Zašto nema jedinstva

(NIN, 25.12.2008)

U intervjuu NIN-u ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić pozvao se na državno jedinstvo kada je reč o politici povodom Kosova i Metohije. “Relativni uspeh koji smo do sada postigli u odbrani ustavnog poretka je umnogome postignut zbog toga što smo imali državno jedinstvo koje je obuhvatalo i vlast i opoziciju”, kaže ministar Jeremić.

Nije teško činjenicama pokazati da od formiranja nove Vlade Srbije (7. jul 2008) nije bilo ni “državnog jedinstva koje je obuhvatalo i vlast i opoziciju”, a ni “relativnog uspeha u odbrani ustavnog poretka”. U tom periodu nije doneta rezolucija Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, što ubedljivo govori o odsustvu državnog jedinstva o tom pitanju. To je bio period vođenja tajne diplomatije oko raspoređivanja misije EULEKS-a na Kosovu i Metohiji, čiji je ishod Predsedničko saopštenje Saveta bezbednosti UN u kojem nema nikakvih garancija za naše državne interese na Kosovu i Metohiji. Takvih garancija nema ni u Izveštaju generalnog sekretara UN. Ti dokumenti nisu objavljeni ni u jednom domaćem informativnom mediju, zvaničnom glasilu ili sajtu neke državne institucije, recimo Ministarstva spoljnih poslova. Za sve to vreme javnost Srbije obaveštavana je o ovim događajima isključivo iz izjava naših visokih zvaničnika. Kada se te izjave uporede sa sadržajem Predsedničkog saopštenja SB UN (26. novembar) i sa Izveštajem generalnog sekretara UN o UNMIK-u (24. novembar), primetne su ogromne razlike. Najzad, trebalo je da se održi sednica Narodne skupštine 18. decembra povodom inicijative za izglasavanje nepoverenja vladi (jer na drugi način tema o EULEKS-u na Kosovu ne bi došla pred Skupštinu) pa da javnost nešto više sazna o “relativnom uspehu u odbrani ustavnog poretka”.

Činjenica je da se u Predsedničkom saopštenju SB UN ne pominju ni EULEKS ni plan od šest tačaka. Dokument u kome se obe stvari pominju, a to je Izveštaj GS UN, koji je usvojen na sednici SB od 26. novembra, nije pravno obavezujući dokument. Uostalom, aneks (sastavni deo) tog Izveštaja je i Izjava vlasti u Prištini od 18. novembra u kojoj se predlog od šest tačaka naprosto odbacuje.

Sve ove činjenice jednostavno protivreče apelu ministra spoljnih poslova za državno jedinstvo.

Zvanični predstavnici Srbije (predsednik Republike i članovi vlade) još od jula ove godine zastupali su stav da misija EULEKS-a može da dođe na Kosovo i Metohiju pod tri uslova, kojima je kasnije pridodat i četvrti. Trebalo je da ti uslovi u našoj javnosti ostave utisak o presudnom uticaju koji Srbija navodno ima u ovom procesu. Ti uslovi su sledeći:

da misija EU bude statusno neutralna,

da misija EU ne sprovodi Plan Martija Ahtisarija,

da se o raspoređivanju misije EU donese odgovarajuća odluka u SB UN (pravni osnov).

Dodatni uslov bilo je usvajanje “plana od šest tačaka”, kojima se, navodno, regulišu posebni odnosi između UN i Srbije u novoj fazi delovanja međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji.

Sada, kada su nam svi dokumenti poznati, dakle i Predsedničko saopštenje i Izveštaj GS UN, možemo lako da ocenimo domašaje i rezultate ove “politike uslovljavanja” Srbije. Pre toga, treba reći da očigledno izbegavanje direktnog upoznavanja javnosti sa sadržajem ovih dokumenata izaziva veliku podozrivost i sumnju u politički marketing kojim je javnom mnjenju Srbije sugerisan još jedan veliki diplomatski uspeh vlade (sahranjivanje Plana M. Ahtisarija na svetskoj pozornici i slično). Kada u svetlosti pomenutih dokumenata pogledamo uslove koje je naša strana postavila, postaju problematični ne samo rezultati i “uspesi”, već i sami uslovi.

1) Statusna neutralnost. Najpre se moramo pitati: šta uopšte znači naše zalaganje za “statusnu neutralnost” bilo koje misije koja se pod okriljem UN sprovodi na Kosovu i Metohiji? Rezolucija SB UN 1244 (1999. g.) na tri mesta se izrikom poziva na očuvanje suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije (sada Srbije). U njenoj preambuli stoji: “Ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2...” To znači da bilo koja međunarodna misija na KiM pod okriljem UN mora biti “statusno” vrlo jasna i određena prema Srbiji, tj. ona može biti prisutna samo ako potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet. Zalaganje za nekakvu “statusnu neutralnost” nove misije, u ovom slučaju EULEKS-a, samo znači odricanje naše države od garancije koju Svetska organizacija pruža njenoj suverenosti i teritorijalnom integritetu. Na takvo zalaganje nijedna vlada, niti bilo koji državni organ Srbije, nema pravo.

1) Odnos prema Planu M. Ahtisarija. Ovde se postavlja pitanje koliko je EULEKS stvarno statusno neutralan, ovog puta u odnosu na jednostrano i nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova. Jedini pravni i stvarni osnov formiranja i delovanja EULEKS-a jesu odgovarajuće odluke Evropskog saveta i Saveta ministara EU. Pravni osnov za ovakav angažman ne predstavlja ni Izveštaj GS UN ni Predsedničko saopštenje SB UN, u kome se EULEKS i ne pominje. Mnogo pre nego što su organi UN doneli pomenute dokumente, Evropska unija je usvojila čitav niz odluka o ustanovljenju, mandatu i načinu sprovođenja svoje misije na KiM. Zajedničko svim ovim odlukama EU jeste eksplicitno ili implicitno oslanjanje na Sveobuhvatni plan za rešenje statusa Kosova i Metohije (Ahtisarijev plan). Na osnovu tih odluka Evropskog saveta i Saveta ministara EU, EULEKS je počeo da se razmešta na KiM mnogo pre nego što su doneti pomenuti dokumenti UN.

Koliko se ove odluke EU zasnivaju na Planu M. Ahtisarija, ilustrovaćemo samo jednim dokumentom, Zajedničkom akcijom Saveta ministara EU od 4. februara 2008. godine, kojom je misija EU konačno dobila svoj naziv – EULEKS, svoj jasan mandat i pravila o svom radu. Kada se bolje pogleda, mandat te misije bio je određen upravo Planom M. Ahtisarija, koji je bio odbačen u Savetu bezbednsti UN jula 2007. Dovoljno je uporediti tekst Zajedničke akcije i odgovarajućih odredaba u Planu M. Ahtisarija da bi se ustanovila identičnost sadržaja. Evo samo jednog primera: U čl. 2.1 Zajedničke akcije stoji: “EULEKS KOSOVO će pomagati kosovskim institucijama, sudskim i izvršnim vlastima u njihovom napredovanju ka održivom i odgovornom ambijentu i u daljem razvoju i jačanju multietničkog pravosudnog sistema, multietničke policije i carinske službe, obezbeđujući slobodu ovih institucija od političkog uplitanja i oslanjajući se na priznate međunarodne standarde i najbolju evropsku praksu.” U čl. 13.2 Plana M. Ahtisarija stoji: “Misija evropske politike bezbednosti i odbrane će pomagati kosovskim vlastima u njihovom napredovanju ka održivom i odgovornom ambijentu i u njihovom daljem razvoju i jačanju nezavisnog sudstva, policije i carinske službe, obezbeđujući nezavisnost ovih institucija od političkog uplitanja i u skladu sa priznatim međunarodnim standardima i najboljom evropskom praksom.” Ovakvih primera ima više.

Možda nije naodmet pomenuti da je Plan M. Ahtisarija zapravo plan za sprovođenje tzv. nadgledane nezavisnosti Kosova i da je ulogu nadzornika na nezavisnom Kosovu ovaj plan ekskluzivno dodelio Evropskoj uniji. Ali, da bi realizovala tu ulogu, EU je morala prethodno da prizna nezavisnost Kosova, što je ona i učinila na svoj način.

3) Zahtev za odluku SB UN o raspoređivanju misije EULEKS. Ovo je bio treći uslov naše vlade. Iz prethodnog smo videli da će EULEKS u svom delovanju slediti samo pravni osnov svoje organizacije, a to je EU. Poređenjem dva teksta lako je utvrditi da je sadržaj i mandat angažovanja EULEKS-a najpre dat u Planu M. Ahtisarija, pa tek onda u odlukama Saveta ministara EU koje su savršeno saglasne s tim Planom. Kao što smo pomenuli, Predsedničko saopštenje SB UN i ne pominje EULEKS.

Ali, pre svega nije jasno zašto je naša vlada tražila odluku SB UN o EULEKS-u kada je isti organ pre više od godinu dana, krajem jula 2007, odbio angažovanje misije EU na osnovu Plana M. Ahtisarija odbivši sam Plan. Odgovor na ovo pitanje upućuje na činjenicu da je Vlada Srbije suštinski promenila dotadašnju politiku odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, velikodušno izlazeći u susret politici nekih zapadnih sila o otimanju Kosova i Metohije iz sastava Srbije.

Plan šest tačaka. Našoj javnosti vlasti Srbije predstavile su tzv. Plan od šest tačaka kao naš uslov, štaviše ispunjen, za pristanak Vlade Srbije da se EULEKS rasporedi na Kosovu.

Kada se pogleda šta je u Izveštaju GS UN rečeno o šest oblasti (policija, sudstvo, carinska politika, upravljanje granicom, saobraćaj i infrastruktura, i srpska verska središta), vidi se da su za prve tri oblasti date samo odredbe o privremenim rešenjima, dok za druge tri nije rečeno ni toliko, već samo da će se o njima nastaviti dijalog. Suština ovog dela Izveštaja GS UN jeste u pozivu generalnog sekretara UN svom specijalnom predstavniku da posreduje u dijalogu između Beograda i Prištine kako bi se našao zajednički jezik za neke pogodnosti srpskoj zajednici kao nacionalnoj manjini. Stoga uvodne odredbe ovog dela Izveštaja ne govore o dijalogu UN i Srbije oko uređenja ovih oblasti nego o potrebnom dijalogu Beograda i Prištine. Kada se tekst pažljivo čita, vidi se da tu nema nikakvih garancija za srpsku zajednicu koje bi se ostvarile bez pristanka Prištine.

Sasvim je moguće, čak je vrlo verovatno, da tzv. Plan od šest tačaka posluži zapadnim silama da upotrebe UN, tj. GS UN i njegovu službu, da uvede Srbiju u treću i poslednju fazu priznanja Kosova kao nezavisne države. Posle prihvatanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (prva faza) i misije EULEKS-a (druga faza), treba preći na otvaranje dijaloga o dobrosusedskim odnosima sa nezavisnim Kosovom (treća faza). Razgovor Beograda i Prištine oko nekih pogodnosti za srpsku manjinu na KiM u pomenutih šest oblasti mogao bi biti odličan uvod u stabilizovanje odnosa Srbije i Kosova kao dobrih suseda.

Sve ovo pokazuje da je poziv ministra spoljnih poslova na državno jedinstvo o kosmetskom pitanju došao tek pošto su naši državni predstavnici pristali da se misija EULEKS rasporedi na Kosovu i Metohiji. Ne pada mi na pamet da tvrdim da ta misija ne bi došla u Pokrajinu i bez pristanka naših vlasti. Razlika je, međutim, suštinska: bez pristanka naše države njen dolazak bio bi i nelegalan i nelegitiman. Ovako, uz pristanak naših vlasti izrečen u Svetskoj organizaciji, ova misija i pored sumnjive legalnosti raspolaže sasvim pristojnom legitimnošću u međunarodnim okvirima.

(Autor je narodni poslanik i ministar za Kosovo i Metohiju u prethodnoj Vladi Srbije)