четвртак, 20. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Чему "Парада поноса"?
Куда иде Србија

Чему "Парада поноса"?

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Ђурђевић   
субота, 07. септембар 2013.

"Парада поноса" сваке године привуче не тако малу медијску пажњу. У контексту скорашњих дешавања на "парадама поноса" у Будви, Москви, и другим градовима широм света, а и у контексту ближења фамозног месеца септембра, када "Парада поноса" добија своју пуну кулминацију захваљујући медијима, сматрамо за сходно да размотримо нека питања која се постављају пред ширу јавност, а о којима се често не говори отворено, или се не може говорити отворено услед успешног медијског клистирања мозга.

1. Борба за људска права или?

Уобичајено да се при постављању питања о мотивима (уједно и циљевима) одржавања "Параде поноса", од организатора овог догађаја добије одговор у коме се акцентује потреба борбе за људска права услед социјалне угрожености хомосексуалне популације. Када прочистимо целу ту причу од наслага које су се накупиле у последњих пар година, добићемо заправо следећи одговор организатора "Параде поноса": ,,Наш циљ је да прошетамо градом и тиме ставимо до знања Србији да постојимо, да смо социјално угрожени, и да имамо потребу да будемо слободни и равноправни са свим осталим грађанима Србије“. То јако лепо звучи. Борба за људска права је вредност која је не само пожељна у савременом друштву, већ и апсолутно неопходна. Тако можемо рећи ако целу ствар посматрамо огољено етички не укључујући ниједан други аспект. Но, да ли је све баш тако?

Србија има дугу историју протестних шетњи, демонстрација, јавних критичких говора, и чега све не. Последњих деценија је то у Србији очигледно јако заступљено и популарно. Исто тако се нећемо устручавати да кажемо да су такве активности грађана у најмању руку прошле без било каквог урођеног плода. Да ли су организатори "Параде поноса" утописти па верују да ће постићи нешто на тај начин, или се ради једноставно о медијској пажњи?

Са сигурношћу знамо да ће се доста људи сложити са тим да се овде не ради о никаквој борби за људска права, већ о стављању самог догађаја и личности организатора у центар пажње. Оно што исто тако са сигурношћу знамо је да ће јако мали број људи који се слаже са том тезом знати да је и правилно аргументује. Ми ћемо сада покушати да урадимо управо то.

Дакле, ако се у целом дизању прашине око одржавања "Параде поноса" ради о борби за људска права, логични закључак је да примарна није сама "Парада поноса" већ борба за људска права. Међутим, није ли мало чудно што се цела прича око борбе за људска права хомосексуалаца дешава у временском периоду око одражавања "Параде поноса" (или у контексту њеног одржавања) а не истим интензитетом и током целе године? Било би непоштено када не би признали да ова теза заправо ставља саму борбу за људска права у улогу средства за остваривање циља који се зове ,,Парада поноса“. Поред тога, борба за људска права се може водити на разне начине. У најмању руку је увреда свести тако нешто на шетњу градом са транспарентним порукама. Борба за људска права се може водити и академским скуповима, отвореном обраћању угрожених појединаца одговарајућим институцијама итд.

Инспирација за "Параду поноса" није борба за људска права. Да је тако, свакако да би се о борби за људска права хомосексуалаца говорило на разне начине током целе године, а онда би "Парада поноса" била само симболични дан којим би хомосексуалци који се сматрају угроженима обележили ту константну активност, а основни програм рада тог догађаја био би да се презентује шта се у току године успело урадити на плану борбе за људска права, а не транспаренти који ову организацију своде на ниво ,,руље“а не скупа.

Плашимо се да мотиви организовања овог догађаја нису онакви какви нам се представљају. С обзиром да је сам догађај "Параде поноса", односно шетње кроз град којом би се показало да су хомосексуалци равноправни грађани те слободно могу да прошетају градом као и сваки други грађанин Србије, апсолутистички примаран у односу на све остало за шта се залаже хомосексуална популација Србије, ми смо приморани да целу причу схватимо као организацију која је инспирисана многим другим стварима, међу којима свакако није борба за људска права. Да ли су у питању политички интереси некога ко се не виђа у причама о "Паради поноса"? Да ли су, пак, у питању финансијски мотиви самих организатора? И да ли се ради о некој амбицији Европске Уније да на тај начин покуша да уведе лицемерне и квази – хуманистичке идеје разбијајући на тај начин ,,конзервативни“ дух Србије? Ништа од тога са сигурношћу не можемо рећи. Једино што са сигурношћу знамо је да борба за људска права хомосексуалаца није не само основни, него чак ни секундарни мотив хомосексуалних активиста у Србији који организују "Параду поноса".

2. Да ли су хомосексуалци социјално дискриминисани?

У контексту говора о "Паради поноса", сматрамо за сходно да испитамо и гласноговорни мотив о социјалној дескриминацији хомосексуалаца у Србији. Поставићемо питање: Да ли хомосексуалац може да буде запослен у Србији и да све његове колеге, укључујући и послодавца, знају да је он хомосексуалац, и да као такав не сноси никакве последице? Дати одговор на ово питање јако је незахвално. Верујемо да има хомосексуалаца који су социјално равноправни на послу, а исто тако и верујемо да постоји дискриминисање на основу сексуалне оријентације. Одговор на ово питање могућ је само ако се на њега одговара од случаја до случаја. Све зависи од пословно – етичке освешћености послодавца и колега.

Но, није ли угрожено и мноштво жена мобингом! Све су чешћи случајеви да се достојанство жене монструозно деградира захтевом да се проституисањем добије (или задржи) радно место! Па опет, није ли дискриминација од саме државе и то што грађани немају посла? Зашто сваки грађанин који је држављанин Србије не може да каже да је дискриминисан зато што држава не може да му обезбеди место на коме би зарадио парче хлеба за породицу и себе?! Ми сматрамо да може, има право, и треба сваки грађанин отворено да каже тако нешто! По чему су онда хомосексуалци тако посебни и заслужују посебна права јер су дискриминисани? Па може ли се мерити упућена вербална увреда једном хомосексуалцу на радном месту са најувредљивијом могућом уценом упућеном једној мајци двоје деце?! Наравно да не може. Такве ствари не треба мерити. Не треба бесконачно разглабати о њима нити правити вештачку драму. Ако ћемо гледати на тај начин онда би требала свака група људи која је на било који начин угрожена у Србији да изађе на улице и парадира јер ,,има право на то“. Нажалост, у том случају би цела Србија парадирала и нико више ништа не би радио осим што би парадирао и током целе године разглабао о организацији свог парадирања.

Но, шта у таквој ситуацији треба да ради једна жена која је увређена сексуалном уценом? Наравно, треба да се обрати институцији која је надлежна за такве ситуације. У даљој борби против тога, може да тужи свог послодавца за увреду на послу и покушај сексуалног искоришћавања. Па зашто онда и један хомосексуалац не би могао да тужи свог послодавца за увреду? Наравно да може. Но, није све баш тако црно бело како се чини. Хомосексуалац не жели то. Он осећа посебну увреду и посебну дискриминацију у том чину и не жели да се супротстави том проблему као грађанин Србије, већ као хомосексуалац! Дакле, свака прича о томе да се хомосексуалци сматрају другачијима у друштву те се боре да их људи сматрају равноправнима и једнакима са свима, овде се завршава. Чини нам се да ту поделу није направио нико други до они сами поступцима какве смо представили у горенаведеном примеру. Ако се хомосексуалци не осећају другачијима, не видимо потребу за амбицијом да их држава штити као беле медведе у односу на друге људе. А ако се пак сматрају посебнима, онда немају права да се буне када их и други сматрају посебним људима са посебним правима и посебним потребама. У том случају, најмање што могу да очекују је револт и незадовољство других људи.

Сматрамо да хомосексуалце треба штитити од социјалне дискриминације исто као и сваког другог на било који начин социјално дискриминисаног грађанина Србије. Ни мање ни више од тога!

3. Да ли је "Парада поноса" улазница за ЕУ?

Узевши у обзир да се организација "Параде поноса" суштински не бори за људска права хомосексуалне популације у Србији, и да исто тако хомосексуална популација није социјално дискриминисана ништа мање од осталих грађана Србије, настављамо да трагамо за реалним мотивом организовања "Параде поноса". У том контексту ваљало би размотрити питање: Да ли је Парада поноса улазница Србије у Европску Унију?

У фебруару 2013. године, у Србији су боравили представници Европске комисије. Том приликом, поједине изјаве представника тицале ту се и "Параде поноса". Хана Семанић, чланица Центра за истраживање проширења Европске Уније из Будимпеште, том приликом је изјавила да је ,,поштовање права сексуалних мањина један од кључних пројекта такозваног европског пројекта[1]. С друге пак стране, организација Параде поноса непосредно после изјаве Хане Семанић даје изјаву у којој се инситира на томе да ,,због таквих изјава ЛГБТ популација се обележава као кривац за неулазак Србије у ЕУ“[2]. Сада ћемо ми поставити логично питање. Да ли се овде ради о идејном неслагању организације "Параде поноса" у Србији и Европске Уније, или је нешто друго у питању?

Овакво ,,прање“ организатора "Параде поноса" у Србији крајње је неукусно и безобразно. Сведоци смо неретких промовисања ,,европских вредности“ од стране организатора "Параде поноса". Исто тако не изостаје ни њихово хвалисање подршком Европске Уније. Под овим нарочито подразумевамо подршку Венсана Дежера, чије се изјаве подршке и налазе на званичном сајту ЛГБТ популације у Србији[3].

Питање је да ли су се организатори "Параде поноса" ухватили у коло које више не желе да играју јер је коловођа увео превише политике у игру, или само из страха од мноштва десничарских болесних умова желе повлачењем да ублаже њихов психопатолошки гнев? На то питање тешко да може одговорити ико други осим њих. Оно што нас занима је следеће: Пошто је очигледно да "Парада поноса" јесте својеврсна (у већој или мањој мери) улазница Србије за ЕУ, зашто је тако?

Ради се управо о ономе што смо већ поменули у тексту. У питању је лицемерна европејска квази хуманистичка активност борбе за људска права. Дакле, ту школу организација Параде поноса није могла сама да измисли, већ је научена њој од стране европејаца који тако показују своју велику ширину разумевања са ,,угроженима“. Како се Европска Унија не бори истински за људска права, исто тако ни њени ученици, организатори Параде поноса у Србији се не боре заиста за људска права и једнакост хомосексуалне популације у Србији.

Доказ томе јесу рупе које смо изнели у овом тексту, не у нади да ће се укинути "Парада поноса" тек тако, већ да ће се хомосексуалци у Србији борити за своја права као и сваки други грађанин Србије, те то смешно парадирање које ништа не постиже неће бити ни потребно.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер