недеља, 08. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Три кума српске политике, или неслога нема алтернативу
Куда иде Србија

Три кума српске политике, или неслога нема алтернативу

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Недељковић   
субота, 25. јун 2011.

Прошло је више од двадесет година када су се на југословенској, а касније и на српској политичкој позорници појавиле три врло упечатљиве личности. Вук Драшковић, Војислав Шешељ и Томислав Николић. Њихово деловање, како у прошлости, тако и у садашњости, представља живо сведочење o политичким приликамa у Србији новијег доба. Редослед којим су набројани чини и редослед њиховог успона у јавности. Подсећањем на историјски развитак странака које су основали, отвара се простор за озбиљне анализе до којих ће сигурно у непосредној будућности доћи, имајући у виду предстојеће изборе.

До скоро се спекулисало о могућем пуштању на слободу Војислава Шешеља из хашког притвора и сигурно је да су ти наводи непосредно утицали на обликовање српског јавног мњења, подједнако, за време недавних протеста у Београду Српске напредне и Српске радикалне странке. Стицајем околности, сада у разматрање треба узети и недавно хапшење генерала Ратка Младића, али и срамно извештавање појединих српских медија о том догађају. Према медијским извештајима од пре неколико месеци могућност најављиваног Шешељевог повратка у Србију је била врло реална, као што је сада реално да је хапшење ратног генерала Војске Републике Српске изазвало нове турбуленције на српској политичкој сцени, изнова је делећи на десницу и снаге проевропског, односно евроатлантског курса. Подсећања ради, треба рећи да су ове три политичке, горепоменуте личности у не тако давној прошлости биле представници српске деснице и да их је управо због тога занимљиво узети у разматрање, с обзиром на то да су неки од њих битно изменили ставове према националном идентитету који су величали и за чије су се успостављање свесрдно залагали.

Несумњиво је да ће нам предстојећи период приуштити доста „забаве“, имајући у виду да бивши сарадници и кумови имају да рашчисте доста нерешених рачуна. Пречешљавање за Србију увек актуелних питања о партизанима и четницима, комунистима и демократама, Европи, Русији и НАТО пакту ће бити неизбежно. Социјалне теме ће можда и бити поменуте, али је мало вероватно. Социјалним проблемима се у Србији тек понеко озбиљно бави. Бојим се да ћемо на сва ова питања једино добити одговор да у Србији "неслога нема алтернативу".

Сва три политичара су били и сарадници и противници режима Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића. Имали су обичај да своје ставове до непрепознавања мењају. У већој или мањој мери су били и дисиденти и сарадници истих тих режима, а ускоро би требало и да се дефинитивно одреде и према садашњем. Због тога је занимљиво направити кратак осврт на њихову политичку историју како би се бар донекле расветлила крајње неизвесна будућност Србије, у којој велики део гласача на њих и даље рачуна, с обзиром на то да су њихови политички програми и даље битан чинилац политичких односа у нашој земљи, без обзира на то што су им тренутне политичке снаге врло неједнаке и сасвим промењене у односу на стање од пре двадесет година.

Историјат политичке борбе тројице лидера, некада заједничких, а сада сопствених странака, чини борба против комунизма у бившој СФРЈ у чему су неспорно једногласни.

Како је данас "комунизам" давна прошлост, а Тито и Милошевић не постоје као живи непријатељи, поставља се питање шта је преостало од Драшковићевог, Шешељевог и Николићевог национализма и које су то нове основе њиховог политичког деловања.

Као потврда те борбе, из периода пред наступајући рат 1991. године, остају нам упечатљиве слике следбеника Српске радикалне странке Војислава Шешеља и Томислава Николића, испред Куће цвећа, који доносе глогов колац са намером да се спречи “повампирење комунизма” и захтевом да се посмртни остаци "највећег србомрсца” Тита преселе са Дедиња. Две године раније, Вук Драшковић загребачком магазину “Старт” даје српском националном свешћу надасве надахнут интервју у којем Тита помиње као велико зло које нас је снашло, али у којем се осим тога примећује и “прање” сопствене биографије због чланства у комунистичкој партији. Међутим, како је био и “шездесетосмаш”, комунистичка прошлост му се касније није узимала као нека велика мана, а и то, ако имамо у виду да је водио четничке митинге на Равној гори, што само по себи потврђује “успешност“ његовог покајања.

Како било, интервју дат новинару загребачког “Старта” Дарку Худелисту 16. септембра 1989. године јесте пажње вредно штиво, пуно историјских чињеница и искреног патриотизма.

Остаје нејасно шта се то овим политичарима у међувремену догодило па се Вук Драшковић данас доживљава као „несрећник“, чија странка не може ни да сања о цензусу, док је с почетка деведесетих то била најјача опозициона партија.

Зашто се Војислав Шешељ и даље посматра као „тврда струја“ доследна у својим ставовима, а Томислав Николић као трагични јунак који пред сваке изборе на врхунцу своје моћи себи “пуца у здраву ногу”?

За једно такво разматрање, књига Вука Драшковића „Подсећања“, у којој је дао преглед својих изјава и интервјуа у периоду 1989–2000. године, чини добру полазну основу, будући да је реч о периоду пред распад бивше Југославије из којег је проистекао и огроман број проблема Србије последњих двадесет и више година.

У изјавама из деведесетих година које Драшковић даје у „Подсећањима“, прво се примећује буђење националне свести код српског народа, затим суочавање са непосредношћу рата, даље, покушаји да се рат макар вербално осуди и на крају признање да је он неизбежан. Кривице за такво стање Драшковић налази изричито у "комунистичком" уређењу Титове Југославије, а потом и у уређивачкој политици тадашње Телевизије Београд, односно политици Слободана Милошевића. Извесно је да је многе догађаје исправно предвидео.

Проблем је што он у тим осудама није био једини, већ је таквих ставова било и на страни оних којима се супротстављао. На основу неких новијих изјава у којима се изнова одриче својих претходних ставова, стиче се утисак као да никада није имао јасан однос према земљама Европе и света које су умногоме том рату и распаду земље допринели. Све то додатно доприноси разумевању његове личности као недоследне и контрадикторне, иако му поступци „на краће стазе“ делују логично.

Војислав Шешељ нема сличних дилема и недвосмислено је одређен у погледу непромењивости својих ставова, што само по себи не значи да су они и безусловно исправни. Наслови књига које пише од почетка свог политичког деловања, па све до данас, о томе несумњиво говоре. Довољно је поменути само неке да би ово било јасно: „Суочавања са самоуправљањем“, „Црвени тиранин са Дедиња“, „Паклени планови Запада“, „Суочавање са хашким инквизиторима“, „Србија под америчким бомбама“ итд...

Након свега, ситуација је следећа. Војислав Шешељ у Хагу већ осам година и даље издржава казну затвора, између осталог и због оптужби за „говор мржње“ и вођење паравојних формација, за шта политички „полумртав“ Драшковић није оптужен, док Томислав Николић делује врло дезоријентисано и даље лутајући на релацији Србија, свет, Европска унија, Косово и Метохија.

Ипак, што се тиче Николића, његово појављивање у јавности као да „штрчи“ у односу према својим претходницима. Код њега се бар привидно назире и отварање социјалних питања, мада се увиђа да недавно "жртвовање" кроз штрајк глађу и жеђу зарад добробити грађана Србије није наишло на очекивани одјек у јавности, будући да је већина грађана основано посумњала у искрене намере тог чина.

У сваком случају, када би се од њихове „помирљивости, упорности и окренутости националним интересима, те отворености према свету“ могао узети по део, од такве политике би настало нешто добро, међутим, то је практично неизводиво.

То је слика о њима коју данас имамо.

У једном тренутку, пре двадесет и више година, ситуација је била таква да су редови који предстоје, а који се тичу статуса Срба у бившој Југославији, углавном били основ мишљења и делања „српских кумова“.

Вук Драшковић за поменути лист “Старт“ говори: „Народу који је настрадао у титовској Југославији, српском народу, неопходно је повратити револуцијом и постреволуционарним отимачинама ускраћена национална права у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, а нарочито у Хрватској. Срби у Хрватској нису никакви странци, никаква мањина, и морају да уживају сва права која имају и Срби у Србији.”

Следећи део исте изјаве тиче се могућности да се оформи унитарна Југославија у којој би биле избрисане границе, што несумњиво подсећа на брисање граница у Европској унији, али се одмах додаје да је то вероватно искључено “стицајем историјских околности и горких искустава, те наших омраза и међусобних зазирања.”

Даље, након 9. марта 1991. године, када и долази до сукоба са Војиславом Шешељом, Драшковић жестоко критикује било какво решење несугласица ратом, на чему му се мора одати признање. Међутим, истовремено пише “Отворено писмо Добрици Ћосићу”[1] у којем се пита „да ли постоји други излаз и морамо ли, заиста, по пети пут у овом веку да изгинемо?“, али као да унапред сам даје одговор јер већ у јесен исте године оснива своју паравојну групу под називом Српска гарда и шаље је на ратиште. Тиме се стиче утисак да Вук Драшковић у сопственим деловању приказује целокупну неодређеност српског народа пред затеченим проблемом. Изгледа да га та бољка и дан-данас прати, само сада по питању отвореног залагања за чланство у НАТО пакту, са једном врло битном разликом. Драшковић више не ужива готово ни најмању подршку бирача и када данас говори о чланству у овом војном савезу, ни он, ни било ко други за то нема подршку у народу. НАТО се у Србији у већини случајева, са правом, сматра за злочиначку и непријатељску организацију.

Као део закључка се може рећи да је Томислав Николић наведене проблеме из заједничке „кумовске“ прошлости донекле исправно уочио. Да је последице политике коју су својевремено њих тројица водили покушао да превазиђе више социјалним усмерењем, али да у томе није успео. Од покушаја да се наметне као ујединитељ разуђених мишљења националне и грађанске Србије једино је остао утисак до бесмисла невероватне наметљивости.

Ипак једно је сигурно.

Шешељева искључивост када су у питању ставови о „Великој Србији“, Драшковићева превртљивост и Николићева неспособност да се првенствено према самом себи одреди остављају сувише маневарског простора тренутној владајућој постави да се и даље самоуверено и бахато понаша. Да ли ће нека од занемарених странака, или оних које су тек у настајању, успети да уочи сву опасност затеченог стања и искористи могућност да успостави систем нових вредности, заснован на стабилној економији и законима, на другачијем националном и грађанском разумевању стварности од онога што нам се данас нуди остаје да се види, под условом да не западнемо у још дубљи медијски мрак једноумља.

Србија одавно није била у горој позицији и ново бирање између мањег зла, како се то говорило приликом смене Слободана Милошевића, није решење, а питање је да ли је и тада било исправно. Том пре што је наша целокупна политичка сцена до те мере искомпромитована да се тешко са сигурношћу може рећи шта је то мање, а шта веће зло од свег онога што имамо прилику да видимо.


[1] „Политика” и „Борба”, 31. јул 1991. године

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер