четвртак, 24. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Рехабилитација Недића и идеолошки парадокси нашег времена
Куда иде Србија

Рехабилитација Недића и идеолошки парадокси нашег времена

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Мишић   
среда, 10. фебруар 2016.

У протекле три-четири недеље у медијима и политичкој, и у иначе прилично инертној интелектуалној јавности избила је врло оштра и бурна полемика поводом иницијативе за рехабилитацију генерала Милана Недића, председника српске владе за време немачке окупације у Србији током Другог светског рата. Одједном, ускомешали су се духови, узбуркале страсти и усталасале емоције.

Од првобитне полемике о разлозима за и против правне или пак, историјске рехабилитације, дошло се чак и до питања права једног историчара да изрази своје научно или било које друго мишљење о некој појави или проблему у друштву, независно од мишљења или званичног става странке или организације којој припада. Међутим, оно што је, при свему овоме, веома упадљиво, а што је на неки начин измакло пажњи шире јавности јесу идеолошки парадокси, а још више, лицемерје политичке, али пре свега интелектуалне елите. Барем оног њеног гласнијег дела.

Наиме, они припадници наше интелектуалне и политичке елите који су у протеклих месец дана били најогорченији и најгласнији противници рехабилитације генерала Недића, а за вредности антифашизма и отпора страној окупацији уопште, исти су они који сматрају да „мрачних деведесетих“ није требало пружити отпор очигледном насиљу и гажењу интереса Србије, као и српског народа на простору бивше СФРЈ, они који се већ 15 година здушно залажу, ударнички спроводе и агитпроповски оправдавају безалтернативну политику приближавања ЕУ, а и, додуше нешто стидљивије, приближавање НАТО пакту.

При томе, та „мисионарска“, „кругодвојкашка“, назови либерална и грађанска, а у суштини пресвучена „црвена“ елита („деца комунизма“), служила се и служи изговорима који би се могли окарактерисати баш као типично „недићевски“ – „потребна је паметна, мудра, одговорна, конструктивна, реална политика“, „не може шут са рогатим“, „али, ето, знате ми смо окружени земљама ЕУ/НАТО-а“, „не треба изазивати јачег од себе“, „превише смо ми мали и слаби“, „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, „не треба се инатити са великима“, итд.

Сличности у реторици садашње власти са Недићевом, нарочито у односу према Немачкој, такође су присутне, на шта, на нивоу интелектуалне провокације, прецизно и оправдано указује Цвијетин Миливојевић већ неколико месеци у колумнама у једном дневном листу. Очигледно, стварни или духовни потомци и баштиници оних који су пружали отпор фашизму, у недићевском духу сматрају да данас не треба пружати било какав отпор, већ избегавати сваку конфронтацију због могућих „узалудних жртава“.

Добар пример за то тих дана је био један угледни социолог, факултетски професор, дугогодишњи колумниста једног реномираног дневног листа и веома радо виђен гост на разним телевизијама у Србији, који је веома оштро напао једног историчара због његовог залагања и учешћа у процесу рехабилитације, као и странку либералне провинијенције којој тај историчар припада због тога што се рехабилитацијом Недића врши „рехабилитација фашизма“ и негира цивилизацијска тековина антифашизма коју та странка, по речима њених првака, баштини.

Дакле, за дотичног социолога је борба против фашизма, окупатора, тадашње Империје (Хитлеров Трећи рајх), чија је намера била да од Европе направи свој колонијални и животни простор, без обзира на жртве, што партизана, али и четника (мада социолог признаје једино ове прве за антифашисте), што невиних цивила, палих као резултат сурових репресалија Империје, управо услед борбе против ње, а које је Недић, по свом уверењу, покушавао да спречи колаборацијом са Империјом, сасвим исправна и у реду.

Како то да је ово све наведено дотичном социологу у реду, а данашњи отпор или покушај отпора, у духу традиције партизана и четника, садашњој Империји (САД, ЕУ, НАТО) која већ у континуитету 25 година спроводи политику, суптилно завијену у другачије идеолошке (демократске) обланде, чији циљеви нису битно различити од циљева Трећег рајха, а своде се на привредну експлоатацију и успостављање економско-војно-политичке доминације у Европи и свету и која не показује ни минимум уважавања за интересе једне мале земље, без обзира ко је у њој на власти, њему није у реду, будући да је управо он, као својеврсно оправдање за данашњи изостанак било каквог, макар и пасивног отпора садашњој Империји, врло често у својим ТВ наступима радо користио неке од горенаведених, „недићевских“ изговора за садашњу „конструктивну политику“, међу којима му је један од омиљених био управо „куд сви Турци, ту и мали Мујо“.

Ништа боља ситуација није ни на страни тзв. национал-патриотске интелигенције, истина њеног мањег дела, који, упркос томе што сматра да је отпор који су Србија и српски народ пружили деведесетих година великом насиљу и силеџијству од стране Империје био оправдан и праведан, као и да је данашњи отпор неопходан, ако већ отворено не показује спремност за рехабилитацију Недића, оно бар у први план непрестано истиче његове заслуге за спасавање српских избеглица, његову жељу да се сачува српски народ од страдања и његов антикомунизам.

Такође, показује се и разумевање за одлуку кнеза Павла о потписивању споразума о приступању Тројном пакту 25. марта 1941, па помало и за спољну политику владе Милана Стојадиновића која се базирала на приближавању фашистичким силама Немачкој и Италији, а на другој страни се сматра да је 27. март био велика грешка и да би било боље да се никада није догодио јер је, по таквом размишљању, као крајњу последицу имао велико страдање Срба у Другом светском рату, као и успостављање комунизма 1945. године. Слично, мада веома ретко, може се чути и да је српско одбијање ултиматума Аустроугарске 1914. било грешка.

Ово све говори о дубокој идеолошкој и вредносној конфузији, губитку духовног и моралног компаса наше интелектуалне и политичке елите, њеној селективности, арбитрарности, тежњи да се сачувају сопствене привилегије и позиције у друштву и на првом месту – конформизму. А нажалост и о нама самима као народу.

Слобода која се у готово свим идеологијама 19. и 20. века уздиже на пиједестал као највиша вредност, као и државни и национални суверенитет, који је нешто ужи појам, нема цену. У светској, а нарочито у српској историји имала ју је, нажалост. Понекад и превисоку.

Русија као држава и Руси као народ су, међутим, упркос огромним материјалним и људским жртвама и у Првом и у Другом светском рату, ствари поставили тако да слобода као вредност нема цену. То чине управо зато што су онда знали, а и данас знају, да би цена слободе била много мања од цене туђинске власти коју би им страни окупатор или колонизатор наметнуо.Зато највећи број њих има разумевања за политике идеолошки неспојивих лидера – Николаја II, Стаљина, као и Владимира Путина данас. Руси немају дилему. Зато и јесу велики.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер