уторак, 23. октобар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Злочини на којима је саздано "независно Косово"
Косово и Метохија

Злочини на којима је саздано "независно Косово"

PDF Штампа Ел. пошта
Бранкица Ристић   
четвртак, 28. децембар 2017.

Етнички мотивисана убиства Срба на Косову и Метохији почела су још осамдесетих година, а деведесетих су дотад, како су тврдили, насумична убиства прерасла у масакре терористичке ОВК.

Структуре терористичке ОВК током деведесетих година на Косову и Метохији ималe су 141 затвор за Србе, махом по приватним кућама. Број убијених у тим притворима никад није тачно утврђен. Осим тога, постојали су и такозвани радни логори од којих је можда највећи био у месту Матичане код Приштине и логор у близини Призрена. Осим ових злочина, ОВК је починила и низ злодела над српским цивилима који су убијани углавном на кућном прагу и без повода.

Зарад истине, патње жртава и њихових породица, а поводом почетка рада Специјалног суда за злочине ОВК, објављујемо неке од најбруталнијих појединачних и масовних убистава Срба. Већина починилаца је позната, неки су и процесуирани и осуђени, али никада нису издржали казне.

Вучитрн, јун 1982.

Прво убиство Србина на Косову и Метохији које је доспело у јавност је убиство Данила Милинчића, кога су мучки убиле комшије албанске националности. Они су упали на његово имање и пуцали му директно у срце, пред мајком Даницом. Данило је био земљорадник у селу Самодрежна крај Вучитрна.

Индикативно је и да је и његов отац убијен на исти начин 1968. године. Данилова мајка Даница ишла је да тражи од Суда правду за убиство мужа, али су је отерали уз „савет“, да бежи са Косова и Метохије и да нема никаква права. А да је предмет њеног мужа „застарио“.Данила је убио Мухамед Мујо Ферат. Његово суђење трајало је неколико дана и сваки пут када је одржавана парница испред суда су били Албанци, који су је пљували и претили убиством. Убиство Милинчића оквалификовао је као: „Убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено је са предумишљајем“. Иако је осуђен на вишегодишњи затвор, пресуда никада није извршена.

Гњилане, мај 1985.

Службеник Дома ЈНА у Гњилану Ђорђе Мартиновић набијен је на колац на својој њиви у засеоку Јаруга, два километра од Гњилана. Иако су постојали сведоци да су то дело извршили Албанци, тадашњи министар унутрашњих послова Стане Доланц на Телевизији Љубљана 1987. године изјавио је да је „случај Ђорђа Мартиновића завршен, да је полиција утврдила да се сам повредио и нема судског процеса“.

Доланц је убиство Ђорђа прогласио самоубиством и назвао га „првим српским самурајем који је извршио xарикири“. Због исказа сведока о убицама и опису да су на себи имали униформе и ознаке које су касније носили припадници ОВК, сматра се да је ово заправо био први злочин који су починили припадници ОВК као паравојна албанска војска која се у јавности појавила готово деценију касније.

Ораховац, јул 1998.

Љуан и Беким Мазреку из Малишева, припадници ОВК, током напада на Ораховац отели су 43 цивила и спровели их у Малишево у приватни затвор. Одатле су одведени у Клечку где су мучени, а Љуан је проглашен кривим да је силовао једну девојчицу српске националности, стару између 12 и 15 година, и да је једном осмогодишњаку одсекао уво. Беким је учествовао у силовању жена.

Групу коју су они предводили чинило је око 20 припадника ове банде, а учествовали су у стрељању око сто цивила углавном српске националности. Најтрагичнија судбина терористичког пира ове групе задесила је породицу Костић из Ораховца. У року од седам дана убијено је и киднаповано 14 чланова ове породице, а свирепост злочина огледа се и у томе што су очеви синовима копали гробне јаме, а мајке и супруге све то гледале. Они који су одведени из села никада више нису виђени.

Село Клечка, август 1998.

На подручју Малишева, где је био једно од „утврђења“ ОВК у селу Клечка убијена су 22 цивила српске националности. Њихова тела су спаљена, а током истраге, осим њихових костију, нађене су и чауре од метака, бодљикава жица везана у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана на спаљеним телима, углавном на лобањама и у једном случају на карлици.

Пећ, децембар 1998.

У кафићу „Панда“ у Пећи у нешто после 20 часова убијено је шесторо српских младића, углавном средњошколаца. Према речима очевидаца, испред кафића у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама „фантомкама“ преко лица и отворила рафалну ватру по гостима. Албански екстремисти су касније уништили надгробне споменике дечака који су убијени у овом кафићу.

Призрен, јун 1999.

Монаси манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан отети су 16. јуна 1999. године. То су учинили терористи ОВК на улици у Призрену. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Хатирона пронађено је у околини Призрена августа 2000. године. Према налазима медицинских истражитеља, остаци Оца Харитона пронађени су на необележеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена. Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства. Остао је само скелет, али су утврђени ломови на неколико ребара и на левој руци. Недостајали су глава и део кичме.

Прслук који је носио био је раскомадан у предњем делу, што указује да је могуће да је утроба била распорена. Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову одећу пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном суду за ратне злочине потврђује се откидање главе и тешка сакаћења. Починиоци овог несвакидашњег злочина никада нису пронађени.

Старо Грацко, јул 1999.

У селу Старо Грацко код Липљана на њиви је зверски убијено четрнаест Срба. Рафал који је испаљен из непосредне близине покосио је четрнаесторицу одраслих мушкараца и младића од седамнаест година.

Гњилане, мај 2000. и септембра 2003.

На куће Миломира Савића и Новице Симјоновића у селу Церница у септембру 2003. ОВК терористи бацили су бомбе, после чега је Савић подлегао повредама. У нападу је поред Симјоновића повређено још двоје људи. Албански терористи су у истом селу у бомбашком нападу убили 2000. године троје Срба од којих једно било четворогодишње дете.

Подујево, фебруар 2001.

У месту Ливадице, на аутобус „Ниш експреса“ албански терористи извршили су бомбашки напад. На лицу места, живот је изгубило десеторо Срба, док је четрдесетак путника задобило лакше или теже повреде. Убрзо после напада, још двоје Срба је подлегло повредама задобијеним у експлозији. Један од главних осумњичених за напад, косовски Албанац Фљорим Ејупи, после хапшења од стране Унмика успео је да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил, да би 2004. године био поново ухапшен у Тирани. Жртве терористичког напада у Ливадицама били су Срби који су кренули на Задушнице у правцу Грачанице. Терористи су експлозив поставили у канализациону цев испод пута, недалеко од Подујева, у делу Косова који је искључиво настањен албанским становништвом.

Напад на аутобус „Ниш експреса“ у Ливадицама један је од најтрагичнијих примера етничког терора који се од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага спроводи над Србима на Косову и Метохији.

Гораждевац, август 2003.

У Гораждевцу је убијено двоје српске деце, а рањено четворо. Убијене дечаке покосио је рафал док су се купали у реци Бистрици. С обзиром да је била среда, пијачни дан, аутомобил који је превозио једног од повређених дечака са седам прострелних рана нападнут је од стране Албанаца јер Кфор није хтео да обезбеди пратњу. Истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није се померила са места.

Гњилане, август 2003.

На спавању су у свом дому у Партешу убијени су Богдан и Трајанка Петковић, и поред сведока и очевидаца да су их убили и опљачкали људи у униформама ОВК, Унмик и Кфор су овај случај окарактерисали као „спорадичан инцидент“.

Погром Срба 17. март 2004.

У Косовској Митровици убијен је један Србин рафалом код моста на Ибру. Недалеко, Српкиња је убијена из снајпера са балкона из вишеспратнице. У Липљну је Ненад Весић подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су албански терористи бацили на њега. Добривоје Столић из села Дрејковци код Штрпца убијен је на кућном прагу, пошто су га албански терористи најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега. Борко Столић чуо је пуцњаву испред куће, изашао је да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо је сутрадан. Слободан Перић, убијен је убодима металном шипком насред улице у Гњилану. Златибор Трајковић из Косова Поља изгорео је пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа. Драган Недељковић из Призрена изгорео је у згради богословије у Призрену…

(Спутник)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Васељенска патријаршија дати аутокефалност "Украјинској православној цркви"
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер