Kad biste vodili računa o parkovima, građani bi i njih isto tako branili. Ali vas – vlastodršce i vlastoljupce, male i velike tirane, državne i lokalne šerife i spahije — nije briga ni za parkove, ni za Državu, jer je sve to za vas „dedin plac koji može da se proda, doduše jeftino, ali hej, pare za dž“

Stoga bih iskoristio priliku da svim domaćim — a i ruskim (jer ima ih koji ovo čitaju) —„zvezdičarima“ i „kockičarima“, kulturtegerima i bontondžijama, guruima javnog morala, „budifincima“ i „kaosavnormalansvećanima“ poručim da se sete reči Miloša Crnjanskog iz „Druge knjige seoba“, a posvećenih baš jednom „kultivisanom Srbinu“ koji je sticajem okolnosti kultivisanjem postao upravo Rus: NE VERUJ SRBINU KOJI NE PSUJE! 

Bahat ne poznaje emocije. Njegov ego jači je od patnji koje doživljavaju žrtve njegove bahatosti. Bahat prezire slabe. Nerviraju ga. Oni su van obrasca njegovog načina života i ne zaslužuju poštovanje. Bahat poštuje samo bahatoga

Priča o jednom mentalno obolelom nihilisti i anarhisti sa „bolesnim smislom za humor“ kakav je DŽoker bila je dovoljno kontroverzna i kada ju je Kristofer Nolan ispričao, a u naše vreme je očigledno „pogodila nerv“ do te mere, da je film– postao prvorazredni politički događaj

 Glorifikacija robova nije nikakva borba protiv ropstva, već simptom zaborava slobode i strategija pomirenja sa novim sistemima porobljavanja. 

O dometima ovog globalnog fenomena najbolje svedoči njegova srpska kulturna recepcija. U sceni u kojoj Noćni Kralj sa osmehom prkosi baražu zmajevske vatre viđen je Aleksandar Vučić koji prolazi kroz proteste „1 od 5 miliona“

Jezički čistunci koji se ostrvljuju na tuđice u srpskom jeziku — i to po pravilu na jedan veoma ograničen skup tuđica, uz široko ignorisanje niza drugih koje su se odomaćile — često zaboravljaju da se nasilje nad srpskim jezikom u mnogo većoj meri vrši preko idioma i sintakse, nego preko vokabulara

Pri tome treba naglasiti da „Balkanska međa“ ne predstavlja nikakve ekstremne stavove „srpske desnice“ i radikalnih zastupnika „rusko-srpskog pravoslavnog jedinstva“. To je film čije vrednosti i estetiku sa lakoćom prepoznaje najšira srpska publika, koja iz večeri u veče puni bioskopske sale, i tamo strepi, besni, i plače nad junacima i žrtvama koje smo previše dugo gurali pod tepih, prilagođavajući vlastitu kulturu aršinima naših neprijatelja.

„Ovaj scenario predstavlja rezultat moje potrebe da na poučan način prenesem mlađim generacijama sve ono što sam kao klinac doživeo i preživeo 90-ih godina na ulicama beogradskog naselja Mirijevo, okružen ekstremnim nasiljem i siromaštvom, u svetu bez heroja" - Miloš Avramović

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) ne može biti izuzeta od kritika, ni akademske zajednice, ni društva kojem pripada, i dužna je da svaku zamerku pažljivo razmotri, pa i povodom tekućeg izbornog procesa, ali ne i kada su u pitanju neistine, insinuacije i uvrede, ukazuje u saopštenju Izvršni odbor SANU.