Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Da li je Vuk tvorac „srpske latinice”?
Kulturna politika

Da li je Vuk tvorac „srpske latinice”?

PDF Štampa El. pošta
Vladislav Đorđević   
četvrtak, 29. mart 2012.

1. Uvod

Među savremenim srpskim nazovi intelektualcima postalo je pomodno zagovarati stav da je tvorac „srpske latinice” Vuk St. Karadžić. Prvi je tu tezu izneo dr Petar Milosavljević u u knjizi „Srpska pisma” (2006). Tu on tvrdi da je latinica koju danas koriste Hrvati, Bošnjaci i mnogi Srbi izmislio Vuk, a „koju je Gaj prihvatio” (str. 465).

Isfrustriranom srpskom narodu ta teza može doći kao melem na ranu. Nema veze što stalno doživljavamo poraze, bitno je da smo Hrvatima stvorili pismo! Jadni Hrvati! Bez nas oni bi bili nepismeni! To je psihološka osnova koja omogućava lako prihvatanje te teze. Nažalost (ili na sreću) ta teza nema naučnog osnova. Da bi se odgovorilo na pitanje ko je tvorac latinice koju danas koriste Hrvati, Bošnjaci i veliki broj Srba potrebno je poznavati latinski jezik, kulturno-istorijske prilike Vukovog doba i metodologiju naučno-istraživačkog rada. Dr Milosavljević pokazuje pomanjkanje svega toga.

Kao glavni dokaz za tvrdnju da je Vuk tvorac „srpske latinice”, dr Milosavljević nudi tri tabele koje se nalaze u Vukovim delima. Stoga svaku od njih moramo pažljivo analizirati.

2. „Srpski rječnik” (1818)

U knjizi „Srpska pisma” (2006) dr Milosavljević je objavio tabelu iz prvog izdanja „Srpskog rječnika” (1818) i ispod nje napisao: „Po Vuku (i Kopitaru) Srbi imaju dva pisma: ćirilicu i latinicu” (str. 380). Da bi se odgovorilo na pitanje da li je ovaj zaključak ispravan, potrebno je tu tabelu razmotriti u celini.

U toj tabeli, originalno na str. LXIX, data su pisma 11 naroda: prva je na ćirilici, a drugih 10 na latinici.

Prvo pitanje razumnog čoveka moglo bi da glasi: ko je bio taj ko je sastavio tu tabelu? Već na početku svog „Srpskog rječnika” (str. VIII) Vuk je priznao da mu je kod pisanja na latinskom i nemačkom pomagao Jernej Kopitar. Sve tabele su pisane na latinskom jeziku, pa se može lako pretpostaviti da ih je sastavio Kopitar. No, pitanje ko je sastavio te tabele sporedno je u odnosu na ono najvažnije: da li je sastavljač tabele ujedno i tvorac tih pisama? Odgovor je očigledan: onaj ko sastavi neki – kako stoji u naslovu – „uporedni popis pisama Evrope” („Europae alphabetis parallēlismos”) ne znači da je ujedno i tvorac svih tih pisama. I ovde je reč o jednoj psihološkoj zamci.

Budući da je dobro poznato da je Vuk reformator „slavenske”, tj. crkvenoslovenske ćirilice, savremeni nekritički istraživač može lako pomisliti da je Vuk morao biti i reformator dugih pisma. Zapravo, kulturno-istrorijska situacija „susednih naroda i drugih religija Evrope” („viciniorum popularium et aliis culturolis Europae”) bila je vrlo različita. Osnovna je bila ta da su pravoslavni štokavci, tj. Srbi koristili preobimnu azbuku koja više nije odgovarala njihovom fonetskom sistemu. Vuk u „Srpskom rječniku” navodi da „slavenska” azbuka ima 45 slova i predlaže da se od nje zadrže samo 23 slova (str. XXXIII). Kako se vidi iz tebele na str. LXIX, poluglas „jer” (ь) takođe ne uvrštava u azbuku. Dakle, prelaže da se izbaci 23 slova, a zadrži samo 22. Osim toga, on predlaže i da se u srpsku azbuku ubaci i šest novih slova „kojije Slaveni nemaju (đ, j, lj, nj, ć, dž)” (str. XXXV). Ta se slova zaista nalaze u pominjanoj tabeli. Vuk, dakle, predlaže da se izbaci ili doda 39 slova. To predstavlja veoma radikalnu reformu. Među zapadnohrišćanskim narodima nije bilo potrebe za tako radikalnom reformom. Neka su sadržavala digrame, digrafe ili dvoslovlja, neke foneme nisu imala svoja slova, ali svakako nije postojala potreba za radikalnom reformom. Isti je slučaj i sa pismom „Srba latinskog obreda” („Serb. lat.”). Drastična promena njihovog pisma ne samo da nije bila potrebna. Ne samo da nije za tim poslom nije bilo potebe nego nije ni moglo doći od strane jednog pravoslavca kakav je bio Vuk. Pravoslavni krugovi su se veoma protivili Vukovoj reformi „Slavenske” azbuke, pa se Vuk stalno morao pravdati da nije jeretik. U takvoj atmosferi, Vuk nije mogao ni pomišljati na refromisanje pisma „Srba latinskog obreda” („Serb. lat.”). Njihovo pismo se nalazi u drugoj koloni i zahteva posebnu pažnju.

3. Šta znači skraćenica „Serb. lat?

Za savremenog istraživača veliko je iskušenje da skraćenicu „Serb. lat.” prevede kao „srpska latinica”. Taj zaključak je pogrešan, jer je zasnovan na nepoznavanju latinskog jezika i kulturno-istorijskih prilika Vukovog doba.

Važno je primetiti da prva kolona ne glasi „Serb. cyrill.” – „srpska ćirilica”, već „Serb. graec.” Šta to znači? To može biti skraćenica za: Serbii graeci ritus – Srbi grčkog obreda; Serbii graeci culti – Srbi grčkog bogosluženja; Serbii graecae fidei – Srbi grčke vere; Serbii graecae confessionis – Srbi grčke veroispovesti; Serbii graecae religionis – Srbi grčke religije. Bez obzira da li je reč o obredu (ritus), bogosluženju (cultus), veri (fides), veroispovesti (confessio) ili religiji (religio), u svim slučajevima to znači da je tu reč o Srbima pravoslavcima.

Iznad druge kolone stoji: „Serb. lat.” što takođe može biti skraćenica za više izraza: Serbii latini ritus – Srbi latinskog obreda; Serbii latini culti – Srbi latinskog bogosluženja; Serbii latinae fidei – Srbi latinske vere; Serbii latinae confessionis – Srbi latinske veroispovesti; Serbii latinae religionis – Srbi latinske religije. U svim slučajevima to znači da je tu reč o Srbima katolicima.

Da je to ispravno čitanje tog natpisa sugeriše i naslov tabele: „Pisma Srbâ sa uporednim pismima susednih naroda i drugih religija Evrope” („Alphabeti Serborum cum viciniorum popularium et aliis cultioris Europae alphabetis parallēlismos”). Razlog zašto je Vuk, ili, što je verovatnije Kopitar, pored „narodâ” spomenuo i „religije” jeste taj što je znao da su štokavci podeljeni u tri religije („zakona Grčkoga”, „zakona Turskoga”, „zakona Rimskoga”).

Prema tome, kada savremeni istraživač dr Petar Milosavljević u knjizi „Srpska pisma” (2006) tvrdi da ova tabela dokazuje da „Srbi imaju dva pisma: ćirilicu i latinicu” (str. 380), on zaboravlja da doda da su ta pisma podeljena po jasnom verskom kriterijumu: ćirilica je pismo pravoslavnih štokavaca („Srba grčkog obreda”), a latinica pismo katoličkih štokavaca („Srba latinskog obreda”).

Zaključak dosadašnje analize mogao bi da glasi: pismo koje se nalazi pod odrednicom „Serb. lat.” nije pismo ma kojih Srba, već samo onih „latinskog obreda”. Sada se možemo zapitati: da li su se ti „Srbi latinskog obreda” uopšte osećali Srbima? Odgovor na to pitanje daje sâm Vuk St. Karadžić i studiji „Srbi svi i svuda” (1836).

4. „Srbi svi i svuda” (1836)

Vuk je studiju „Srbi svi i svuda” napisao 1836, a objavio u knjizi „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona” (1849). U njoj je tvrdio da su pravi Hrvati samo čakavci i kekavci (ili kajkavci), dok su štokavci Srbi. No, on je bio iskren i u studiji izneo stanje sa terena iz kojeg se vidi da to razlikovanje po lingvističkom kriterijum nije odgovaralo stvarnosti. On izričito kaže da samo oni „zakona Grčkoga” (pravoslavne vere) sebe zovu Srbima ili Srbljima, a da „ostali ovoga imena ne će da prime” (str. 2). On izričito kaže da muslimani sebe smatraju pravim Turcima, „premda ni od stotine jedan ne zna Turski” (str. 2). Za katolike kaže da sebe „zovu po mjestima u kojima žive”: Slavoncima, Bosancima (ili Bošnjacima), Dalmatincima i Dubrovčanima, a da ih književnici obično zovu i Ilirima ili Ilircima. Vuk dodaje da ih prvoslavci zovu još i: Bunjevcima (u Bačkoj), Šokcima (u Sremu, Slavoniji i Hrvatakoj), Latinima (oko Dubrovnika i po Boki Kotorskoj), a „u prijateljskome razgovoru” i Kršćanima. Da ne bi bilo zabune, dodaje da „Srbi zakona Rimskoga ne će Srbi da se zovu” (str. 3). Prema tome, Vuk sâm priznaje da faktički ne postoje Srbi „sva tri zakona”, već samo „zakona Grčkoga”. Njegovo mišljenje o postojanju „Srba sva tri zakona” nije odražavalo stanje na terenu. Ono je plod njegove želje, a ne stvarnosti.

Zaključak dosadašnje analize mogao bi da glasi: pismo koje je Vuk (tj. Kopitar) naveo u „Srpskom rječniku” (1818) pod odrednicom „Serb. lat.” pismo je onih štokavaca koji „ne će Srbi da se zovu”. Sa tom stvarnošću Vuk se nije mirio.

5. „Sukob civilizacija”

Vuk St. Karadžić je bio svestan da religija utiče na nacionalno opredeljenje, ali se sa time nije mirio. To nemirenje je izrazio u studiji „Srbi svi i svuda”: „A kad čovjek pomisli, n. p. da Madžara ima i Rimskoga i Kalvinskoga zakona, pa se svi zovu Madžari; ili: da Nijemaca ima i Rimskoga i Lutoranskoga i Kalvinskoga zakona, pa se svi opet zovu Nijemci; mora se čuditi kako se barem ovi Srbi zakona Rimskoga ne će Srbi da zovu” (str. 3).

Ono što Vuk nije mogao da shvati jeste to da među katolicima i protestantima, uprkos teoloških razlika, ne postoji civilizacijska razlika, dok imeđu katolika i prvoslavnih, i pored teoloških sličnosti, postoji civilizacijska razlika. Razlog zašto su Mađari i Nemci mogli da oforme multikonfesionalne nacije, a Srbi, Hrvati i Bošnjaci, koji govore jedan jezik, to nisu mogli leži u civilizacijskim razlikama. O njima uverljivo govori američki politikolog Semjuel P. Hantington (Samuel P. Huntington) u knjizi „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka” (2000). Katolicizam i protestantizam, uprkos teoloških razlika, konstituišu jedinstvenu zapadnu civilizaciju, a pravoslavlje i islam konstituišu posebne civilizacije. Katolici i protestanti teološki se više razlikuju nego katolici i pravoslavni, pa ipak ne konstituišu dve civilizacije nego jednu. Sa druge strane, pravoslavni, koji se od katolika teološki manje razlikuju nego protestanti, konstituišu posebnu civilizaciju. Imajući to u vidu, jasno je zašto Mađari i Nemci, među kojima ima i katolika i protestanata, mogu da konstituišu nacije zasnovane na jezičkom, a ne na verskom principu, a to ne mogu istojezični Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Inoverje nije prepreka za formiranje nacije kada su u pitanju katolici i protestanti, ali jeste kada su u pitanju pravoslavni, katolici i muslimani. Razlika je u civilizacijama.

Neshvatanje važnosti religije nagnala je Vuka da sve štokavce smatra Srbima. To nije odgovaralo stvarnom stanju stvari ni u doba Vuka Karadžića, a još manje odgovara sadašnjem. Vuk je prenebregnuo činilac religije, a to čini i dr Milosavljević. Pored tog previda, dr Milosavljević ume da učini i druge greške: metodološke. Jedna od njih je vezana za „Prvi srpski bukvar” (1827).

6. „Prvi srpski bukvar” (1827)

U knjizi „Srpska pisma” (2006) dr Milosavljević je objavio tabelu (str. 395) koja se – po njemu – nalazi u Vukovom „Prvom srpskom bukvaru” (1827). Zapravo, taj bukvar ima 17 malih stranica i u njemu se ne nalazi nikakva tabela. Ta tabela je zapravo prvi put objavljena tek na početku Vukovog prevoda Novog zavjeta (1847). Tek posle Vukove smrti, ta tabela je ubačena u reprint izdanja „Prvog srpskog bukvara”. Prvo reprint izdanje u kome se ona nalazi jeste ono Narodne biblioteke Srbije iz 1978. Urednik tog izdanja je bio dr Golub Dobrašinović. Zapravo, nebitno je ko je i kada tu tabelu ubacio u reprint izdanje „Prvog srpskog bukvara”; bitno je da se ona ne nalazi u njegovom originalu. Očigledno je dr Milosavljević koristio krivotvoreno reprint izdanje, što ga je datumski zavelo. Taj propust ga je odveo ka zaključku da je latinicu iz druge kolone Vuk „sam načinio i objavio kao ilirsku latinicu” (str. 292). Zapravo, kada je ta tabela izdata (1847) „ilirska latinica” je bila već odavno u upotrebi kod Ilira. Vuk nije imao ni potebe ni mogućnosti da je stvara.

7. „Novi zavjet” (1847)

Da bi se razumelo šta u Vukovoj tabeli na početku Novog zavjeta stoji, mora se razumeti jedan važan kulturni pokret koji se u međuvremenu zbio – ilirski. Njegova suština je ta da su Hrvati (kekavci ili kajkavci) prihvatili za svoj književni jezik štokavski i zajedno sa katoličkim štokavcima („Srbima latinskog obreda”) počeli nazivati Ilirima. Ta promena je uočljiva na tebeli Vukovog Novog zavjeta iz 1847. U njoj na prvom mestu stoji srpsko pismo („Serbic.”), a na drugom ilirsko („Illyr.”). U toj tabeli se ne spominje pismo katoličkih štokavaca („Srba latinskog obreda”) niti pismo Hrvata (kekavaca ili kajkavaca), jer su se oni tada smatrali Ilirima.

Slova u tom ilirskom pismu su vrlo slična pismu „Srba latinskog obreda” koje je prikazano u tabeli iz 1818. To znači da su Hrvati, sada preimenovani u Ilire, preuzeli neka slova „Srba latinskog obreda”. Tako su dy zamenili u dj, ly u lj, a ny y nj, sz u s, cz u c itd. Sve te slovne promene nisu od velikog značaja: pismo im je ostalo latiničko uz manje izmene. Značajno je to da su se Hrvati i katolički štokavci („Srbi latinskog obreda”) odrekli svog nacionalnog imena i preimenovali se u Ilire.

8. „Srpski rječnik” (1852)

Kada je Austrija zabranila ilirsko ime (1843), Iliri su mogli da se nazovu Srbi, ali to nisu učinili. Po jeziku su i bili Srbi, ali činilac jezika nije odneo prevagu. Prevagnuo je činilac religije. Iliri su uzeli ime Hrvati. To što su Iliri govorili štokavskim jezikom nije uticalo na to da počnu da se osećaju Srbima. Činilac religije odneo je pobedu. Ta promena se vidi i u drugom izdanju Vukovog „Srpskog rječnika” (1852), gde se Iliri nazivaju Croat[ii] = Hrvati.

9. Nacionalni identiteti

Okosnicu savremenog hrvatskog identiteta ne čini samo jezik, nego i religija i pismo. Jezik ne dele sa susednim Italijanima, Slovencima, Austrijancima i Mađarima, a religiju ne dele sa susednim Srbima i Bošnjacima.

Okosnicu savremenog srpskog identiteta ne čini samo jezik, nego i religija i pismo. Jezik ne delimo sa Mađarima, Rumunima, Bugarima i Makedoncima, a religiju ne delimo sa susednim Hrvatima i Bošnjacima. Sa Crnogorcima delimo i jezik i religiju, ali ne i istu državnopravnu svest.

10. Činilac religije

Da bi se pravilno i celovito razumele Vukove tabele potrebno je poznavati latinski jezik i kulturno-istorijske okolnosti u kom su nastale. Profesor Milosavljević i drugi savremeni istraživači skloni su da potcene činilac religije. U knjizi „Srpska pisma” profesor Milosavljević je zapisao: „Tradicionalni filološki princip je da se nacionalni identitet određuje jezikom” (str. 5). Ubeđen u svoju ispravnost, autor rečenicu ponavlja u članku „Današnja srpska pisma: ćirilica i latinica” (Vidovdan, 21. februar 2011). Međutim, taj stav je izraz krajnje jednostranosti. Nacionalne identitete obrazuju pored jezika i mnogi drugi činioci: religija, pismo, državno-politička tradicija itd.

Da nacionalni identitet ne određuje samo jezik dokazuje i Vukova studija „Srbi svi i svuda” i njegove (tj. Kopitarove) tabele. Na osnovu njegove (tj. Kopitarove) tabele iz 1818. vidi se da je religija bila ta koja je delila štokavce na pravoslavce i katolike, a time i njihova pisma. Iz druge (1847) vidi se da su se katolički štokavci („Srbi latinskog obreda”) i Hrvati objedinili u Ilirsku naciju. Osnov njihovog ujedinjenja bila je rimokatolička religija. Hrvati su bili spremni da napuste svoj jezik, čak i svoje etničko ime, ali ne i religiju. Katolički štokavci („Srbi latinskog obreda”) bili su spremni da napuste svoje etničko ime, ali ne i religiju. Kako sugerišu Vukove tabele, katolički štokavci, neautentično nazvani „Srbi latinskog obreda” (1818), pretopili su se najpre u Ilire (1847), a zatim u Hrvate (1852). I pored ovih promena, zadržali su svoje pismo (latinicu) i svoju religiju (rimokatolicizam). Činioci koji su ključno podelili Hrvate i Srbe bili su religija i pismo, ne jezik.

11. Opšta slika

Tri tabele (1818, 1847, 1852) razlikuju se u detaljima, ali im je jedno zajedničko: pismo istočnih hrišćana (pravoslavaca) je ćirilica, a pismo zapadnih hrišćana (katolika i protestanata) latinica. Budući da danas ne postoje Srbi katolici kao značajan nacionalni i kulturni činilac, pismo sadašnjih Srba suštinski mora biti samo ćirilica.

12. Pitanje identiteta

Kada savremeni srpski prvopisci pišu o „srpskoj latinici”, oni time iskazuju svoje sekularističke, prosvetiteljske poglede: stav da samo jezik određuje nacionalni identitet. Kako pokazuje studija „Srbi svi i svuda” (1836), to nije bilo tačno ni u Vukovo doba, a nije tačno ni danas.

U studiji „Srbi svi i svuda” Vuk jasno piše da štokavaca ima tri vrste: oko tri miliona pravoslavaca („zakona Grčkoga”), koji se nazivaju Srbi ili Srblji, i dva miliona onih koji „imena ovoga ne će da prime” (str. 2). Vuk procenjuje da od ta dva miliona ima dve trećina „zakona Turskoga” (tj. oko 1.300.000) i jedna trećina „zakona Rimskoga” (tj. oko 750.000). Dakle, jezički kriterijum nije bio podudaran sa etničkim. To je svesno previđao Vuk St. Karadžić, a to danas previđa – svejedno da li svesno ili nesvesno – i dr Milosavljević.

Ni danas lingvistički kriterijum nije pouzdan za određivanje nacionalnog identiteta. Zapravo, on je krajnje zavodljiv. Ono što suštinski razlikuje današnje Srbe, Hrvate i Bošnjake nije jezik, nego religija. Ova tri naroda se ne razlikuju po jeziku, već po religiji. Stoga je prenebregavanje religioznog činioca nedopustiv previd.

Savremena široka rasprostranjenost latinice kod Srba ukazuje na njihovo identitetsko lutanje – na njihovu slabu nacionalnu svest. Pravopisci koji sugerišu da su srpska pisma i ćirilica i latinica rade – verovatno nesvesno – na suzbijanju ćirilice i pravoslavlja, a time i srpske nacionale svesti. Ključnu prepreku za izgradnju čvrstog i jasnog srpskog nacionalnog identiteta predstavljaju srpski intelektualci, pogotovo filolozi.

13. Ideološke posledice sna o Srbima „sva tri zakona”

Vukova ideja o Srbima „sva tri zakona” ne samo da je bila istorijska utopija, nego se pokazala i kao pogubna za Srbe. Ona je odigrala krajnje negativnu ulogu kod Srba. Srbi su genocid u Drugom svetskom ratu dočekali krajnje ideološki nepripremljeni. Tu ideološku zbunjenost Srba sjajno prikazuje studija dr Mihaila Stanišića „Ekspanzionizam Hrvata i rastojstvo Srba” (1999). Osnovni uzrok rastrojstva Srba je bilo verovanje u Vukovu ideju o Srbima „sva tri zakona”. Srbi su bili krajnje zbunjeni kada su Hrvati i bosanski muslimani počeli da ih kolju. Nisu mogli da shvate kako oni koji govore istim jezikom kao i oni mogu toliko da ih mrze. Bili su veoma naivni, jer ih je njihova inteligencija uspavljivala pričom o Srbima „sva tri zakona”.

Slično se dogodilo i pola veka kasnije. Srpska inteligencija se čudila zašto su Hrvati i Bošnjaci ponovo ustali protiv Srba (1991). Ona je i dalje sanjala Vukov san o Srbima „sva tri zakona”, tj. u tadašnjoj terminologiji o „bratstvu i jedinstvu”. I dok su se listom svi odvajali od Srba, srpski intelektualci su bili krajnje nespremni. Tu nespremnost je odlično opisao Zoran Obenović u studiji „Raspad Jugoslavije i politička nespremnost srpske elite na izazove raspada”(1994): „Srpska elita nije ni duhovno ni politički bila spremna na situaciju u kojoj pravila državnog i međunarodnog prava prestaju da važe i gde osnovni orijentiri postaju državni i nacionalni interesi” (str. 396). Autor je još jasniji kada tvrdi: „U trenutku kad se Jugoslavija raspadala uz pomoć Zapadne koalicije i kad su nastajale nove nacionalne državice, jedini narod koji nije imao ni minimalni prećutni konsenzus oko svojih vitalnih interesa bio je srpski narod. Do poslednjeg trenutka, srpska politička elita je svoje nacionalne interese, i kad je na njima posebno insistirala, sagledavala u perspektivi Jugoslavije” (str. 396-397). Razlog zašto je srpska politička elita nespremna dočekala raspad Jugoslavije suštinski je bio taj što je slepo verovala u jugoslovenstvo, tj. u „bratstvo i jedinstvo”, tj. zato što je sanjala Vukov san o Srbima „sva tri zakona”.

U ideološkom smislu, Pokret za obnovu srbistike ne predstavlja ništa drugo nego nastavak te titoističke ideologije „bratstva i jedinstva”. Ta filološka škola i dalje sanja Vukov san o Srbima „sva tri zakona”. I dok nas Hrvati i Bošnjaci mrze i preziru, srbističari sugerišu ujedinjenje sa njima na osnovi zajedničkog jezika i to pod srpskim imenom! To je opasno mesečarstvo!

Krajnje je vreme da se srpska inteligencija probudi iz Vukovog sna o Srbima „sva tri zakona”, iz titoističkog sna o „bratstvu i jedinstvu”. Filolozi koji taj san predstavljaju kao stvarnost, Srbe ideološki uspavljuju. Srbi se neće preporoditi nikakvim „filološkim programima”, jer nije jezik ono što nas odvaja od Hrvata i Bošnjaka. Srbi će se preporoditi samo kada budu primenjivali „verski program”, jer je vera ta koja nas od njih odvaja. Dok to srpska inteligencija ne shvati, ona će i dalje sanjati Vukov i Milosavljevićev san o Srbima „sva tri zakona” i time se izlagati opasnosti da nespremni dočekamo još jedan genocid.

14. Ko je, dakle, tvorac latinice?

Savremenu latinicu koju koriste svi štokavci (Hrvati, Bunjevci, Bošnjaci, Goranci, Srbi i Crnogorci) nije produkt nijednog pojedinca. Kada dr Petar Milosavljević u članku „Ključno pitanje: nacionalni program” (Vidovdan, 8. marta 2011) tvrdi da ona „delo srpskih filologa, Vuka Karadžića i Đire Daničića”, on im udeljuje nezasluženo priznanje. Tvorac latinice nije ni Ljudevit Gaj. On je samo njen ključni propagator: onaj koji je najzaslužniji što je pismo „Srba latinskog obreda” (1818) prihvaćeno od kajkavaca (zagorskih Hrvata). Ujedinjeni u jeziku (štokavštini), pismu (srbokatoličkom) i religiji (rimokatolicizmu) nastali su Iliri, tj. Hrvati, što i sugerišu Vukove tabelele iz 1847. („Iliri”) i 1852. („Hrvati”). Sve u svemu, tvorac te latinice nije nijedan pojedinac, nego je ona plod viševekovne životne prakse „Srba latinskog obreda”, tj. „Ilira”, tj. „Hrvata” – sve u svemu – rimokatolika. Vuk sa tim procesom nije imao nikave veze. To jasno i sâm priznaje u „Pismima Preosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću” (1845) nazvavši to pismo „Ilirski ili Zagrebački pravopis” (fusnota na str. 23; zapravo: 21). A ono je – dodaje Vuk – jedno od pisama „južnijeh Slavena Rimskoga zakona”. Sic! „Rimskoga zakona” – dakle, rimokatolika. Vuk locuta, causa finita!

15. Zaključak

Teza da je Vuk tvorac „srpske latinice” nije samo netačna, nego je i društveno štetna. Ona daje opravdanje da Srbi, jedini u svetu, budu dvoazbučan narod. Takvo stanje predstavlja znak kulturne i društvene šizofrenije. Teza da je Vuk tvorac „srpske latinice” ne samo da je pogrešna, nego i učvršćuje tu našu kulturnu i društvenu šizofreniju.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba

Izvori
1. Karadžić, Vuk, „Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona”, Štamparija jermenskoga manastira, Beč, 1849.
2. Karadžić, Vuk (prev.), „Novi zavjet”, Štamparija Jermarskoga manastira, Beč, 1847.
3. Karadžić, Vuk i Sava Tekelija, „Pisma Visokopreosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću”, Štamparija Jermenskoga manastira, Beč, 1845.
4. Karadžić, Vuk, „Prvi srpski bukvar”, Štamparija Jermenskoga namastira, Beč, 1827.
5. Karadžić, Vuk, „Srpski rječnik”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Beč, 1818.
6. Karadžić, Vuk, „Srpski rječnik”, Štamparija Jermanskog namastira, Beč, 1852.
Reprint izdanja
1. Karadžić, Vuk, „Prvi srpski bukvar”, reprint izdanje, urednik: Antonije Đurđević, Uprava manastira Tronoša, bez mesta, bez godine.
2. Karadžić, Vuk, „Prvi srpski bukvar”, reprint izdanje, glavni i odgovorni urednik: dr Aleksandar Pejović, Narodna Biblioteka Srbije, Beograd, 1978.
3. Karadžić, Vuk, „Prvi srpski bukvar”, reprint izdanje, glavni i odgovorni urednik: Vojin Trivunović, Trivunija line, Banja Luka, 2007.
Literatura
1. Milosavljević, Petar, „Srpska pisma”, Besjeda, Banja Luka, 2006.
2. Obrenović, Zoran, „Raspad Jugoslavije i politička nespremnost srpske elite na izazove raspada”, u: „Filozofija i društvo IV: teorijske pretpostavke razumevanja raspada Jugoslavije”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 1994, str. 385-405.
3. Stanišić, Mihailo, „Ekspanzionizam Hrvata i rastrojstvo Srba”, Službeni list SRJ, Beograd, 1999.
4. Semjuel, Hantington, „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka”, 2. izdanje, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2000.
5. Milosavljević, Petar, „Današnja srpska pisma: ćirilica i latinica”, Vidovdan, 21. februar 2011.

6. Milosavljević, Petar, „Ključno pitanje: nacionalni program”, Vidovdan, 8. mart 2011.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner