурати у страну. Такве социјално незреле особе се једноставно тешко дају уклопити у процес рада. 

Парламент: Шта то значи за друштво?

Винтерхоф: У сусрет нам долази једна омладина која је орјентисана само према себи и своме уживању. Она мало доприноси, а пуно кошта. Према једном истраживању из 2004 године, 20% стасталих за рад било је практично радно неспособно и ако мене питате, биће и убудуће. Они ће слабо шта привређивати и биће, вечито, на терету породице и друштва. Живеће само овде и сада, желеће све и одмах, а неће ваљати ни себи ни другима. 

Разговор водила: Тања Самротцки

Са немачког превео: Горан Николић

(Парламент – Бон)

http://www.das-parlament.de/2008/29-30/Thema/21506858.html











 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер