Куда иде Србија

"Незавршиво суђење" и голгота Србије

Штампа
Слободан П. Орловић   
понедељак, 04. новембар 2013.

Хашки трибунал („Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991“) троши трећу деценију свог постојања. Ако ни по чему, остаће запамћен као суд који је сам доносио и мењао правила по којима суди, и то у току суђења, супротно општеприхваћеним правним начелима. Овај трибунал памтиће се по лошем и због неправа и неправде који су владали у његовим предметима. Једно од тих суђења је „предмет Војислава Шешеља“, где се другу деценију газе основна људска права, а почетна оптужница за ратне злочине (2003) се мења по потреби, вишекратно.

Шешељ, сада већ најпознатији „хашки сужањ“, читаву ову деценију и кусур, борио се да пред Трибуналом оствари универзална људска права: на језик, на одбрану, на здравље, на суђење итд. Са успехом, рекао бих. Али оно што је главна особина овог предмета је промена саме суштине суђења. Одмерена је казна пре завршетка суђења. Притвор који је најкраћа могућа мера обезбеђења присуства оптуженог (да не побегне, не утиче на сведоке, не понови дело...) постао је све дужа и дужа казна. Хашки трибунал је тако изобличио природу притвора – од мере обезбеђења присуства оном коме се суди постао је казна од готово 4.000 дана (још увек није стигао грофа Ђорђа Бранковића који је из „државних разлога“ Хабзбуршке монархије, без конкретне кривице, држан у прогонству и заточеништву више од 20 година, 1689-1711). Сам хашки тужилац казује да овако дуго држање у притвору, „није нормално“. Па да ли онда овај Трибунал може бити „нормалан суд“?

Какав год да је, пред Хашки трибунал су постављени озбиљни захтеви и циљеви. Свешћу их у три групе: правни, морални (етички) и политички захтеви (циљеви).

Са правом некако ствари стоје најјасније. Право је логична и добрим делом егзактна наука. Суди се на основу утврђених чињеница и изведених доказа и судије на крају, као „уста закона“, непристрасно и стручно, примењују правно правило и изричу пресуду. Такво суђење је владавина права. А у поступку против Шешеља прво је подигнута оптужница па се пошло у тражење доказа, проналажење и увежбавање сведока ... и тако све до данас - без пресуде. Овакво суђење није јавна функција која се чини у општем интересу и интересу појединца, ради правде и истине. То је један посао, што би Американци рекли, прљавих руку. Ово суђење далеко је од принципа владавине права – пре је кулминација неправа и на брзину упакована политичка уцена.

У целокупном раду Хашког трибунала, а у овом предмету посебно, има толико неправа, да је питање вреди ли уопште помињати морал (етику). Моралност је врлина којој добро као вредност тежи. У раду Трибунала на све стране врви од неправде, неисправног, неетичности (по признању хашког судије, председник Трибунала врши притисак и наговара судије да донесу одлуку). У „Шешељевом поступку“ морал је прогнан од стране политике и „њеног“ тужилаштва. На месту морала и владавине права овде стоји порок макијавелизма - за политички циљ средства се не бирају (по речима бившег главног тужиоца, на захтев: „водите га и не враћајте нам га више“).

Политички циљеви Трибунала наравно постоје и то нико озбиљан и не спори. Мање више, све на овом свету има неки политички циљ па и међународно право чији је Трибунал производ. Али политички циљ Трибунала не сме да гаси човеку природна људска права због његових политичких ставова. У суђењу Војиславу Шешељу баш ту лежи зец. Трибунал последњим ускраћењем људског права – права на изрицање пресуде, не кажњава само њега као појединца него и сваког другог човека и, на концу, државу. Шешељ је одавно препознао политичке планове Трибунала па је током суђења направио правну и политичку апологију својих идеја (могло се приметити да му чак и председавајући судског већа исказује респект као ерудити, чак му се и диви). Сматрајући да је историја већ пресудила у његову корист, пресуда овог Трибунала Шешељу и није битна.

А да ли Србија разуме да се ово незавршиво политичко суђење тиче и ње саме? Шта ако је овакво кажњавање појединца део казне држави, коју још не знамо али можда може да се назре. Ево једног примера. Европска комисија је још 10. октобра 2012. године издала саопштење у коме је за Србију један од кључних услова наставка пута ка Европској унији „решавање проблема на северу Косова, поштовањем територијалног интегритета Косова (...)“.

По дефиницији, територија је један од елемената постојања сваке државе па би ово могло значити да Србија треба да призна отцепљење дела своје, Уставом гарантоване, територије. Србији се саопштава да саму себе скрати, територијално одсече и прихвати стање које је створено НАТО агресијом која је била супротна међународном праву (и по признању самих агресора). Такав захтев за поштовањем територије „Косова“ се по међународним праву не може назвати легалним, ту је наместо владавине права стала уцена. Сила и неправо према појединцу у Хашком трибуналу тако иду паралелно са условима и уценама ка држави. У том низу, најновија је „Бриселски споразум“ којим је потписана голгота институција државе Србије на северу Косова и Метохије. А да ли би уопште било „Бриселског споразума“ да је најдужи хашки притвореник на слободи, сада се и не вреди питати.

Било је и пре а има и другде неправа, аморалности и зле политике. Сами смо одузимали људска права грађанима да бисмо их касније рехабилитовали (Апис, Слободан Јовановић, Борислав Пекић итд). И други су то чинили а раде и данас (разни политички, расни, верски логори, затвори, гулази, кампови, резервати, Гвантанамо...). Срећом, свако зло прође - лакше и брже ако чувамо наду да постоје храбри борци за истину, као „Викиликс“ - Асанж, као Сноуден, као Мартин Лутер Кинг некада, као многи други знани и незнани. И најпознатији „хашки сужањ“ је један у том следу. Сви они ипак нису довољни да би њено величанство Правда (Јустиција са мачем у руци) победила.   Сви ми - памећу, вољом, бунтом, јединством, како у једном једином судском („трибуналском“) поступку, тако и односу државе са државама, морамо чинити за добро Правде. Тек онда ће Србија, која не сме бити више ван себе саме (и у психијатријском и у уставноправном смислу), почети да бива нормалном државом.    

Аутор је доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]