Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Vidovdan, a sto pedeset hiljada ruža nije stiglo na Kosovo
Kosovo i Metohija

Vidovdan, a sto pedeset hiljada ruža nije stiglo na Kosovo

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
petak, 28. jun 2013.

Da li su oni Srbi, kao Gali u Asteriksu, rešeni da ostanu u zaseocima novog tragikomičnog i, za sada, malog Rimskog carstva bahatih vladara – smešni? Jesu i nisu, biju bitku na sve čet'ri strane, brane se bodljikavom ružom i, verena sam, odbraniće se. Ružama protiv okupatora, a u ovom slučaju smo to svi mi, udruženi sa Unijom i Amerikom. Jednom je slikaru, Stojčetoviću, nedavno ovakva odbrana pala na pamet i on je ružama ogradio manastir Gračanica. Bodljikavim, gvozdenim. Jer, kako drugačije? I kako je mogao da se oseća okupator, obesmišljen, nakon ovakve poruke?

Parafraziraću još jednog pismenog s Kosova gde kaže – predugo ste nas branili, dajte nam makar period rekonvalescencije. I još kaže „Nikada vam nisam verovao“.

I zašto nikoga s Kosova nije uvredio performans gde Čanak odlazi na Gazimestan i polaže venac? Zato što nikada nije pevao „Vidovdan“ na javnom mestu, busajući se u grudi i  mašući praznim pištoljem.

Kako su prošle godine glasali Srbi s Kosova, na srpskim izborima? Prvo, rizično, jer se to glasanje mnogim predsednicima srpskih opština nije dopalo. Drugo, u zavisnosti od toga gde su zaposleni, ako su zaposleni u srpskim institucijama. Dakle, u kojoj je srpskoj stranci direktor – za tu su glasali. Poneki tajno za naprednjake, verujući da su to ustvari prerušeni radikali. Ili za demokrate, oni kojima je bilo dosta (najviše na severu) neobične politike DSS koja niti ih je branila niti ih je ostavljala na miru, a njene su kadrove namrzli za vjeki vjekov. Ne šefa stranke. Od njega su bili bitniji, moćniji, bili su strašni oni koju su u njegovo ime tamo palili i žarili i zastrašivali.

A onda naprednjaci. Pa se drumovi zaželeli DS, al DS više biti neće. Bar ne na pregovorima oko predaje Kosova. I u pravu je bio Marko (Jakšić) sada šapuću. I Tadić je bio bolji. I svi bivši koji su uvek bolji od sadašnjih.

Mi sada guramo Srbe na kosovske izbore istom žestinom kojom smo im pre neku godinu to branili. Država bez kontinuiteta, zbunjujuća, šizoidna. Nema logike. Sve je samo danas i nema sutra, jer sutra ko zna ko može da se povampiri i sruši sve ovo kojim smo ozidali Kosovo.

E sad neće za inat, kao što su neki za inat hteli dok smo branili. Mada, znamo, nije samo inat bio u pitanju. To je bio deo projekta. Sada su, ma šta im pričali mi i ostali okupatori, izbačeni iz projekta. I to je dobro.

Kao takvi, iz našeg srpskog projekta izbačeni, u simuliranom kosovskom projektu smešne marionete, drvene lutke za decu koja ponekad čak i ozbiljno shvate svoje funkcije; elem, kao takvi, van projekata naših (ingenioznih) oni su slobodni da za sebe možda čak i urade nešto. Makar to nešto bilo sasvim konspirativno podrivanje svih projekata zajedno, a dole ih je bilo čini se na hiljade. I svi lopovski. I svi licemerni. S argumentacijama tankim, bezidejnim i nikakvim – baš poput njihovih tvoraca.

Sloboda je kad lažovi dignu ruke od tebe. I dno je sloboda, ali među Srbima na Kosovu ima toliko vrednog, lepog, zdravog u glavu, slobodno srpskog sveta – da se za njih nikako ne bi moglo reći da su na dnu. Oslobodili smo ih obaveze prema nama, i to tako licemerno smišljene obaveze koju smo sve vreme kukajući nazivali našom obavezom, našim žrtvovanjem za njih. Laž.

Ne zanima ih datum, istina, kao ni 80% građana Srbije računajući (još uvek Rašku i Vojvodinu) u sastavu te čudne zemlje. Slobodni od slušanja o datumu, slobodni od obaveze da se vesele hapšenjima i da slušaju o bankrotu Srbije (kao da ne znaju, pa mogli da prehrane pola gladnog Beograda – ali oterali smo ih kao što ćemo, bože zdravlja, i Vojvodinu, ako nastavimo da je branimo), slobodni dakle od svih naših zakletvi, pozivanja na Lazara, cirkusa na Gazimestanu, od svih verzija istorije i patetičnog recitovanja Desankine pesme o Gračanici koja treba da nije od kamena, pa da je prenesemo. Bogu hvala, ništa ne možemo da prenesemo. Ni Patrijaršiju, ni Dečane, ni uništenu Ljevišku. Sve je to na Kosovu, sve to Kosovu pripada i (ne)humana preseljenja ljudi i građevina više ne dolaze u obzir.

Biću patetična (je l' brani neko?) i reći da je pesma Vidovdan jedna rabljena pesma koja je postala loša jer su je loši pevali i mislili da je to neki patriotski narodnjak, ali kada čujem „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo...“ znam da mi nijedan projekat neće zabraniti da odem. Nema lepšeg parčeta Srbije (bivšeg, da se ispravim) od te zemlje. I, Bogu hvala, i dalje će neko praviti vino u Orahovcu i Velikoj Hoči, i ljudi će dolaziti, i svako ko bude video taj Mediteran bašti gde rastu smokve na vrh ogromnih planina, vraćaće se. Kosovo opija lepotom. I prestravljuje strahotom. Ne znam za ono, grdno sudilište, ali i to je. Svi su junaci tamo pali, neko na ovaj neko na onaj način. Al junaka više ni u pesmi.

Trinaest dugih godina, a trinaest je baksuzna brojka, borio se nesrećni Srbin s Kosova da ostane u Srbiji. Srbija je pregovarala i prala novac preko Kosova. I lagala. I danas neki ljudi na Severu neće da budu Kosovo i ljuti su na Srbiju što je zatvorila svoje kapije, njima pred nosom.

Nek nam je na čast. Ajde sve ovo, nego ta morbidna, nehumana, bez trunke empatije – laž. Laž koja je od tih ljudi napravila zatvorenike nekog geta (posebno Sever) mada ni Jug nije bolje izgledao. Gledati ljude, praviti reportaže, shvatati da su u getu, i ti s njima, da izlaza nema. I onda slušati laž. Nek nam je Bog u pomoći, eto to je Kosovo.

P.S.

Za sve one koji se bune što ne pišem Kosovo i Metohija ili, daleko bilo komunističku kraticu KosMet (ima li groznije skraćenice u kojoj nestaju i Kosovo i Metohija) jedna informacija. Najlepši epovi koji se, bez preterivanja, mogu uporediti sa antičkim – deo su kosovskog ciklusa. Boj na Kosovu zove se još i kosovski boj. „Kad Kosovo zove – niko ga ne čuje“ refren je kosovske pesme. Kosovo nije ni izdajnička a posebno ne albanska reč. Ona je srpska da srpskija ne može biti. I zašto je ustupamo Albancima, da oni imaju Kosovo a mi neke Kosmete? Zašto se odričemo svoje poezije, istorije, svog jezika, etimologije, svog – da mi se nije ogadila ta reč – identiteta. Kulturnog. Jer Kosovo je naša kultura, pre svega. A ta kultura mora da živi i rađa se iznova i iznova. Inače ćemo imati ostatke razrušenih grobova i Kosovo čije smo ime zaboravili.

P.P.S.

Mi smo naš komunistički Kosmet prvo povećali menjanjem granica, zatim smo ga smanjili pravljenjem veštačkog jezera Gazivode i raselili (ne zna im se broj) na hiljade srpskih sela, zatim smo im dali autonomiju koja je licemerna jer smo Albance nakon tog ustava omrzli više nego ikad posle Dreničkog ustanka i Iredente. A onda smo Srbe na Kosovu lagali, zatim izdali – što prirodno sledi nakon laži, a sada se evo upravo spremamo da ih zaboravimo.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner