"Nezavršivo suđenje" i golgota Srbije

Haški tribunal („Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991“) troši treću deceniju svog postojanja. Ako ni po čemu, ostaće zapamćen kao sud koji je sam donosio i menjao pravila po kojima sudi, i to u toku suđenja, suprotno opšteprihvaćenim pravnim načelima. Ovaj tribunal pamtiće se po lošem i zbog neprava i nepravde koji su vladali u njegovim predmetima. Jedno od tih suđenja je „predmet Vojislava Šešelja“, gde se drugu deceniju gaze osnovna ljudska prava, a početna optužnica za ratne zločine (2003) se menja po potrebi, višekratno.

Šešelj, sada već najpoznatiji „haški sužanj“, čitavu ovu deceniju i kusur, borio se da pred Tribunalom ostvari univerzalna ljudska prava: na jezik, na odbranu, na zdravlje, na suđenje itd. Sa uspehom, rekao bih. Ali ono što je glavna osobina ovog predmeta je promena same suštine suđenja. Odmerena je kazna pre završetka suđenja. Pritvor koji je najkraća moguća mera obezbeđenja prisustva optuženog (da ne pobegne, ne utiče na svedoke, ne ponovi delo...) postao je sve duža i duža kazna. Haški tribunal je tako izobličio prirodu pritvora – od mere obezbeđenja prisustva onom kome se sudi postao je kazna od gotovo 4.000 dana (još uvek nije stigao grofa Đorđa Brankovića koji je iz „državnih razloga“ Habzburške monarhije, bez konkretne krivice, držan u progonstvu i zatočeništvu više od 20 godina, 1689-1711). Sam haški tužilac kazuje da ovako dugo držanje u pritvoru, „nije normalno“. Pa da li onda ovaj Tribunal može biti „normalan sud“?

Kakav god da je, pred Haški tribunal su postavljeni ozbiljni zahtevi i ciljevi. Svešću ih u tri grupe: pravni, moralni (etički) i politički zahtevi (ciljevi).

Sa pravom nekako stvari stoje najjasnije. Pravo je logična i dobrim delom egzaktna nauka. Sudi se na osnovu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza i sudije na kraju, kao „usta zakona“, nepristrasno i stručno, primenjuju pravno pravilo i izriču presudu. Takvo suđenje je vladavina prava. A u postupku protiv Šešelja prvo je podignuta optužnica pa se pošlo u traženje dokaza, pronalaženje i uvežbavanje svedoka ... i tako sve do danas - bez presude. Ovakvo suđenje nije javna funkcija koja se čini u opštem interesu i interesu pojedinca, radi pravde i istine. To je jedan posao, što bi Amerikanci rekli, prljavih ruku. Ovo suđenje daleko je od principa vladavine prava – pre je kulminacija neprava i na brzinu upakovana politička ucena.

U celokupnom radu Haškog tribunala, a u ovom predmetu posebno, ima toliko neprava, da je pitanje vredi li uopšte pominjati moral (etiku). Moralnost je vrlina kojoj dobro kao vrednost teži. U radu Tribunala na sve strane vrvi od nepravde, neispravnog, neetičnosti (po priznanju haškog sudije, predsednik Tribunala vrši pritisak i nagovara sudije da donesu odluku). U „Šešeljevom postupku“ moral je prognan od strane politike i „njenog“ tužilaštva. Na mestu morala i vladavine prava ovde stoji porok makijavelizma - za politički cilj sredstva se ne biraju (po rečima bivšeg glavnog tužioca, na zahtev: „vodite ga i ne vraćajte nam ga više“).

Politički ciljevi Tribunala naravno postoje i to niko ozbiljan i ne spori. Manje više, sve na ovom svetu ima neki politički cilj pa i međunarodno pravo čiji je Tribunal proizvod. Ali politički cilj Tribunala ne sme da gasi čoveku prirodna ljudska prava zbog njegovih političkih stavova. U suđenju Vojislavu Šešelju baš tu leži zec. Tribunal poslednjim uskraćenjem ljudskog prava – prava na izricanje presude, ne kažnjava samo njega kao pojedinca nego i svakog drugog čoveka i, na koncu, državu. Šešelj je odavno prepoznao političke planove Tribunala pa je tokom suđenja napravio pravnu i političku apologiju svojih ideja (moglo se primetiti da mu čak i predsedavajući sudskog veća iskazuje respekt kao eruditi, čak mu se i divi). Smatrajući da je istorija već presudila u njegovu korist, presuda ovog Tribunala Šešelju i nije bitna.

A da li Srbija razume da se ovo nezavršivo političko suđenje tiče i nje same? Šta ako je ovakvo kažnjavanje pojedinca deo kazne državi, koju još ne znamo ali možda može da se nazre. Evo jednog primera. Evropska komisija je još 10. oktobra 2012. godine izdala saopštenje u kome je za Srbiju jedan od ključnih uslova nastavka puta ka Evropskoj uniji „rešavanje problema na severu Kosova, poštovanjem teritorijalnog integriteta Kosova (...)“.

Po definiciji, teritorija je jedan od elemenata postojanja svake države pa bi ovo moglo značiti da Srbija treba da prizna otcepljenje dela svoje, Ustavom garantovane, teritorije. Srbiji se saopštava da samu sebe skrati, teritorijalno odseče i prihvati stanje koje je stvoreno NATO agresijom koja je bila suprotna međunarodnom pravu (i po priznanju samih agresora). Takav zahtev za poštovanjem teritorije „Kosova“ se po međunarodnim pravu ne može nazvati legalnim, tu je namesto vladavine prava stala ucena. Sila i nepravo prema pojedincu u Haškom tribunalu tako idu paralelno sa uslovima i ucenama ka državi. U tom nizu, najnovija je „Briselski sporazum“ kojim je potpisana golgota institucija države Srbije na severu Kosova i Metohije. A da li bi uopšte bilo „Briselskog sporazuma“ da je najduži haški pritvorenik na slobodi, sada se i ne vredi pitati.

Bilo je i pre a ima i drugde neprava, amoralnosti i zle politike. Sami smo oduzimali ljudska prava građanima da bismo ih kasnije rehabilitovali (Apis, Slobodan Jovanović, Borislav Pekić itd). I drugi su to činili a rade i danas (razni politički, rasni, verski logori, zatvori, gulazi, kampovi, rezervati, Gvantanamo...). Srećom, svako zlo prođe - lakše i brže ako čuvamo nadu da postoje hrabri borci za istinu, kao „Vikiliks“ - Asanž, kao Snouden, kao Martin Luter King nekada, kao mnogi drugi znani i neznani. I najpoznatiji „haški sužanj“ je jedan u tom sledu. Svi oni ipak nisu dovoljni da bi njeno veličanstvo Pravda (Justicija sa mačem u ruci) pobedila.   Svi mi - pameću, voljom, buntom, jedinstvom, kako u jednom jedinom sudskom („tribunalskom“) postupku, tako i odnosu države sa državama, moramo činiti za dobro Pravde. Tek onda će Srbija, koja ne sme biti više van sebe same (i u psihijatrijskom i u ustavnopravnom smislu), početi da biva normalnom državom.    

Autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu