недеља, 29. март 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Фашизам, „антифашизам“ и замена теза
Куда иде Србија

Фашизам, „антифашизам“ и замена теза

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
петак, 21. новембар 2014.

И ево, прошло је довољно времена након посете Владимира Владимировича Путина Београду. Сасвим довољно времена и да се усхићење Срба изазвано посетом великог пријатеља из братског нам руског народа, сведе на објективно задовољство, охрабрење и наду. А сасвим довољно времена и да се власт Србије довољно изизвињава западним нам „пријатељима“, због посете можда и јединог пријатеља у међународној политици, да се небројено пута закуне у европски пут, да организује и састанак „трилатерале“, и да „попије“ још један врућ шамар од Едија Раме.

Било је прилика и за аналитичаре да изанализирају посету са свих страна. Војни су се радовали паради и потенцијалној војној сарадњи са Русијом, економски су се радовали понудом од 6-10 милијарди које Русија може за Србију да издвоји (по систему: не дајте Немцима Телеком за милијарду, ако можете нама за три), а евроентузијасти су се примирили барем на 2-3 дана.

Ипак једна порука В.В. Путина у Београду је остала готово незапажена. Наиме, Путин је у више наврата помињао потребу супротстављања повампирењу фашизма и нацизма, рекавши између осталог и: „Данас је наша заједничка обавеза - да се супротставимо хероизацији нацизма, да се чврсто одупремо покушајима ревизије исхода Другог светског рата, да се доследно боримо против свих облика расизма, ксенофобије, агресивног национализма и шовинизма“.

Нама који смо у време комунизма ишли у школу и учили идеолошки обојену историју, није било до краја јасно, како је то Немачка 1941, тако лако прагазила СССР. Сећамо се оних реплика из партизанских филмова када Немци кажу: „Фи нисте феровала да че Немачка учи у Киеф?! Зо, Немачка је ушла у Киеф!“. Није нам било јасно како је тако велики и значајан град могао тако лако и брзо да буде освојен. Овогодишњи конфликт у Украјини је умногоме свима нама појаснио тај феномен.

Наиме није ни тада, а ни данас, конфликт у Украјини подразумевао само две стране. Тада је на страни Немачке ратовало и сијасет других држава, активно подржавајући Немачку шаљући Вермахту и своје војнике и војне ефективе. Данас можда Немачка није тај главни агресор на Русију, преко конфликта у Украјини, већ су то САД, али читав НАТО савез, а поједине чланице веома милитантно, заговарају ратну катастрофу. И то баш оне чланице које су и 1941, врло активно помагале Немачкој у инвазији на СССР. Дакле није Немачка тада, као ни САД сада била сама. Имала је снажну армију, али изнад свега тзв. „инсајдере“ или „пету колону“, тамо где је ударала. Као што је и данас запад Украјине

Са наших простора такође је било значајне помоћи Хитлеру у горе поменутој инвазији. Хрвати су регрутовали „Црну легију“ и „Вражју дивизију“, Муслимани „Ханџар дивизију“, Шиптари „Скендербег дивизију“, и све су оне здушно помагале нацистичкој Немачкој на Источном и на другим фронтовима. Додуше, и нацистичка Немачка им није остајала дужна. Помагала је и она њима, нарочито ефикасно када је био у питању геноцид над Србимна и Јеврејима. И сви они, дакле и Хрвати и Муслимани и Шиптари здушно су данас  против улоге Русије у украјинском грађанском рату.

Ми смо у Србији данас преплављени душебрижницима који покушавају да спрече рестаурацију фашизма код нас?! Код нас - то значи код Срба. Код Срба код којих фашизма, барем оног институционализованог никада није било, па се самим тим не може ни рестаурирати.

Буквално смо преплављени акцијама „антифашиста“, а поготову што се крећемо нашом земљом ка северу. При томе фашистима се сматрају Срби: који су проруски оријентисани (дакле велика већина), који се супротстављају терору хомосексуалаца у друштву, који се противе девијантним појавама у друштву, који не желе да трпе притиске ЕУ и САД, који се живо сећају терора истих1999, и наравно који не пристају да им се држава комада.

Са друге стране ти „антифашисти“ здушно подржавају све што је хрватско (доминантно се служећи у својим акцијама хрватском латиницом), муслиманско или шиптарско.  Дакле све што је контра српском „фашизму“. Чудна нека математика.

Историја је показала, а конфликт у Украјини нарочито ко је „вера а ко је невера“, односно ко је фашиста, а ко није. Хрвати од како су ушли у ЕУ то више и не крију, немају потребе. Чак и њихов председник се уби плашећи Европу Шешељевим вербалним бравурама, али му не смета што забрањује одржавање помена убијеним Србима у Глини, на пример.

Албанија је показала и показује све више да је њен пројекат Велике Албаније и те како актуелан, а тај пројекат је у бити огољено фашистички. Муслимани у Србији величају Аћифа Бљуту, који је био једна од перјаница Велике Албаније 40-их година прошлог века, који је збрисао по Рашкој области хиљаде српских и стотине јеврејских душа. Ако то није величање и рестаурација фашизма, онда не знам шта је.

Па како је онда направљен тај стероптип и та етикета која се аутоматски залепи за Србе „к`о мокре новине“ кад год неко са севера земље или из „круга двојке“ помене фашизам? И откуд уоште та прича о Србима као фашистима? Тако што Срби недопустиво дуго и упорно ћуте. Не опиру се. Навикли су да губе медијске битке.

А медији у Србији (а добрим делом и привреда) су у власништву горе поменутих савезника из Другог светског рата. Главне „антифашистичке“ галамџије припадају НВО и странкама које финансирају управо горе поменути савезници из Другог светског рата. Непрекидним лепљењем етикета: „деснице“ и „ултрадеснице“ свакој националној идеји долази се до тога да по дефинницији све што је српско у ствари  замирише на фашизам. А кад се то усвоји, онда је лако манипулисати.

Србима изгледа није јасно да их етикетирањем етикетом „фашисти“, неко легализује као мету за одстрел.  Као дежурног кривца. Не схватају сву озбиљност таквог етикетирања. Не схватају да увелико каскају за догађајима, те не реагују на време. А морали би.

Морали би да спрече акције „антифашиста“ који их легитимишу као ловину за одстрел. Тада се не би чудили кад им дронови лете изнад глава. Наравно не насилно, јер постоје многе далеко инвентивније и ефикасније методе. Каскање за догађајима, и неозбиљно схватање етикетирања смо веома драстично осетили на својој кожи током деведесетих, а нарочито 1999. Не бисмо смели да дозволимо понављање грешке. Поновљена грешка скупо кошта.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер