Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > ''Zona pod video nadzorom'' iliti kosovsko-metohijski rijaliti šou
Kosovo i Metohija

''Zona pod video nadzorom'' iliti kosovsko-metohijski rijaliti šou

PDF Štampa El. pošta
Janja Gaćeša   
petak, 02. decembar 2011.

Da li će i sever Kosova i Metohije postati ''Zona pod video nadzorom''? To je pitanje koje poslednjih dana Srbi sa centralnog Kosova često postavljaju. Sigurno se pitate zašto, i o kakvoj se Zoni radi? Najkraći mogući odgovor bi bio da se radi o Zoni sumraka, ali šalu na stranu. Srbi koji žive južno od reke Ibar prošli su nešto slično kao i njihova braća na severu pokrajine. Nisu imali barikade, ali jesu pružali drugačije vidove borbe i otpora onima koji su na papiru statusno neutralni a na terenu i te kako pristrasni i u službi Prištine i kriminalaca koji u njoj vladaju. Kod ''južnih Srba'' je to otprilike teklo ovako: Podsetiću kratko da je Gračanica najveće srpsko mesto u centralnom delu Kosova i Metohije, centar za sve Srbe koji su ostali da žive u opštinama Lipljan, Kosovo Polje, Priština, Obilić, Novo Brdo, Uroševac, pa i za one iz Orahovca i Velike Hoče koji do nje stižu konvojem. Kad kažem „centar“, mislim na kupovanje raznih potrepština ili završavanje pojedinih administrativnih poslova. Usluge Kliničko-bolničkog centra Priština sa izmeštenim sedištem u Gračanici koriste svi Srbi južno od Ibra, njih preko 80 hiljada.

Ovo selo je poslednjih 12 godina mesto okupljanja i mesto izlaska Srba svih uzrasta. Do 17. marta 2004. godine, Srbi iz ovog dela pokrajine su na ulicama Gračanice iskazivali svoje nezadovoljstvo tako što su, na primer, blokirali saobraćaj na putu Priština-Gnjilane, mitingovali, ulazili u sukob sa vojnicima KFOR-a, čak su palili automobile i kamione kada su teroristi razneli autobus Niš-ekspresa kod Podujeva. Jednom rečju dizali su glas protiv svake nepravde. Poslednja veća okupljanja i sukobi sa policijom i KFOR-om bili su uoči martovskog pogroma, kada su na ulicama pokazivali nezadovoljstvo zbog ranjavanja srpskog mladića u selu Čaglavica kod Prištine, ali i nešto kasnije zbog ubistva mladog Dimitrija Popovića u Gračanici. To možda nije najpopularniji način, ali je za ovdašnje Srbe bio jedini. Martovska dešavanja su im na žalost pokazala da nema ko da ih zaštiti. Tada su potvrđene kao opravdane sve njihove kritike do tada upućene KFOR-u – da su najprostije rečeno nesposobni (ili neće) da bilo šta konkretno urade, jer je dovoljno setiti se samo stradanja Srba u ta tri dana. Onda kada su Srbi ostavljeni da ih podivljale horde pale i ubijaju, a KFOR im je u svom tom ludilu slao kamione za evakuaciju, shvatili su da su sami i prepušteni sebi, da jedino golim rukama mogu da brane svoju decu. Oni koji su to preživeli i odlučili da ostanu, dočekali su posle toga da im ti isti vojnici donose humanitarnu pomoć uz izjave saosećanja zbog svega kroz šta su prošli. Da ste samo mogli da vidite tu snishodljivost, tačno po onoj našoj ''ubij čoveka pa mu kaži izvini''. Licemerje! Od tada su Srbi postali drugačiji, bukvalno je nastalo preživljavanje a okupljanja na ulicama je bilo sve manje. Doduše nije bilo ni većih povoda ali... Činjenica da su okruženi većinski albanskim življem, koji je u dobroj meri spreman, ne sav i čast pojedincima, da ih bukvalno žive pojede, doprinela je da spuste malo glavu. Životare, već sam jednom rekla, imitiraju život. Oni svakodnevno nemaju struje i vode, rade po hladnim privatnim kućama pitajući se kada će Beograd ukinuti njihova radna mesta. Kada će reći to su ''paralelne institucije'', jer očigledno je da su Srbi iz ovog dela Srbije ''paralelni'' u mnogo čemu drugom.

E njima je na ulazu u selo i na izlazu postavljena tabla na kojoj piše ''Upozorenje! Ulazite u zonu pod video nadzorom''. Po selu se nalaze kamere, ponavljam PO SELU, a postavljene su kao napredan rezultat rada predstavnika decentralizovane ''opštine Gračanica'', iliti ''Ahtisarijeve opštine''. Ta opština funkcioniše po ''kosovskim zakonima'', jer taj čuveni plan uopšte nije zaživeo, i ogromna većina Srba iz ovog dela pokrajine zaposlene u njoj zove ''Taćijevi Srbi''. E ti ''Taćijevi Srbi'' koji se po centralnoj Srbiji šetaju u službenim automobilima taman kao neki državnici – tek su nedavno dvojica njih da tako kažem izbačena iz centralne Srbije – svojski se trude da albanizuju sve što mogu. I za njihove mutne rabote, tipa imenovanja direktora srpskih škola, Domova zdravlja, i slično kako bi na papiru pokazali kako oni vredno rade, kako Srbi sarađuju, jer verovatno moraju Taćiju na raport, zna se, koliko god se trudili da to sakriju. Ali ima i onih rezultata rada koji se vide. Najupadljiviji rezultat njihovog rada je ''sređivanje'' sela. Tako je na primer čuvena freska Simonide preslikana na sred raskrsnice u mozaiku i to u vodoravnom položaju. Bilo je malo prepucavanja oko toga ali ona je postavljena, i dobro je možete videti jedino iz vazduha. Jesu asfaltirali ulice i rešili žitelje Gračanice dugogodišnjeg blata, to priznajem. Ali za sve ostalo neka im na čast služi. U Gračanici ili Zoni pod video nadzorom, gotovo ispod mosta je napravljena fontana, dobro čitate – bukvalno ispod mosta. To je tako ružna fontana da se rečima ne da opisati ali 'ajde, o ukusima ne vredi raspravljati. Reka Gračanka je zagađena otpadom  jalovine iz rudnika ''Kišnica“ i voda je crvena. U toku leta u prljavoj i ustajaloj vodi koju izbacuje fontana krekeću žabe. Preskočiću ovoga puta ostale dekoracije po Gračanici koje polako, ali sigurno, menjaju izgled ovog starog srpskog sela koje sada počinje da liči na albanske varoši (Mališevo i Glogovac, na primer) koje su i za Albance oličenje kiča i neukusa. To je valjda i bila poenta uređenja sela: uložiće se koliko treba ali Gračanica mora da poprimi izgled albanskih mesta. Radili su oni, nažalost, i po manastirskoj porti ali to je još i pristojno. Zbog kamera postavljenih po selu niko ništa ne sme da pipne. Probali su neki momci i već su sutradan bili uhapšeni. Tako su Srbi u Gračanici, najvećem srpskom mestu južno od Ibra, završili u Zoni pod video nadzorom. Verujemo da je to bio i cilj demokratskog sveta i njihovih pomagača. Sada sve one desetine hiljada Srba koje mesečno prođu selom bivaju registrovane kamerama. To je ''država Kosovo'' uradila sa Srbima koji žive u južnom delu pokrajine, stavila ih pod kontrolu i njima misli da upravlja. Ako vam sve to liči na logor, pa možda niste daleko od istine, jer u toj Zoni se trpe šikaniranja, ucenjivanja i slično. Takve promene su nam doneli ''Taćijevi Srbi'' – beton, beton i svuda beton. Takav ''napredak'' verovatno Priština želi i na severu pokrajine.

Srbi na severu Kosova su oduvek bili u prednosti u odnosu na sve druge kosovsko-metohijske Srbe jer imaju zaleđinu u centralnoj Srbiji, direktan izlaz na slobodnu teritoriju. I Beograd je zato tu najviše mogao, kao što je ispalo je na kraju, da glumata državnost, dok nije zagrizao mamac zvani „deveti decembar“. Zbog svega toga je njihov otpor najjači, i zato najduže odoljevaju pritiscima, ne želim pri tome ni malo da umanjim njihovu hrabrost i ogromno srce. Sve što se tamo dešava ostali Srbi u južnoj srpskoj pokrajini su već na neki sličan način doživeli. ''Južne Srbe'' su polako svi otpisali, prvo sopstvena država a za ostale onda nije ni važno.

Otuda pitanje da li će i ''severni Srbi'' u istu Zonu? Sad su i oni ostavljeni od strane zvaničnog Beograda. NATO moćnici ih već etiketiraju kao kriminalce, a predstavnici moćnih zemalja govore kako su ''granice države Kosovo nepovredive'' dok u Prištini ''pošteni'' Albanski lideri već trljaju ruke i smišljaju kako će i tamo pod mostom da zidaju fontane, prave nadstrešnice po ćuprijama (i ovo dobro čitate), i kako će onda sve Srbe imati na ekranu, baš kao u kući Velikog brata. ''Južni Srbi'' veruju da će ''severni Srbi'' isterati svoje i da slične arhitektonske smejurije i table sa upozorenjima na severu pokrajine neće nikada postaviti, i da oni nikada neće ući u taj malo popularni šou. Jer, ovo što svet radi sa južnom srpskom pokrajinom nije ništa drugo nego rijaliti šou, igrarija. Onaj ko misli da je ovo ''država'' i da će to biti, taj onda ima problem.

Deo onih kosovsko-metohijskih Srba koji ostane u kući Velikog brata verovatno će iz nje polako odlaziti ali se pitaju: da li oni koji su ih u tu kuću zatvorili znaju da na kraju tog rijalitija neko mora da pobedi? Pobeda pripada onome ko je u kući zatvoren a u našem slučaju to su Srbi. Ima onih koji će izdržati, nije ovo prvi rijaliti program na kosovsko-metohijskoj zemlji, to nas uči istorija. Dočekaćemo!

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner