Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > „Logički kvadrat“ 5. oktobra
Kuda ide Srbija

„Logički kvadrat“ 5. oktobra

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Nedeljković   
četvrtak, 30. septembar 2010.
U matematičkoj logici postoji oblast koja se bavi odnosom među sudovima.

Tako postoje dva odnosa koja bi mogla vrlo precizno da opišu stanje na političkoj sceni Srbije u poslednje dve decenije. Reč je o kontrarnim i kontradiktornim sudovima.

A problem je u zloupotrebi logike.

„Veština“ srpske polike ogleda se upravo u sposobnosti političara da navedene sudove prihvata i njima uspešno rukuje u međusobnom nadmudrivanju, pri tom skoro po pravilu birajući dve najinteresantnije teme za saopštavanje svojih mišljenja.

Nacionalizam i ekonomiju.

Prvi sudovi spadaju u onu grupu u kojoj dva zaključka ne mogu istovremeno biti istinita, ali oba mogu biti lažna (svi trgovci su nepošteni – odnosno svi trgovci su pošteni, oba mogu biti lažna), a u drugu kontradiktorni sudovi, kod kojih istinitost jednog isključuje istinitost drugog, a da je pri tome jedan sigurno istinit (svetlo-tama).

Pre nego se upustimo u dalja razmatranja, valjalo bi napomenuti da je do smene vlasti 5. oktobra došlo upravo na osnovu kontradiktornih tvrđenja političkih aktera – boraca za vlast.

Moglo bi se reći da je „Miloševićev režim“ dobrim delom pao na nacionalnom pitanju i opterećenošću ratovima, a da je zamenjen „slatkorečivom“, ali ništa manje problematičnom pričom o blagostanju u Evropskoj uniji.

Naime, i jedni i drugi, oni koji su vlast branili i oni koji su radili na smeni te vlasti krajem devedesetih godina, nisu bili u stanju da se u svojim izlaganjima odreknu crno-belog argumentisanja koje se u glavnom svodilo na to da sve što se menja jeste loše, a sve što dolazi sa tom smenom jeste dobro.

Jednom drugačijom analizom bi se moglo reći da je „Miloševićev režim“ dobrim delom pao na nacionalnom pitanju i opterećenošću ratovima, a da je zamenjen „slatkorečivom“, ali ništa manje problematičnom pričom o blagostanju u Evropskoj uniji.

U godinama pre 5. oktobra 2000. socijalni mir prevashodno je obezbeđivan socijalnom politikom koja se više oslanjala na „nacionalni identitet“ i sopstvene privredne snage i sa čime je vrlo naglašeno izlazila u susret društvu.

Po dolasku „DOS-a“ na vlast, građanima Srbije je na „ruševinama“ zatečene politike ponuđen bolji život i tada najavljivani skori ulazak u Evropsku uniju bio je garancija prosperitetne ekonomije i svetlije budućnosti. Naravno, „velikosrpstvo“ je počišćeno preko noći, ali se u tom čišćenju izgubilo i ono što je trebalo da ostane – „malosrpstvo“.

Nažalost, retko kada je smena vlasti sprovedena na takvoj retorici nešto suštinski poboljšala. Ne izgubimo iz vida da bi se petooktobarska „smena“ mogla nazvati istim onim imenom samo pod rednim brojem dva, nakon onog prvog, kada je na mitingu Miloševićevih pristalica u Beogradu 19. novembra 1988. godine rečeno: „Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod“.

„Događanja naroda“ su izgleda skoro po pravilu revolucionarna i samim tim slična u svojim posledicama.

Vraćajući se na izlaganje o logici iz prvog pasusa, uviđa se da su stavovi koji su do takvih zbivanja doveli upravo kontrarni, tj, „lažni“ u oba slučaja, a ne kontradiktorni kakvim se uporno predstavljaju, iz jednog prostog razloga koji se uporno zanemaruje, a koji je, kao što sam već rekao, u velikoj meri uticao na smenu Slobodana Miloševića.

Što znači – prenaglašeno umanjenje značaja nacionalnog pitanja nije bilo preduslov ekonomskom napretku očekivanom pri približavanju Evropi, čega smo i sami svedoci, a upravo se na ovom terenu odigravala najveća bitka.

Dakle šta je to „lažno“ u oba slučaja?

Problematično je što je „nacionalni ponos“ devedesetih godina koji je u svojim pojedinim segmentima bio izuzetno ekstreman, a samim tim i poguban po Srbiju, sada zamenjen „evropejskim ponosom“ koji nije ništa manje opasan na način koji nam se predstavlja – bezalternativno, da ne kažemo ekstremno.

Moglo bi se reći da ako je Milošević u vreme svog odlaska sa vlasti bio prezadužen „nacionalističkom“ zaostavštinom, njegovi naslednici imaju podjednako veliki teret ekonomske prezaduženosti i to upravo kod onih zemalja, koje su Miloševićev „ekstremizam“ održavale svojom politikom prema Srbiji, a koje su nam uz sve to, istu tu ekonomiju temeljno uništavale, što sankcijama, što bombardovanjem.

Uz svu slatkorečivost Zapada, pritisak na Srbiju je verovatno ostao isti kao i pre dvadeset godina, ako ne i veći.

Miloševića nisu smenili izdajnici, već isti onaj narod koji ga je na vlast u većoj ili manjoj meri doveo, kao što se ni sada protiv aktuelne politike ne bune samo oni koji su joj oduvek bili protivnici, već i oni koji su njenom stvaranju aktivno učestvovali.

U tom smislu ne verujem da se nešto bitnije promenilo u našem odnosu sa svetom, uz napomenu i bojazan da dolazi vreme za naplatu dugova, a takođe ne verujem da će nam u vezi sa tim bilo kakvi pregovori biti ponuđeni.

Zaključio bih – Miloševića nisu smenili izdajnici, već isti onaj narod koji ga je na vlast u većoj ili manjoj meri doveo, kao što se ni sada protiv aktuelne politike ne bune samo oni koji su joj oduvek bili protivnici, već i oni koji su njenom stvaranju aktivno učestvovali.

Pa ako se pomenuti logički termini sa početka teksta tiču odnosa sudova u „kvadratu“, kako se to u matematičkoj logici naziva, izgleda da je ovde ipak reč o krugu, čiji je zatvaranje očigledno, a povratak sopstvenoj ekonomiji i „drugačijem“ narodnom jedinstvu neophodan, a samim tim izgleda i od presudnog značaja za dalji opstanak celovite Srbije.

Ponovne podele na patriote i izdajnike, u ovako oslabljenoj zemlji, kao što je naša, zaista mogu biti pogubne ukoliko na njih pristanemo, a potpuni i stvarni gubitak države u tom slučaju neminovan.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner