уторак, 17. јануар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Југославија: непрежаљена отаџбина или неопростива грешка
Куда иде Србија

Југославија: непрежаљена отаџбина или неопростива грешка

PDF Штампа Ел. пошта
Из архиве НСПМ - Никола Танасић   
уторак, 01. децембар 2015.

Три тиха јубилеја

Година 2008. ближи се крају, исписујући последња поглавља најновијег тома књиге државних, грађанских и националних проблема Србије и увијајући их у шарени, новогодишњи папир дневнополитичких заврзлама. Расправља се све више о „суштинским питањима“ из „свакодневног живота грађана“, а све мање о „химерама прошлости“ и „разорним митовима“ који и тако невесело српско друштво вуку у сигурну ваневропску пропаст. Ова „суштинска питања“ не укључују отворену спољнополитичку борбу за целовитост државе, али подразумевају унутарполитичко залагање за легитимизацију колонијалне мисије ЕУ на КиМ. Она не постављају питање све обесније и безобзирније узурпације привреде и економије земље (тј. новчаника и кућног буџета грађана) сумњивим капиталом олигархије „узорних привредника“, „мотора развоја“ и „гараната напретка“, познатих по томе да се „привређивање“ код њих своди на једноставну максиму „купи јефтино (по повлашћеној цени) – продај скупо (на повлашћеном тржишту)“, али зато крше руке од бриге за „енергетску независност“ којој прети „нелегитимна продаја“ српских рафинерија бандитском, империјалистичком, државном и, што је најгоре, руском предузећу – иначе носиоцу енергетске независности једине енергетски независне државе Европе. „Суштинска питања“ не укључују успостављање уставног и законског поретка у земљи (окупирана покрајина, корумпирани судови, бирократизована администрација, институције без ауторитета и владари из сенке), али се поломише од напора да се у максималном обиму остваре, не сва људска и грађанска (ко ће их набројати), али дакако најбитнија мањинска права и права на регионалну аутономију.

Природно је да, затрпано свим овим проблемима, лажним и стварним, српско друштво нема много времена за церемонијале, јубилеје и подсећања, а у својој дубокој депресији, апатији и безнађу тешко да је вољно да слави било шта мимо и тако исцрпљујућих, надолазећих „потрошачких празника“. Па ипак, иако је за историју једног малог народа сасвим довољно да 2008. година остане забележена као година званичног проглашења независности албанске Косовске републике и њеног признања у скоро свим државама које саме себе обично сматрају „међународном заједницом“, обазривост и историјска самосвест налаже да се подсети како су се ове године нанизали „округли“ јубилеји неколико догађаја од изванредног, темељног значаја за српску историју. Прво је 6. октобра наступила стогодишњица од анексије Босне и Херцеговине Аустроугарској, која је у повести запамћена као почетак буђења српске националне свести и увод у отаџбински и ослободилачки Велики рат; затим се, 29. новембра, на већ заборављени „Дан републике“, испунило 65 година од рођења „бивше“ Југославије, али и формалног датума увођења републиканског уређења у овој држави; да би се, најзад, 1. децембра, углавном прикладним новинским чланцима, обележила и деведесетогодишњица оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ тада популарно, а касније и званично прозване Југославијом.

Ове догађаје не повезује само међашки значај који им је приписивала безмало сва југословенска историографија, као што их не обједињује само млако интересовање данашњих грађана Србије, те „моралне наследнице“ свих југословенских држава. Ови догађаји представљају судбинске тачке српске историје XX века, оне исте историје за коју се стално жалимо да нас је „преварила“, „искористила“ и „прегазила“ и јавно подсећање на њих потребно је да би се осветлила њихова позадина, разумеле данас нама тако далеке тежње наших дедова ка „конфронтацији са светом“, али и одала почаст свима онима који су своје животне напоре, наде и страхове уложили у југословенски пројекат, а своју личну судбину везали за судбину једне нове отаџбине.

Наук и заборав „великосрпског империјализма“

Незапаженост у јавности ових значајних годишњица, иако се прва односи на датум из историје државе Србије, у добром делу потиче од крајње шизофреног односа Срба према целој југословенској традицији. Са једне стране, Србија је једина југословенска република чији народ већински није желео распад нити једне од покојних Југославија, Срби су уложили највећи део напора да се свака од ових држава заснује и Срби су поднели највеће жртве и губитке у уништавању сваке од њих. Званично, они су највећи југословенски губитници, па су ипак последњи задржали југословенску симболику и идеологију, те када су постепено са сцене силазили прво име „Југославија“, затим химна „Хеј, Словени“, да би се последња са некадашње Савезне скупштине спустила југословенска тробојка, свака је испраћена са извесном тугом, сетом, па чак и осећањем нејасне срамоте – што силно одудара од тријумфализма „проглашења независности“ у осталим бившим републикама. Горко искуство непостојаности и издаје и темељно разочарање у „јужнословенску браћу“, суживот са којима је схваћен као основ заједничке државе, свакако су кумовале недостатку ентузијазма за обележавање јубилеја оснивања две „велике Југославије“. Истовремено, гебелсковско фанатично понављање мантре о злоћудној „Великој Србији“ спречило је грађане који себе не доживљавају као „крајње националисте“, или макар „староставне радикале“, да се идентификују са таласом незадовљства око анексије БиХ, будући да би обележавање ове столетнице пред будним оком грађанистичких душебрижника било виђено подједнако као претендовање на територију суседне државе, као и потпиривање ксенофобије и изградња атмосфере „конфликта са светом“ која нас је „и довела у бедну ситуацију у којој се налазимо“.

Из ове, „истиносуочитељске“ перспективе, управо су бурни протести грађана Краљевине Србије у јесен 1908. године одличан показатељ „погубне националистичко-империјалистичке политике“ коју је српски народ водио у XX веку „на штету“ Бошњака, Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца, Албанаца и других балканских етноса, племена и народности, настојећи да „вековна огњишта“ њихових „тисућљетних“ и „аутохтоних“ култура прогласи за своје „национално пространство“. Тако, бар, званично пише у уџбеницима земаља у региону, на то се позивају сви знаменити интелектуалци наведених народа (етноса, племена и народности), као што нас на то свакодневно опомињу и наши месни еврореформатори, балкански просветитељи, а и понеки страни амбасадор. У страху да се не западне у „великосрпски национализам“ и „карађорђевићевски, бизантински империјализам“, избегло се оживљавање праведног народног гнева које је српски народ, искрваривши за своју слободу од јарма Отоманске империје током ослободилачких ратова 1875-1878., осетио након што је та иста слобода потезом пера стављена на располагање једној другој, Аустроугарској империји, познатој по томе што се и није могла подичити „правима и слободама“ својих поданика, поготово оних ненемачке и немађарске националности. Не треба напомињати да ово оживљавање националног достојанства и слободарског пркоса у Србији не би могло доћи у бољи час, будући да је наше време сведок сличног „преписивања“ српске земље у посед једне нове државице, самоуправне покрајине под гувернерским надзором у једном новом империјалном поретку.

Подсетивши се колико образ наших дедова није могао подносити да њихови „саотачественици“ Срби, али и „браћа латинске и мухамеданске вере“, макар и живели ван граница Србије, декретом постану поданици аустријског цара и мађарског краља, свакако би схватили колико је тек срамотно седење скрштених руку док нека нова царства и краљевства проглашавају своју надлежност унутар граница наше властите отаџбине. Уз мало мање презира према „глупом пркосу“ пред неупоредиво већом, моћнијом и богатијом Монархијом, уз нешто више саосећања према младобосанским револуционарима, који су хтели да постану господари својих властитих судбина, руку под руку са прекодринском матицом, уз нешто више разумевања за херојско родољубље грађана оне негдашње, такође мале, сиромашне и неразвијене Србије, можда би и сами нашли нешто снаге, воље и части да будемо макар нешто више пркосни, родољубиви и грађански одговорни него што јесмо. Јер, када би разумели значај Анексионе кризе за неше претке, свакако би данас више уздисали за негдашњом храброшћу и грађанским активизмом, те народним одушевљењем да се свргне угњеталачка, туђинска власт и властита отаџбина ослободи, одбрани и изгради као заштитница слободе и правде, а мање би уздисали са „златним добом“ бечких валцера, фијакера и балова, тог подизања ногу месних, провинцијалних жаба загледаних у пештанске и бечке коњушнице.

Деведесетогодишњица „фаталне грешке“

Оно што наши суграђани, чемерни и разочарани, не могу да сваре на ову стогодишњицу јесте, у ствари, како су грађани ондашње Србије својом „отаџбином“, „домовином“, па чак и „земљом“ могли да сматрају Босну, Санџак, Македонију, Војводину, територије под туђом влашћу и ван уставног поретка Србије, када ми данас не можемо као своје да видимо ни оно што се проглашава за темељ српске уставности и државности. Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија са оспореним границама превелика, јер њихова отаџбина не иде даље од трамвајских шина или моста на Сави.

У таквој Србији, потонулој у самосажаљење и полемички лов на „прве кривце“, ретко да је шта популарније од мита о „замало испуњењу“ Косовског завета, о јединственој могућности која се указала младом и амбициозном регенту Александру, чврсте, војничке руке и аскетског црногорског васпитања да уједини све Србе у једној држави, васпостави у средњем веку нарушено национално јединство и укључи нас у ред великих европских народа и држава, спремних да у миру и слози граде своју бољу будућност. Похлепа, амбиције и мегаломанија, како прича иде даље, повукли су неискусног краљевића да „загризе више него што је могао да прогута“, те уместо Велике Србије, нуђене му тајним Лондонским споразумом, наседне на „хрватске и словеначке манипулације“ и тако и овим народима подари, не само слободу, већ и државност, уводећи их као равноправне конститутивне народе у нову Краљевину којој је стао на чело. Тако се родила једна нова, „олако прихваћена домовина“, заснована на превеликим економским, религијским, националним и културним разликама, одржавана више голом силом него способношћу „конститутивних народа“ да кроз властити дијалог граде ауторитет сопствене државе, домовина којој су „Срби дали све, а други ништа“ и од које су „други добили све, а Срби ништа“.

Само због тога, због тих неизмерних жртава, због незрециве преданости и неподношљивих одрицања пред олтаром југословенске отаџбине, тај олтар не сме се презрети и отаџбина не сме заборавити, сада, када је нема.

Уз сво поштовање које се мора имати према митовима, јер они се никада не рађају на голим измишљотинама и безначајној уобразиљи, ради здравља српске нације и државе Србије потребно је да се домашај овог мита ограничи, а његовој лепршавој огорчености поткрешу крила. И није ствар само у очигледним, историјским неистинама. Обећана „Велика Србија“ прво не би располагала са целом српском етничком територијом, будући да је веома могуће да би Србија остала без доброг дела Македоније и Баната, добивши целу БиХ и добар део Далмације. Са становишта империјалне логике и „накнадне памети“, проглашавање македонске и „бошњачке“ нације, као и отворено сврставање Далматинаца на хрватску страну у последњем рату тешко да указују на битно светлију будућност те вајне Велике Србије, у односу на историјски остварену Југославију. Са друге стране, занемарује се да краљ Александар косовски завет ни у чему није погазио. Све Србе ставио је под окриље једне, српске државе (Срби су у Југославији били конститутивни народ, а да би знали шта то значи, сетимо се судбине Јермена и Грка у кемалистичкој Турској, или Лужичких Срба и Словенаца у данашњој Аустрији), он им је омогућио економски и културни препород (нова Краљевина је изродила и Андрића, и Дучића, и владику Николаја, и Слободана Јовановића, али и Бранка Ћопића и Мешу Селимовића, Београдски универзитет био је један од најугледнијих у Европи, а Југославија је производила своје властите авионе), да би се 1920. после више од два века ујединила и Српска православна црква под својим Патријархом. Величанствени пројекти Цркве Св. Марка и Храма Св. Саве, симболи Београда као што су Победник, палата „Албанија“ и Гроб Незнаног јунака на Авали плодови су овог изузетног културног периода који је српски народ истина водио у безнађе геноцида II светског рата, али тешко да се краљу Александру може узети за зло да је, градећи Југославију, запоставио српске националне завете и пројекте. Уосталом, нема већег доказа о српскости Краљевине Југославије од неодољивог утиска који су Хрвати, Словенци и Муслимани имали да је она превише српска.

Напротив, поред окриља у коме Срби могу да развијају своју националну културу и штите свој опстанак на етничкој слици Балкана, по идеји, Југославија је требало да им омогући и јаку и просперитетну државу, какву-такву замену за недосањану Балканску федерацију, али и тако сасвим пристојног саговорника и сарадника за остале моћне и озбиљне европске државе. Југославија је била идеја о снажној балканској држави заснованој на слози и заједничким интересима њених народа, и историјска је чињеница да су Срби тој идеји дали поверење, што из негованог слободарства које подразумева да народ може бити слободан само у властитој, јакој држави, способној да га брани од поробљивача, што из космополитизма и националне ширине којој није сметало да своју домовину са неким дели, докле год је са њим равноправна, а што из наивности, спремне да властите добре намере пројектује на своју новостечену браћу и „коконституишуће народе“. Они су је прихватили чиста срца, а са њом и све обавезе које то повлачи – покоравање њеним законима и борба против њих, када су били неправедни, и поштовање према њеном имену, застави и краљу (без забораваљања својих, српских, заставе, химне и имена – они који су их заборавили и тако тврде да Србима никада нису ни били). Али пре свега, они су изгинули хиљадама настојећи да ту и такву домовину одбране, сачувају и подигну на ноге након пада.

Само због тога, због тих неизмерних жртава, због незрециве преданости и неподношљивих одрицања пред олтаром југословенске отаџбине, тај олтар не сме се презрети и отаџбина не сме заборавити, сада, када је нема. Оданост до смрти наших отаца и дедова Југославији не сме се заборавити зато што ми, данас, нисмо Србији ни близу толико одани. Зато што смо презрели права конститутивног народа Југославије, безначајно нам је што смо конститутивни народ Србије. Зато што се подсмевамо људима који су оставили све што су имали да би из шума рушили неправедно Европско царство („Reich“), за кога ни слутити нису могли да ли ће, и када да падне, зато нисмо у стању прстом да мрднемо у заштити наше данашње отаџбине пред ударима новог империјализма. Ово не треба схватити погрешно, Србија је једина задржала већину југословенских тековина и, будући да га ионако нико други не тражи, стекла оно бар морално право на континуитет са свим Југославијама. Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.

„Од историјског АВНОЈ-а до избјегличког конвоја...“

Наравно да нас је све иритирао „Дан републике“ обележаван уз помпу на свечаним заседањима ЈУЛ-а, у време док је „република“ чији се „дан“ славио крварила потоцима у грађанском рату, који је очигледно престао да буде рат за очување Југославије и прерастао у рат за „шта се спасити може“ – Републику Српску, Републику Српску Крајину, заједницу Србије и Црне Горе. Као што је, отприлике у исто време кад и Србија „Дан републике“, Русија укинула празник Октобарске револуције и заменила га новим празницима за ново време, тако је било време да се авнојевска Југославија стави ad acta, а Срби граде своју државу, са својим симболима – јер пропале револуције се не славе, иначе нису пропале.

Међутим, један аргумент који су портпароли ЈУЛ-а тада бацали под ноге узјогуњених критичара још тада је „пио воде“, а то је да 29. новембар можда симболизује, истина, оснивање једне пропале државе, али истовремено означава укидање монархије и увођење републиканског устројства, које до дана данашњег поштују све чланице бивше федерације. Ако се изузму доследни гласови који се у Србији данас отворено залажу за успостављање парламентарне монархије, велика већина грађана је, условно говорећи, „републиканског“ опредељења. То опредељење, међутим, подсећа на оно невољно, тугаљиво и депресивно проглашење „независности“ Србије након осамостаљења Црне Горе, оно као да уздишући „прохвата реалност“ без неког нарочитог односа према њој, а према оном „република“ које стоји испред Србија не односи се као према нечему што није ништа више од обичног украса. Ако, међутим, прихватамо да је републичко устројство наше државе нешто добро, онда је ред и да поштујемо изворни чин проглашења те републике, не нужно празновањем једног профанисаног и онечишћеног празника, али свакако достојним облежавањем њеног шездесет и петог јубилеја.

Ако, међутим, прихватамо да је републичко устројство наше државе нешто добро, онда је ред и да поштујемо изворни чин проглашења те републике, не нужно празновањем једног профанисаног и онечишћеног празника, али свакако достојним облежавањем њеног шездесет и петог јубилеја.

Француској републици, на пример, упркос великом дисконтинуитету који стоји између ње данас и славне Француске револуције, не пада на памет да укине празник 14. јула само зато што „освајање Бастиље није имало никакав нарочит стратешки значај“, будући да је озлоглашена тамница била празна, са изузетком пар ситних криминалаца, а још мање је спремна да укине прославу почетка револуције због накнадне јакобинске диктатуре, која се није показала ништа мање погубном него послератне године комунистичке диктатуре у Србији. Незаинтересованост за 65. „Дан републике“ (који ће остати запамћен вероватно само по концерту Емира Кустурице и „No Smoking“ оркестра у Центру „Сава“ и накнадном тужакању представника сарајевског „Забрањеног пушења“, који су, изгледа, умислили да имају ауторска права на овај комунистички празник) код нас је мање последица разочарања извештаченим и ауторитарним комунистичким републиканством (које, заправо, има доста поштовалаца у земљи), већ пре свега темељног непоштовања институција друштва и државе, од којих би република морала бити једна од најсветијих.

Када се наше јавне личности са нарочитим задовољством кнезу Александру Карађорђевићу обраћају као „Његовом краљевском височанству, престолонаследнику“, они углавном смећу с ума да је он престолонаследник не само трона Србије, већ и Југославије. Спремни да се заложе за „повратак историјских права и достојанства“ краљевској породици, многи заборављају да се тиме обавезују да та права и достојанства траже на нивоу свих земаља бивше заједничке државе, иначе немају основа да га признају.

Србија може, ако хоће, последњих деведесет година прогласити за црну рупу своје историје и свој историјски континуитет изводити из предратне Краљевине Србије, али онда мора себи објаснити одакле јој та саморазумљива представа да је она баш република, и како нико није у међувремену озбиљно поставио питање зашто она нужно треба републиком да буде. Ако прихватамо континуитет Југославије, онда смо обавезни и на прихватање многих стидних епизода своје историје, али истовремено морамо уважити и чињеницу да су, између осталог, хиљаде страдале да би Србија данас могла бити република. Не може очекивати искрено родољубље и презалаштво за рачун ове, Републике Србије, ако се омаловаже сви напори које су наши преци уложили у очување Југославије. Уместо тога, наше јавне личности воле да се понашају као да Југославије никада није ни било и као да се над данашњим Домом Народне скупштине одувек вијорила искључиво српска тробојка. Говори се да су Нато и Хитлер, '99. и '41., бомбардовали Србију, да је Србија протеклих педесет година производила своје аутомобиле, или да је Србија била под комунистичком диктатуром. При томе су ти наши аутомобили носили ознаке „Југо“, пилоти који су се супротстављали обема агресорима носили су ознаке Југословенског ваздухопловства, да би се чак и (неправедно) озлоглашени српски четници званично називали Југословенском војском у отаџбини (ова „отаџбина“ је, узгред буди речено, била – Југославија). „Интересе Србије“ бранила је у то време искључиво квислиншка Недићева власт под патронатом немачких окупационих снага, управо онако као што данас „интересе Србије“ бране они који се залажу за „гледање свога посла“ и прихватање калупа „отаџбине“ који се лију у неким тамо империјалним центрима и доносе у изјавама царских чиновника и посланика.

Пљуни и запјевај, па за појас задјени...

Испоставило се да су Срби једини прави наследници југословенске идеје и југословенске државе, али су истовремено од убица Југославије проказани као разлог распада заједничке државе. Далматински левичари данас уздишу „ех, да нису све паре ишле у Београд“, умерени босански муслимани јадикују „ех, да нису Срби потегли ножеве и артиљерију“, а Словенци „ех, да су Срби прихватили конфедерацију“, и та тако унедоглед. Хрвати рестаурирају Брозове летњиковце као туристичке атракције, босански муслимани се прсе како је Босна „једино право отеловљење југословенске идеје“, а Словенци, ваљда не знајући шта ће од новца и беса, долазе у конвојима за Београд, придикујући Србима како не воде довољно рачуна о „Кући цвећа“. А то што се испоставило да Београд и без Далмације и Словеније није спао на просјачки штап, да су Срби „потегли ножеве и артиљерију“ након што су „једини прави носиоци југословенске идеје“ (случајно муслиманске нације и вероисповести) почели да убијају југословенске војнике по Сарајеву и Тузли, а Срби одбили конфедерацију зато што су сматрали да би она по кратком поступку њихову домовину, Југославију, одвела у сигурну пропаст – све су то контрачињенички догађаји, подаци без значаја и (велико)српска пропаганда.

Након натовске ваздушне кампање против СР Југославије, уз силне критике и подсмех, владајућа елита подигла је на београдском Ушћу, у Парку мира и пријатељства, споменик „Вечна ватра“ свим жртвама овог илегалног и несумњиво злокобног бомбардовања.

Након натовске ваздушне кампање против СР Југославије, уз силне критике и подсмех, владајућа елита подигла је на београдском Ушћу, у Парку мира и пријатељства, споменик „Вечна ватра“ свим жртвама овог илегалног и несумњиво злокобног бомбардовања. Иако га је подигао „ненародни режим“, споменик се показао достојанствен и одмерен – сушта супротност турбо-кич културе која је иначе карактерисала овај период. Уместо патетичних фраза, споменик је означен одличним стиховима знаменитог песника Бранка Миљковића, посвећеним „Југославији“ и „домовини“. Прича се да је стихове бирала лично Мирјана Марковић. Ако јесте, направила је добар избор. Иронија историјске судбине хтела је, међутим, да овај неугледни обелиск остане не као споменик једне зликовачке империјалне агресије на једну немоћну, европску земљу, већ управо као споменик трагичној судбини Југославије, која се званично угасила пар година касније, поживевши таман толико да дочека да њен споменик оскрнаве, а вечну ватру угасе острашћене присталице неке тамо „демократске револуције“. Будући да на самом обелиску није било ничег недостојног или непримереног, његово тужно стање остаје срамота градских власти током протеклих осам година. Није то једини оскрнављени споменик у Београду, али је чињеница да његов осакаћени призор тачно одражава немушти, српски однос према Југославији. Срби су јој једини подигли споменик, али Срби су га и оскрнавили.

Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију. Ако нисмо у стању да уважимо њихове напоре и одвојимо све што је било часно из њихових неуспеха, не можемо очекивати ни да ће наша деца поштовати наше напоре да сачувамо Србију. Током деведесетих, у Србији се звиждало химни „Хеј, Словени“, иако у тој химни није било ничега антисрпског, нити по Србе увредљивог.

После октобарског преврата, химни су звиждали само још политички активисти, а остали су сетно и стрпљиво сачекали да је замени достојанствена и омиљена „Боже правде“. У међувремену је та химна у више наврата и интонирана, углавном да би обележила напоре одличних спортиста да понеком победом развеселе своју невеселу земљу. Ко је хтео, тада, певао ју је, а и данас јој текст (нажалост) зна више људи него што зна целокупну државну химну. Оно што је специфично за ту, пансловенску и југословенску свечану песму јесте управо то што, ако хоће, од свих „братских народа и народности“ једино Срби могу да је мирна срца отпевају до краја, а да се проклетство „издајица своје домовине“ не сручи на њих и њихово потомство. Прегурати цели турбулентни XX век и не заслужити те клетве, поред свих наших неуспеха, и није мала ствар. Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.

У Београду, 12. децембра 2008. год. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер

Анкета

Да ли мислите да ће Доналд Трамп поправити односе са Русијом?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер