среда, 19. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Срби и 2014, или нова "истина" нових победника
Куда иде Србија

Срби и 2014, или нова "истина" нових победника

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Кецмановић   
уторак, 11. јун 2013.

(Глас Српске)

У свету су у јеку припреме за 2014. годину и обележавање стогодишњице почетка I светског, илити Великог рата, како су га људи звали док нису знали за већи.

Дакле – оних двадесетак година мира пре избијања Другог, после ког ништа, па ни виђење претходног сукоба неће бити исто.

Нови историјски догађаји, тако, не само да старе потискују, одузимајући им на значају, него и судбоносно утичу на промену перспективе из које се посматра оно што се догађало пре њих.

ВИТЕЗОВИ И ЗЛОЧИНИ

Можда је Други светски рат – због обима подручја које је захватио, због напретка у технологији произвођења смрти, па, коначно, и по томе колико је трајао, од Првог заиста био већи.

У сваком случају, у Другом светском рату су – што масовно убијани у немачким, јапанским или хрватским логорима, што тамањени  у дивљачким немачким и “савезничким” бомбардовањима – више страдали цивили.

У Првом светском рату су, опет, масовније страдали војници.

Јер Велики рат је био први велики рат у ком су коришћена масовна средства уништавања. И последни рат у ком је, барем у назнакама, поштован витешки кодекс по ком су легитиман циљ наоружани противници, а не све што може да буде уништено.

Истина, Срби, којима су у Првом светском рату главни град дивљачки уништавала аустроугарска и немачка артиљерија, и којима су казнене аустроугарске и немачке експедиције палиле села, силовале жене и на колац набијале децу – имају разлога да се не сложе са овом теоријом.

Али, најновија упутства која у Србију стижу из Европске уније јасно казују како Срби морају да „промене“ сопствену „свест“. А то подразумева и да морају да престану да се не слажу са теоријама које смишљају и „истинама“ које прописују јачи од њих.

Но, на Србе, који, уз Први светски рат, а везано за њега, представљају тему овог текста, ускоро ћемо се вратити.

 

НОВА „ИСТИНА“ НОВИХ „ПОБЕДНИКА“

За сада ваља напоменути како Други светски рат – упркос аргументима које је могуће побијати – можда и јесте био крвавији од Првог. Али је, у том смислу, разлика између Другог и Великог рата неупоредиво мања него разлика између Великог и било ког другог рата који се пре њега одиграо.

Због тога тај рат и даље полаже неславно право на старо име које му је крвави наследник у питање довео.

И због тога није чудно што се свет озбиљно спрема да његову стогодишњицу обележи.

Промена тумачења тог великог сукоба на коју се још увек најмоћнија мањина света спрема, међутим – ако и није чудна – јесте застрашујуће неморална и поражавајућа.

Други светски рат, наиме и као што рекосмо, јесте засенио Први и довео у питање његов примат у ужасној историји ратовања.

Али – будући да су победници и поражени у та два велика сукоба мање-више били исти – није променио доминантан квалитативни однос у одређивању „добрих“ и „лоших“ момака у Великом рату.

Након Другог светског рата, међутим, деценијама се одвијао један нови, Хладни рат, у ком су, у односу на два претходна, „светска“, улоге актера значајно промењене.

И након што је тај рат окончан победом Запада над Истоком , жустро се кренуло са ревизијом резултата Другог и – полако, али сигурно – тумачење Првог светског рата.

А стогодишњи јубилеј се, сва је прилика, новим победницима указао као идеалан тренутак да се та, полако и подмукло припремана подвала огласи на сва звона.

БАСАРИЈАНСКА ИСТОРИЈА

Једноставно речено – и у Првом и у Другом рату поражена Немачка и њени амерички, британски и француски противници, а данашњи савезници, одлучили су да помен на ратне секире закопају објашњењем како су тај рат водиле јер су их у њега увукли „српски терористи“!?

Који су, док је требало да крваре за енглеске интересе, били „савезници“. А сада – и до даљег – нису.

Став да је Принципов атентат на аустроугарског надвојводу – као што и јесте – био повод, а никако – као што и није могао да буде – узрок за избијање у дотадашњој историји невиђеног крвопролића, биће замењен ставом како се – да није било српског „реметилачког фактора“ – „цивилизоване“ „еуропске“ нације нипошто не би помакљале.

Ојачалој немачкој царевини, која се осећала скученом без изласка на топла мора, британска краљевина и индијска царевина би, извесно, мирно објаснила како је природно и поштено да она под чизмом држи пола света, успут контролишући другу половину, те како, према томе, Кајзер нема разлога да се буни, већ има да ужива у „богом даном“ поретку ствари.

А пошто не би било Првог светског рата, не би било ни пропасти немачког царства, па самим тим ни Хитлера ни Другог . Вероватно не би било ни Октобарске револуције, па тиме ни Хладног рата.

Свет би, рекло би се, много пре српског књижевника Светислава Басаре спознао да је битка око територија бесмислена ствар, да је борба за посед над изворима енергије обична детињарија, те да ратови представљају чисто губљење новца и времена.

Већ дуже од једног века, земљом би текли мед и млеко, само да није било тог „терористе“ Гаврила, који је „мирољубиве“ цареве и њихове сувишне армије натерао на невиђен покољ.

Ако се ствар посматра тако – као што је тамо где треба одлучено да има да се посматра – онда је логично како је један атентат неупоредиво веће непочинство од самовољног анектирања претходно окупиране територије које до тог атентата довело. И да је живот двоје људи са круном на глави неупоредиво вреднији од масе живота деце која су, у знак одмазде због њихових одузетих живота, завршила на бајонетима „хуманих“ осветника.

Ма колико деловало апсурдно, савезнички историчари и остали мудраци су, сва је прилика, одлучили да сто година након његовог избијања, овај сукоб посматрају на тај начин.

И ту се ништа не може учинити.

БОЖИЋНИ СВИЊОКОЉ

Али, ни Србима нико не може забранити да се својим виђењем овог догађаја тој глупости супротставе.

А шта Срби тим поводом чине?

„Авангардни“ Срби, који су још пре отвореног диктата Европске уније одлучили да „промене“ сопствену „свест“, уклопили су се у „светски тренд“. И пишу наручене радове који имају задатак да антисрпску визију оправдају.

Србима који нису „авангардни“ препуштена је лична иницијатива.

И тамо где лична иницијатва буде довољна, нешто ће и бити учињено.

Сви пројекти за које је била потребна значајнија организација, или, не дај боже, државна подршка, или су већ пуштени низ воду или се са њиховом реализацијом чека док не буде касно.

А кад стигне  јануар 2014, након што се отрезне од првог полувремена празничних пијанки, Срби ће се сетити како је стигла још једна година у којој ће прасе да кољу на Божић.

И тада ће, сва је прилика, уз државно покровитељство бити скарабуџен неки „пројекат“, који неће бити адекватан ни за домаћу употребу.

О парирању белосветским обманама да и не говоримо.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер