Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Car Nikolaj Drugi kao tragični heroj Kosovskog zaveta
Kulturna politika

Car Nikolaj Drugi kao tragični heroj Kosovskog zaveta

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
sreda, 18. jul 2018.

Tragovi jedne istorijske ličnosti u Srbiji

Osobi koja baš ništa ne zna o rusko-srpskim odnosima svakako ne bi promaklo da se na centralnom mestu u Beogradu, odmah preko puta kancelarije predsednika Srbije, nalazi veliki spomenik poslednjem caru Ruske Imperije Nikolaju II Romanovu. Ako bi ovaj spomenik bolje zagledao, i video da je u pitanju poklon Ruske Federacije, ovaj prolaznik bi lako mogao da pomisli da je reč o nekakvom pokušaju Rusa da simbolički označe svoje prisustvo u Srbiji i na Balkanu povodom stogodišnjnice početka Prvog svetskog rata, i da tom spomeniku ne treba pridavati više značaja od toga. Ali ako bi neko pogledao malo pažljivije, mogao bi primetiti da je car Nikolaj u Beogradu dobio spomenik kakav u gradu još uvek nemaju kralj Petar I i kralj Aleksandar Karađorđević, iako su u pitanju velike istorijske ličnosti srpskog naroda, koje su ga predvodile u teška vremena tog istog Prvog svetskog rata. Oko podizanja spomenika njima srpski narod još nije dosegao konsenzus, dok je podizanje spomenika caru prošlo bez praktično ikakvog osporavanja i negodovanja, koje je inače opšte mesto prilikom postavljanja spomenika u glavnom gradu.

Ovi tragovi cara Nikolaja u Beogradu i Srbiji sežu daleko dublje od jednog poklona Ruske Federacije. Štaviše, Srbija i Kraljevina Jugoslavija su po tom pitanju kudikamo više zadužile Rusiju, jer se upravo tu čuvalo sećanje na viteštvo i blagorodnost poslednjeg ruskog imperatora u vreme kada se u SSSR i u svetu činilo da će on biti zauvek zaboravljen, kao i Imperija na čijem je čelu sedeo. A to sećanje je među Srbima živelo i opstajalo onako kako kod nas uvek opstaju tragičke i herojske priče, bez obzira na istorijske stihije i nedaće koje su se sručile i na srpski, i na ruski narod. Tako se u Ruskoj nekropoli na Novom groblju u Beogradu nalazi spomenik „Ruskoj slavi“, koji je, između ostalog, posvećen „caru Nikolaju Drugom i dvama milionima ruskih vojnika stradalih u Velikom ratu“, i koji se smatra jednim od prvih, ako ne i prvim spomenikom podignutim caru Nikolaju bilo gde u svetu. Ko je imao prilike da poseti hram Sv. Aleksandra Nevskog na Dorćolu, u njemu je mogao da vidi i dve table sa posvetama – jednu na kojoj piše „Petru Velikom, Kralju oslobodiocu“, i drugu, na kojoj piše „Nikoli Drugom, Caru mučeniku“. Budući da je hram podignut 1929. godine, Srbi su, nazivajući poslednjeg Romanova „Carem mučenikom“ još pre rata anticipirali odluku Ruske pravoslavne crkve, koja je carsku porodicu kanonizovala kao svete mučenike tek 1981. godine (Ruska pravoslavna zagranična crkva), odnosno 2000. godine (Moskovska patrijaršija).

Možda najzanimljivija priča o tragovima poslednjeg cara u Srbiji jeste neobični slučaj sa carevom freskom u manastiru Žiča. Naime, u ondašnjoj Svetosavskoj crkvi (sagrađena 1935. godine pod pokroviteljstvom vladike Nikolaja), posle zemljotresa u Kraljevu 2010. godine, pao je jedan drveni zid, iza koga je pronađena freska Nikolaja II, koju je naslikao istaknuti ruski ikonopisac iz bele emigracije baron Nikolaj Mejendorf. Nakon dolaska komunista na vlast, monahinje su prekrile fresku u strahu da bi nove vlasti zbog nje mogle naneti štetu crkvi, i ona je tu ostala skoro zaboravljena sve dok je nije otkrio zemljotres, nakon čega je ubrzo postala mesto hodočašća kao „prva ikona Sv. cara Nikolaja“, i velika atrakcija za Ruse koji posećuju Srbiju.

Istorijske činjenice i nadgradnja

Bez ikakve sumnje, treba praviti razliku između Nikolaja Drugog Romanova kao istorijske ličnosti, i „našeg cara Nikole“ iz srpskog nacionalnog pamćenja i mitotvoračke imaginacije. Iako se kod nas veoma često nacionalna mitologija (odnosno „mitomanija“) razapinje na krst kao „kamen oko vrata napretku“, „temelj srpskih iluzija o svetu“, i „sklonost da se mašta i nerealna očekivanja stavljaju na mesto istine“, srpska sklonost ka „raspredanju kafanskih priča“, iako predstavlja noćnu moru istoričara, u stvari predstavlja jednu od najznačajnijih i najvrednijih crta nacionalnog karaktera. Naučna istoriografija, sa svojom stručnom metodologijom, proverenim izvorima, i manje-više neospornim činjenicama, svakako predstavlja kulturni imperativ svakog društva koje drži do sebe, ali moć i domašaj nacionalne epike i konstitutivnih mitova je daleko prevazilazi i po svojim pedagoškim, i etičkim, i metafizičkim implikacijama. U tom smislu, srpske mitske ličnosti ne samo da su jarkije, zanimljivije i simbolički čistije od svojih sivih i ambivalentnih istorijskih prototipova, njihova uloga u formiranju nacionalne svesti je kudikamo važnija, i odsudnija. Ovo se, naravno, odnosi i na lik cara Nikolaja, onakav kakav je očuvan u srpskom nacionalnom pamćenju, i kako se prepričava po kafanama i slavama. Ta slika je, kao svaki mit ili kafanska priča, unekoliko uprošćena i shematizovana, ali je rezultat estetski, žanrovski, pa čak i moralno — kudikamo fascinantniji.

To nikako ne znači da se sećanje na poslednjeg ruskog cara kod Srba ne temelji na istorijskim činjenicama. Pogotovo su dve činjenice naročito važne za razumevanje duboke naklonosti koju srpski narod oseća prema tragično ubijenom ruskom monarhu, i obe su vezane za careve istorijske odluke tokom Prvog svetskog rata. Pre svega, Nikolajeva odluka da Rusija uđe u rat neposredno nakon austrougarskog objavljivanja rata Srbiji u potpunosti je poremetila austrijske ratne planove, i naterala Beč da praktično polovinu svoje vojske, koja je bila do zuba naoružana i spremna za invaziju na Srbiju po strateški najpovoljnijem severnom pravcu, odmah prebaci na istočni front. Imperativ brze pobede i brutalnog kažnjavanja Srbije iznudio je dve dobro poznate ishitrene invazije preko Drine, koje je srpska vojska kaznila spektakularnim pobedama na Ceru i Kolubari. Ako se imaju u vidu bez preterivanja genocidni zločini koje je vojska K&K monarhije počinila nad civilnim stanovništvom Mačve i Podrinja tokom te dve neuspešne invazije, i ako znamo da su pobede na Ceru i Kolubari Srbiji kupile čitavu godinu predaha od pokolja i razaranja, onda se zaista bez preterivanja može reči da je svojom odlukom da uđe u rat car Nikolaj Srbiju „spasao od uništenja“. A ako se pri tome još zna da ga je to, po mnogim ishitreno, uvođenje nespremne Rusije u rat koštalo i carstva, i krune, i porodice koja je pobijena pred njegovim očima, ova priča dobija visoki tragički patos, i približava se visinama velikih drama svetske književnosti i njenih najblistavijih likova — poput Jova, Antigone, ili Hamleta. Nema tačke u kojoj se istorijski narativ o caru NikolajuII više približava mitu o caru Nikoli — ruski monarh je bez ikakve sumnje svoju odluku o ulasku u rat učinio iz čisto moralnih razloga, da bi se našao na pomoći malom srpskom savezniku kome je pretilo potpuno uništenje.

Druga činjenica nije imala tolike posledice po sudbinu Rusije, ali u svesti srpskog naroda nije ništa manje značajna, budući da je vezana za jednu od najherojskijih i najtragičnijih istorijskih epizoda XX veka — Albansku golgotu srpske vojske i naroda. Dobro je poznato da izgladnelu, onemoćalu i bolesnu srpsku vojsku saveznici nisu hteli da evakuišu sa albanske obale, plašeći se zaraze, i da je odluka o evakuaciji doneta tek na insistiranje, i nakon ličnog zauzimanja ruskog cara. Ove činjenice su posle toga u srpskoj mitološkoj tradiciji pretočene u priču o „ultimatumu“, koji je car Nikolaj navodno poslao saveznicima, i u kome je pripretio da će „i Rusiju i Srbiju izvesti iz rata ako se smesta ne ukaže pomoć srpskoj vojsci“. Iako dokument takvog sadržaja nikada nije postojao, on predstavlja prilično vernu kristalizaciju narodnog sećanja na ovaj odsudni događaj — jer da nije bilo uticaja ruskog cara, ne bi bilo ni oporavka na Krfu, ni Kajmakčalana, ni proboja Solunskog fronta, ni oslobođenja svih srpskih i južnoslovenskih zemalja, a Srbiju bi u posleratnim pregovorima tretirali kao objekat, a ne kao subjekta međunarodne politike.

Srpski narod je odmah nakon rata, koji se u Rusiji pretočio u krvavu revoluciju i brutalan građanski rat koji je zemlju doveo do ruba samouništenja, dobio priliku da se oduži svojim saveznicima i dobrotvorima. Beli Rusi bili su primljeni u Kraljevini SHS kao nigde drugo u svetu, što je delimično posledica tradicionalnih bratskih veza srpskog i ruskog naroda, ali delimično i osećaja odgovornosti za ruski narod i Rusiju, koje je jedino Prvi svetski rat koštao jednako, koliko i Srbe, a u koji su ušli jer nisu hteli da Srbe prepuste na milost i nemilost Austrougarske. Poznato je da je kulturna razmena koja je usledila između srpske elite sa hiljadama naučnika, umetnika, inženjera, i intelektualaca koji su iz Rusije izbegli u Jugoslaviju u velikoj meri zaslužna za malu kulturnu renesansu srpskog naroda koja je nastupila između dva rata. Ova razmena je istovremeno pomogla da se zacementira sećanje na tragično stradale Romanove u srpskoj nacionalnoj svesti, ali i da se u ruskom narodnom pamćenju odredi kulturna i sakralna matrica, po kojoj će se oni pamtiti.

Kosovski mit i poslednji ruski car

Ako su ljubav i zahvalnost srpskog naroda caru Nikolaju i carskoj Rusiji odredile njegove političke odluke vezano za rat, tragična pogibija cara i njegove porodice bila je presudna da se on iz istorije prebaci u legendu. Brutalno i ritualno ubistvo carske porodice, uključujući tu četiri kneginjice i carevića Aleksija, od kojih su Anastasija i Aleksije bili maloletni, dovoljno je strašna scena sama po sebi da čitaoca iščaši iz domena suvoparnog nizanja istorijskih činjenica i statistika, i prebaci u žanr političkog horora. Nema nikakve sumnje da se smrt Romanovih s punim pravom može nazvati mučeničkom (zaista, može li jedan čovek biti stavljen na veće muke, nego da mu pred očima pobiju celu njegovu porodicu), niti ima spora o tome da su oni svi skupa u smrt otišli krotko, smireno, i nepokolebljivo ispovedajući svoju pravoslavnu veru. Ali jedna sasvim druga narativna matrica bila je ključna za recepciju ovog zločina u svesti srpskog naroda — priča o izgubljenom carstvu.

Mit o izgubljenom carstvu predstavlja osovinu srpskog nacionalnog bića od gubitka samostalnosti u XVveku do nacionalnog preporoda u XIXveku. Gubitak carstva predstavlja uvod i scenografiju za najuzvišeniji domet srpske nacionalne legende — Kosovski mit. Nasuprot ciničnim i podsmešljivim opaskama odnarođenih srpskih elemenata (od kojih su mnogi u međuvremenu i „prenarođeni“ u Hrvate, Albance, „Bošnjake“, i „Montenegrine“), koji Kosovski mit nazivaju „glorifikacijom najvećeg srpskog istorijskog poraza“, priča o Kosovskom boju je primarno moralna priča na tragu najsnažnijih i najvrednijih herojskih narativa antike. To je priča o imperativu borbe za ideal — za slobodu, pravdu, i istinu, koje same po sebi predstavljaju veću nagradu od bilo kog materijalnog blaga koje se može steći političkom borbom, ili ratom. Lazarev izbor da se bori za Carstvo Nebesko, umesto da se baci u prljavu i krvavu međusobnu borbu za obnovu već propalog srpskog zemaljskog carstva, predstavlja uzvišeni narativ dostojan najvećih uzleta svetske književnosti. I taj Lazarev izbor bio je više nego realan — on je položio glavu na panj i ostao u pamćenju svoga naroda kao svetac, a lako je mogao da dobije svoje parče zemaljskog carskog kolača od turskog sultana, i da nestane u opskurnosti istorije kao još jedan srpski velmoža koji je okrenuo ćurak naopako, i čija su se deca kasnije poturčila da bi očuvala svoje aristokratske privilegije, kao toliko drugih.

Ova matrica izbora Carstva Nebeskog umesto carstva zemaljskog u srpskoj svesti je potpuno prirodno, čak i refleksno primenjena na poslednjeg ruskog cara. Nikolaj je odluku o ulasku u rat doneo ne misleći na svoju krunu i presto, čak ni na neposrednu dobrobit svoje (zemaljske) imperije, već pre svega vodeći se idealom bratstva, savezništva, i pravde, u uslovima kada je jedna mala, a prijateljska zemlja, bila žrtva nasilja i nepravde. Vreme će pokazati da je Nikolaj II ovim svojim viteškim gestom spasao jedan narod od uništenja i zatiranja, ali je zato izgubio i krunu, i imperiju, i sve što mu je bilo najdraže. Ali je stekao Carstvo Nebesko i sada, sto godina nakon njegove smrti, ikone sa njegovim likom, i likovima njegove žene i dece, niču širom sveta, i obasute su divljenjem i molitvama miliona pravoslavnih vernika, ili prosto ljudi dobre volje. Za to isto vreme, megalomanski spomenici njegovim ubicama, koji su sebe upravo proglasili za apologete i ratnike carstva zemaljskog, koji su hleb i goli život pretpostavili moralu, časti, pa čak i slobodi (koliko se god na nju pozivali), trunu, blede, i nestaju u korovu zbog nebrige i nemara njihovih potomaka. Ironično, boreći se za „hleb iznad časti“, i za „materijalna dobra iznad ideala“, oni su oterali milione u krajnje opipljivu glad, nemaštinu, i bedu. I tek kada se njihov narod ponovo vratio idealima — slobodi, dostojanstvu, i humanosti — uspeo je da podigne glavu, i da vaskrsne.

Imperativ moralnosti u politici kao balast za rusko-srpske odnose

Srpski narod nije bez razloga nosio epitet „careubica“ na međunarodnoj sceni. Pored viševekovne borbe i preživljavanja više različitih imperija koje su htele sebi da potčine srpski narod, naša narodna kultura je u osnovi izrazito antiimperijalistička, egalitarna, i solidarna sa svakom borbom za slobodu, gde god se ona odvijala. I stoga ne treba iznenaditi što su Srbi za „svoga cara“ prihvatili dvojicu ljudi koji to nisu nikako mogli da budu — cara Lazara (koji je bio knez), i cara Nikolu (koji je bio car Rusije, a ne Srbije). Carstvo obojice je Carstvo Nebesko, a to je jedino carstvo koje u srpskoj tradiciji ima istinski autoritet. I zaista, kao pravoslavni svetitelji, i Lazar, i Nikola, ostvarili su ono što nikada ne bi mogli političkim sredstvima koja su im bila na raspolaganju — da se uzdignu do istinskih vođa i ikona ne samo svog, nego i drugih naroda, pri tome ne nužno samo pravoslavnih vernika. Jer hrabrost, čast, i lično dostojanstvo vole svi, i divi im se svako u kome njegova vlastita ljudskost nije presahla.

Car Lazar i car Nikola, pri tome, nisu prosto mitološke figure koje srpskom narodu služe za inspiraciju. Oni su paradigme toga kako jedan istinski državnik treba da vodi svoju zemlju, što na unutrašnjem, što na spoljašnjem planu. Ikona cara Lazara stoji u srži srpskog prezira prema sopstvenim političarima, i njihovom večitom kalkulantstvu, sitnom politikantstvu, srebroljublju i kukavičluku. To se ne tiče samo odnosa prema Kosmetu — ideal(izova)ni srpski vođa, poput Karađorđa, Njegoša, ili kralja Petra nikada ne ponižava ni sebe, ni svoj narod, hrabro izlazi na crtu neprijatelju „ne gledajući kolika ga sila napada, već koliku svetinju brani“, i on uvek, i bez ostatka, deli sudbinu sopstvenog naroda. Nije ni čudo što današnji sprski političari nikoga toliko ne mrze kao cara Lazara, i ništa ne preziru toliko, koliko njegovu Nebesku Srbiju. Jer dok je njih, oni će u očima srpskog nacionalnog pamćenja uvek biti niko i ništa, fusnote u istorijskom toku u kome se pamte samo legende.

Na sličan način figura cara Nikole opterećuje rusko-srpske odnose. Čak i kada iskoračimo iz domena ulepšanog, mitološkog narativa — posle žrtve porodice Romanov, ko zaista može sebe da nazove pravim prijateljem srpskog naroda? Koji je to još strani državnik položio svoju glavu na panj zarad srpskog naroda? (Uostalom, koliko srpskih državnika to može da kaže?) Sa jedne strane, lik cara Nikole duboko je utkan u srpsku ljubav prema Rusiji, koja se posmatra, ne kao vojno-ekonomski hegemon i nuklearna sila, već kao država koja se u vođenju spoljnje politike pridržava načela Sv. Aleksandra Nevskog — „Bog nije u sili, već u pravdi“. I svaki put kada Rusija načini neki gest koji Srbi doživljavaju kao moralan i principijelan — poput vojne pomoći Siriji, ili političke podrške Srbiji oko Kosova — njena popularnost u srpskom narodu raste. I svaki put kada se u politici Rusije prepozna kalkulantstvo, politkantstvo, i hladni pragmatizam realpolitike, Srbi se u Rusiju razočaraju. „Jer car Nikola nije kalkulisao“. Paradoksalno, moralni zahtevi Srba od Rusije su na taj način neuporedivo veći, nego od drugih država sveta. Srbi ne očekuju od SAD, Nemačke, ili Velike Britanije, da po nekom pitanju svetske ili balkanske politike postupe moralno, pa se Srbi u njih ne mogu ni razočarati. Sa druge strane, od Rusije se večito očekuje da ispuni čizme cara Nikole iz Prvog svetskog rata, i to je, bez ikakve sumnje, izvor velikih frustracija za ruske diplomate i državnike u Srbiji.

Zajednička kultura sećanja

Naravno, u pitanju je mač sa dve oštrice. Jer Srbija ima pravo da očekuje da Rusija bude verna ikoni cara Nikolaja i njegove mučeničke porodice samo u onoj meri, u kojoj je sama spremna da bude verna ikoni cara Lazara i kosovskih mučenika. Ovim se, dakako, otvoreno i direktno manipuliše, pa su upravo najveće perjanice „zemaljske Srbije“ oni koji najviše insistiraju da Rusija treba da se žrtvuje za račun Srbije na način na koji je to učinila pre sto godina, iako oni sami nisu spremni da žrtvuju ni najmanji delić sopstvenog komfora ni za šta, a kamoli za Srbiju. Kada je Rusija ušla u Prvi svetski rat, ona nije ušla kao Veliki brat u školskom dvorištu, iza koga se krije derište koje je izazvalo tuču, pa pobeglo da se sakrije iza bratovih skuta. Rusija i Srbija su u tom ratu bile saveznice, nijedna u rat nije ušla iz hira, i obe su u njemu stradale više nego što se to može očekivati i od jednog naroda, ili države. To herojstvo i solidarnost predstavlja najveći zalog bratstva dvaju država, pa ako one nisu u stanju da podvig ponove, u najmanju ruku zajedničkim snagama treba da čuvaju sećanje na one koji su na oltaru slobode ostavili sve što su imali.

U toj zajedničkoj kulturi sećanja, Rusi nama mogu da ponude ikonu cara Nikole kao paradigme istinskog prijateljstva i savezništva, a Srbi Rusima mogu da ponude ikonu cara Lazara, kako bi ih stalno podsećala da je ponekad potrebno otići i u neravnopravan i neracionalan boj, da bi sutradan imao ko da uživa u materijalnom blagu, kao što je „rujno vino i šenicab'jela“. Jer „ne živi čovek samo od hleba“, niti je smrt najgore što čoveka može da snađe u životu; a ko ovo razume, i ko se na taj način domogne života večnog — „imao se rašta i roditi“. Žrtva Romanovih stoga nije bila uzaludna — njihov mučenički podvig veći je od svakog političkog uspeha koji su mogli da ostvare. A niko nije pozvaniji da tu žrtvu pamti i ceni od srpskog naroda, koji danas postoji i preživljava zahvaljujući njoj. I ko je — uprkos svim lutanjima za prethodnih sto godina — ostao te žrtve dostojan.

Ovaj tekst nastao je na osnovu izlaganja „Imperator Nikolaй II v mifotvorčeskomsoznaniiserbskogo naroda“, koje je Nikola Tanasić izneo na Međunarodnom forumu posvećenom 150-godišnjici rođenja cara Nikolaja Drugog u Jekaterinburgu, 18. maja ove godine. Forum je bio centralna manifestacija kojom je obeležen jubilej poslednjeg ruskog cara, u godini u kojoj se takođe obeležava stogodišnjica mučkog ubistva carske porodice, a Nikola Tanasić u svojstvu urednika NSPM je na njemu bio jedini predstavnik Srbije. Na liturgiji 19. maja u Hramu na Krvi, izgrađenom na mestu ubistva carske porodice, sveštenici su govorili u srpskom knezu Lazaru kao herojskoj paradigmi na koju se nadovezuje i tragedija ruske carske porodice. Priča im je bila poznata od ranije, iz spisa vladike Nikolaja.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner