Kosovo i Metohija

Srpsko Kosovo

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
subota, 04. jul 2009.

Na početku priče o srpskom Kosovu trebalo bi reći da srpsko Kosovo nije deo Srbije, a posebno nije deo Evrope. Opšte je mesto da se srpsko Kosovo odvojilo od Srbije još mnogo pre nego što su Albanci proglasili nezavisnost nekog svog, takođe nestvarnog, albanskog Kosova.

Dakle, ne postoje ni srpsko ni albansko Kosovo, što (da ne bude zabune) još uvek ne znači da bi moglo da postoji nekakvo zajedničko, srpsko–albansko ili albansko–srpsko Kosovo. A moralo bi da može. Postoji, naravno, suživot dva naroda koji se međusobno mrze, ali se, ako smem da kažem, čak i vole nekom nerazumljivom ljubavlju kojom niko ne bi poželeo da bude voljen. Poznaju se i ne poznaju u isto vreme, liče jedni na druge iako nemaju nikakvih sličnosti, plaše se jedni drugih, proteruju međusobno, sarađuju, trguju, tajno posećuju... Na Kosovu sve postoji i ne postoji u isto vreme.

Jedino što je izvesno to je da je Kosovo jedna teritorija koja zauzima svega desetak hiljada kilometara, ali koja u sebi prožima toliko različitih svetova koji paralelno funkcionišu, ponekad se čak i ne dodirujući. Slušajući priče o Kosovu, čovek bi mogao pomisliti da je reč o čitavom kontinentu, a ne o jednoj maloj pokrajini.

Izveštaji sa srpskog Kosova su već godinama isti i, ako zaobiđemo podatak da su Albanci u međuvremenu proglasili nezavisnost (a ta činjenica ionako Srbe mnogo ne zanima), svejedno je čitate li članak iz 2001, 2006. ili iz 2009. godine. Izveštaji sa Kosova su, želim da kažem, neshvatljivo dosadni, s obzirom na to da je reč o mestu gde je sve što čovek ugleda, najblaže rečeno, nadrealno.

A kako zapravo izgleda srpsko Kosovo danas? Kako izgledaju sva ta sela i mali gradovi sada, 2009. godine, nakon mnogobrojnih „akcionih planova“, koordinacionih centara i veća koja su vodili svi ti ljudi, i dalje prisutni u javnom životu, ali istovremeno i mrtvi jer su oslobođeni svake odgovornosti? Kako izgleda srpsko Kosovo kojim i dalje upravljaju (ili se i oni samo prave da veruju da nečim upravljaju) svi ti, među sobom različiti, a zapravo nepodnošljivo slični „lideri“; samoprozvani ili nekad davno dovedeni; postavljeni od nekoga ko je u međuvremenu nestao, ili je mrtav, ili izbrukan, koga više, u svakom slučaju, nema? Jednom davno proizvedeni lideri, ostali tako da levitiraju, kao u paralelnom svetu, i dalje prisutni u tom međuprostoru, negde gde je možda zaista stalo vreme? Kako izgleda srpsko Kosovo 2009. godine? Da li je umesno pitati postoji li ono uopšte? Da li je srpsko Kosovo samo obmana prema kojoj smo naučeni da se odnosimo sa uvažavanjem? Kao da se radi o nečem stvarnom, a ne imaginarnom...

Srpsko Kosovo jeste stvarno, ali je i imaginarno. Ono i postoji i obmana je u isto vreme. Srpske sredine na Kosovu su možda najstvarnija slika Srbije i njen najrealniji odraz, isto kao što su i najveća i najskuplja obmana kojom Srbija samu sebe laže, vara i potkrada. U srpskim sredinama na Kosovu, gde ponekad živi i manje od hiljadu ljudi, može se videti kao pod lupom sav nemar i nebriga i bezakonje koji su inače svojstveni srpskoj državi. Srpske sredine su svojom neorganizovanošću i nedostatkom smisla za bilo kakav red uglavnom pretvorene u privatne prćije polupismenih predsednika opština, svejedno bili oni „albanski namesnici“ ili „redovno izabrani predstavnici srpskih vlasti“ – srpske sredine na Kosovu su, dakle, najsurovija karikatura celog srpskog društva. To je istina.

Međutim, te sredine su u isto vreme oaze u kojima se svaki Srbin odakle god dolazio oseti kao da se, nakon mnogo godina, vratio kući. A pored toga su i rezervati u kojima Srbi sve više liče na pleme starosedelaca na nekom odvojenom, dalekom kontinentu koje je s vremenom, verujući da tako čuva svoje običaje i identitet, izgubilo svaki kontakt sa stvarnim svetom.

Smak sveta – „studije izvodljivosti“, „nacionalni interes“ i „akcioni plan“

Ako bi za Srbiju moglo da se kaže da je u njoj vreme stalo, za Kosovo bi trebalo reći da vreme ide u svim pravcima, da stoji, ide unazad, ide daleko u budućnost do same granice postojanja, negde na kraj sveta, tamo gde se već odigravaju scene apokalipse, a smak sveta je uveliko u toku. Zbog toga neću ni pokušati da predviđam razvoj događaja, da analiziram situaciju na terenu ili da budem (što je sasvim nemoguće) objektivna, jer sa koje god strane da pristupiš „problematici“, stvarnost te osporava na svakom koraku. Stvarnost se ruga tvojim naporima i prikazuje ih onakvima kakvi uistinu i jesu – besmisleni.

Srpsko Kosovo sa svojom epskom megalomanijom koja, ovako prizemljena u političkom blatu, deluje pre groteskno nego uzvišeno, navodi me da na „problematiku“ gledam sa ironijom, a to ne želim. Stvar više spada u domen literature nego politike.

Onaj ko zaista želi ozbiljno da se bavi budućnošću Kosova sa političkog aspekta, ne treba da sluša ni priče o srpskim „nacionalnim interesima“ (koje više nema smisla ni komentarisati, osim kao dobre ili loše stilske figure), a ni o „studijama izvodljivosti“ o kojima pričaju albanski političari (što im je jedna od dražih fraza koje su uspeli da zapamte i donesu sa mnogobrojnih treninga koje poslednjih godina pohađaju).

Dakle, više ne treba slušati ni srpske ni albanske političare, već, zaista, samo ono što pričaju Piter Fejt i drugi predstavnici međunarodne zajednice, pa čak i Rusi – ne zbog toga što je to što oni govore najbliže onome što se trenutno dešava, nego zato što, za razliku od naših predviđanja, daje jasnu sliku o onome što će se tek dešavati na Kosovu. Ukoliko se u međuvremenu ne dogodi nešto sasvim neočekivano, neka ogromna sila koja ne polaže račune logici i koja će na kraju ove drame doneti zadivljujući rasplet i dugo očekivanu pravdu. Deus ex machina, što nas ponovo vraća u domen literature. 

Do tada, meni nebitnoj, na ovom za nebitnom mestu, ne preostaje ništa drugo nego da, ma kako to nelogično zvučalo, izbegavam svaku, a pogotovo političku analizu. Da se okrenem životu. Slikama neke stvarnosti koja liči na sve samo ne na ono što čovek može da zamisli dok preskače novinske stranice kada u naslovu vidi „Kosovo“ i menja kanal na televiziji uplašen da će opet gledati jedan od tužnih priloga o izbeglicama, ili već nešto dosadno o interno ili interno-interno raseljenim licima, i kakvu sličnu priču o tome kako je neko siromašan. Svi su siromašni, svet je surov, ljudi radije gledaju „Nacionalnu geografiju“ i brinu o pingvinima...

Kosovo se svima smučilo i poslednja stvar koja prosečnom gledaocu televizije padne na pamet na pomen Kosova je lepota. A Kosovo je, pored svega, i prelepo. Pre nekog vremena možda bih se usudila da kažem da su oni koji menjaju kanale i preskaču stranice kad ugledaju „Kosovo“ ravnodušni i da ih je baš briga za sve osim za sebe, svoje živote i svoje novčanike – ali pošto sam se lično uverila, mislim da ljude ne zanimaju tužne izbegličke priče jer, čak i ako ne znaju, slute da je to samo još jedna u nizu laži. Da su i ti kontejneri, i napuštene škole i nedovršene zgrade u kojima žive jadne izbeglice samo predstava, dekor koji će tu stajati dokle god to nekome bude potrebno. A kome je potrebno, ja to naravno ne znam.

Jadne izbeglice

Kada neko pomene izbeglice, više nikada neću moći a da ne pomislim na dve slike, dva među sobom potpuno različita prizora „izbegličkog života“ koja, iz nekog razloga, izbegavaju i dokumentaristi i reporteri i humanitarci, zdravstveni i socijalni radnici, komunalna služba, opštinari i svi drugi, zaduženi i nezaduženi za ovaj problem.

Prva izbeglička slika – srušene zgrade, nedovršene zgrade, Svinjarčani, predstavnici opštinskih vlasti i drugi anarhisti

Dve nedovršene zgrade u Zvečanu. Jedna u mešovitom naselju Bošnjačka Mahala. Nekoliko u centru Mitrovice. Napušteni albanski stanovi po celom gradu. Jedan ruinirani hotel (za koji Mitrovčani kažu da ga je neki problematični čovek svojevremeno zapalio po nalogu generalnog direktora „Trepče“ kako bi ovaj kasnije otkupio zgradu po niskoj ceni, ali se u međuvremenu dogodio 17. mart 2004. i hotel su naselile izbeglice. „Direktor čeka i nervira se, a izbeglice sede i ne iseljavaju se“, tako kažu Mitrovčani). Uglavnom, takva su skoro sva mesta na kojima žive interno ili interno-interno raseljena lica, socijalni slučajevi i ostali.

Prvi put sam se srela sa fenomenom „nedovršenih zgrada“ i „upadanja“ u stanove kada sam pre nekog vremena pravila izveštaj o grupi stanara neke stare zgrade u centru severne Mitrovice koja se jedne noći srušila sama od sebe. Ljudi su ostali na ulici, a gradske vlasti nisu preduzele ništa. Nakon toga, jedna grupa stanara srušene zgrade „upala“ je u nedovršenu zgradu u Bošnjačkoj Mahali (koju Mitrovčani zovu „Rasimova zgrada“ ili jednostavno „Rasim“, zato što je njenu izgradnju finansiralo „Rasimovo ministarstvo“). Paradigmatično, stanari su se, kao i predstavnici opštinske vlasti, podelili u dve grupe. Jedna grupa lokalnih političara savetovala je ljude da sačekaju da im opština reši problem, dok je druga grupa bodrila „svoje“ stanare da uđu i na silu zauzmu nenaseljene stanove. Pričajući i sa jednima i sa drugima i sa trećima i sa četvrtima, pažnju mi je privukao jedan drugi mitrovački fenomen koji se zove „Svinjarčani“. Naime, sve suprotstavljene strane u ovom sporu oko „upada u Rasimovu zgradu“ pozivale su se na ljude poznate kao glavne „upadače“ u prazne stanove – izbeglice iz jednog povratničkog sela Svinjare.

„Kako niko ne tera one Svinjarčane iz zgrada u Zvečanu?“ pitali su ogorčeni stanari srušene zgrade jer načelnik okruga nije hteo da „pusti struju“ u „Rasima“. „Čak se ni jadni Svinjarčani ne ponašaju ovako...“ žalili su se, sa druge strane, u Okrugu...

I tako je počelo moje interesovanje za ove čudne, divlje izbeglice koje, prema mitrovačkoj legendi, upadaju u napuštene i nedovršene objekte, zauzimaju šiptarske stanove i lokale koje kasnije izdaju za veliki novac, i kojima se niko ne suprotstavlja.

Prva slika – nekorektan i više nego subjektivan izveštaj o Svinjarčanima

Dakle, Svinjarčani ili Svinjarci su ljudi koji su 2004, po savetu Čovićevog Koordinacionog centra, napustili svoje selo Svinjare. Oni su, što je u tim okolnostima bilo „legitimno“, naseljavali sve što se moglo naseliti u Kosovsko-mitrovačkom okrugu. Da li je bilo „legitimno“ uticati da svi ti ljudi napuste selo, političko je pitanje na koje ja ne znam odgovor. U svakom slučaju, ljudi su se useljavali u nedovršene zgrade.

I šta se dalje dešava? Kako na severu (i ne samo na severu) niko ne plaća struju poslednjih 10 godina (mada je i ta priča mnogo starija), ovi ljudi su bez većih teškoća sami dovlačili kablove do svojih novih domova i tako sebi sprovodili struju, a radnicima Gradskog vodovoda plaćali su „privatno“ da ih povežu na isti. To je i dalje bilo „legitimno“, s obzirom na to nije trebalo „izigravati“ neki red i zakon u situaciji kakva je nastupila posle 17. marta kada su Kosovom i Metohijom uzduž i popreko lutali ljudi, raseljeni, izbačeni iz svojih sela, ostali bez svojih kuća i kada se nije znalo gde će na kraju završiti taj silan narod, kada je Koordinacioni centar preko noći organizovao prihvatne centre za odlazeće Srbe, a lideri većih srpskih sredina se borili da narod ne napušta Kosovo... Međutim, vratimo se Svinjarčanima ili Svinjarcima.

Legenda dalje kaže da je, nakon tog 17. marta započela jedna, nikada do tada viđena, strahovita i nezaustavljiva ekspanzija izbeglica iz Svinjara i okolnih sela, da su ti ljudi, snašavši se na početku tako što su zauzeli dve nedovršene zgrade u Zvečanu, veoma brzo počeli da „ulaze gde god mogu i da uzimaju i po više stanova“. Kada bi se neko od njih eventualno iselio iz neke od zgrada, odnosio bi sa sobom sve što se moglo izneti ili iščupati iz zida. „Skidali su“, kaže mitrovačka legenda, „vrata i prozore, pa čak i parket“. Više puta je poneki predstavnik Unmika ili međunarodne zajednice nudio novac da se zgrade dovrše, međutim zbog „akcionih planova“ koje je Srbija uporno tvrdila da ima za Kosovo – pomoć je uvek odbijana, što je bilo tretirano kao patriotski čin.

Ovakvo stanje odgovaralo je svima. Stanari nedovršenih zgrada u međuvremenu mogli su da apliciraju za stanove na drugim mestima kao interno-interno raseljena lica, pa su tako mnogi od njih od 2004. do danas dobili i po nekoliko stanova, mahom šiptarskih, koje i dan-danas koriste za izdavanje studentima „iz Srbije“.

Predstavnici opštinskih vlasti dobijali su pohvalu za patriotizam i, što je još važnije, dodatna sredstva od Republike Srbije za pomoć izbeglicama i socijalno ugroženim licima. Svako sa strane, ko bi se pojavio i naivno ponudio bilo kakvo rešenje smetao je i jednima i drugima, a njegova pomoć bila bi s prezirom odbijena.

U međuvremenu, Svinjarčanima su izgrađene kuće u Svinjarima, ali oni ne žele da se vrate, jer kažu „boje se Šiptara“. Za nekoliko meseci oni će, međutim, verovatno polako početi da naseljavaju svoja nova–stara imanja ili će ih, što je još verovatnije, prodati tim Šiptarima i tako će, pored stanova koje su već „stekli“ mnogi među njima postati pravi pravcati bogataši, uzevši u obzir cene hektara zemlje na Kosovu. Nekom rat – nekom brat, ali to nije korektno da se piše. 

Ko je taj koji bi se usudio da priča o tome kako jadne izbeglice ponekad umeju besomučno da zloupotrebljavaju sopstvenu nesreću? Ti ljudi, naravno, nisu u obavezi da budu svesni toga kako njihova lična i trenutna korist na jednom drugom planu pravi mnogo veću i opštiju štetu, ali neko bi sigurno mogao i morao.

Druga slika – izbeglice iz Hrvatske

Drugi prizor, koji je za razliku od ove priče istinski potresan i nadrealno surov u svom besmislu, jeste napuštena zgrada OŠ „Branko Radičević“ koja se nalazi usred severne Mitrovice, i u čije veliko dvorište, koje od ulice deli srušeni zid, takođe niko i nikada ne zalazi. Tamo žive „stare izbeglice“ koje su sprovedene na Kosovo još kad su Srbi bežali iz Republike Srpske Krajine, o čemu se s vremena na vreme i pisalo, ali kako se radi o ljudima koji (za razliku od interno-interno raseljenih Svinjarčana) nisu bili u stanju da „uzmu stvar u svoje ruke“, do sada se nije našlo rešenje za njihov zaista stravičan problem. 

Prvi utisak koji sam imala kada sam ušla u ovo čudno oronulo zdanje je bio da je reč o nekom sirotinjskom, napuštenom sanatorijumu iz kojega su odavno otišli i doktori i osoblje i gde bolesnici kao u nekom od poslednjih krugova pakla tumaraju po velikim hodnicima, prepušteni sami sebi, narodnoj kuhinji koja je pred zatvaranjem zbog nedostatka sredstava i ponekom zalutalom strancu, nekome ko se možda sažali i donese im nekakvu sitnicu. Ili im ne donese. U tom „kolektivnom centru“ živi nekoliko familija, po neki samac i nekoliko ostavljenih staraca, a većini tih ljudi koje sam tamo zatekla očigledno je potrebna medicinska nega. Kupatila, sobe koje su nekada bile učionice, hodnici i stepenište sve izgleda zastrašujuće.

Bosonogi gospodin iz Hrvatske

Kada sam ušla u ovu napuštenu i oronulu zgradu sa idejom da o njoj napravim reportažu za jedan dnevni list, većina „stanara“ nije bila raspoložena za razgovor. Neki među njima delovali su kao da nisu ni u stanju da ga vode. U prizemlju, na samom ulazu u zgradu, zatekla sam jednog sredovečnog gospodina koji je, kako je rekao, izbegao iz Hrvatske. On je izašao bosonog iz svog „apartmana“ i šetkao se hodnikom, po hladnom betonu, vidno zainteresovan za moje prisustvo, ali i ljut na mene. Njegovo interesovanje je, istina, više izgledalo kao čuđenje što se neko nepoznato lice pojavilo u njegovom „objektu“, a svoju „ljutnju“ je manifestovao samo neprestanim ponavljanjem da „neće da priča sa novinarima i nema slikanja!“ i da svi mi „...dolazimo tu i slikamo ga ko majmuna“.

Međutim, istina je da je čitavo vreme stajao pored mene i trudio se da mi ispriča sve što je mislio da bi moglo da me zanima. Tako sam saznala i da njegova žena živi tu, ali u drugoj učionici; da je „luda i da on ne može da živi sa njom jer ga nervira“. Saznala sam se ovde useljava i iseljava „ko kako hoće“ i da njega zanima da li i ja nameravam da zauzmem neku od „soba“. I ko zna koliko bih se tako zadržala u razgovoru sa ovim bosonogim gospodinom da nas nije prekinulo kikotanje i pevušenje jedne mršave ženice koja očigledno nije sasvim prisebna, i koja je najednom odnekuda istrčala i prošla kroz hodnik da bi, usput se krijući iza svakog stuba kojih je nekoliko u prizemlju zgrade, ponovo utrčala u jednu od soba, zalupivši vrata za sobom. 

I jedna porodica interno raseljenih koja se možda preziva Krstić

Nakon te scene sigurno bih izašla iz ovog tužnog zdanja i pokušala sebi da objasnim da sam upravo bila u pravom „sabirnom centru“ o čemu verovatno neću pisati da se u tom trenutku nisu otvorila jedna vrata i pojavio se jedan mlađi čovek koji je želeo da razgovara sa mnom i „da mi sve objasni“. I tako sam, pozvana na kafu, ušla u njegovu „garsonjeru“. Od svog novog sagovornika saznala sam da je Srbin iz južne Mitrovice i da se zove Bogdan Krstić, što je odmah porekla njegova žena, koja je u tom trenutku prala veš u nekom velikom lavoru. „On ima tri imena“, otkrila mi je, na šta je on dodao „A nijedno nije pravo“. Od, dakle, čoveka koji se za ovu priliku zvao Bogdan čula sam da je voda u zgradi uvek hladna, ali da „ko ’oće da se kupa, snađe se“ i da „ove druge izbeglice ništa neće da rade“. On je, kaže, bio „u Srbiji“, radio razne poslove, ništa mu nije teško i ponekad njegovi poslodavci nisu ni znali da je on izbeglica s Kosova. Bio je u izbegličkim kampovima, bio u iznajmljenim sobama, ali „sad mu se žena mnogo razbolela, pa je bolje da su ovde, na svome, a i ponudili su im napušteno imanje sa malo zemlje da mogu da je obrađuju”.

Ko im je ponudio imanje? Republički komesarijat za izbeglice. O čemu se radi? To je „novi socijalni program“ po kojem bi raseljenima iz južne Mitrovice koji su ostali bez stanova bila dodeljena napuštena seoska imanja. „Bilo kakva kućica, samo da ima malo bašte okolo, pa će je sredimo, kao što smo i ovo sredili. Ko ’oće, može sve da sredi. Videla si tamo onaj klozet i sve, kako je prljavo i smrdi? A vidiš kod nas – sve imamo.“ Usuđujem se da pitam Bogdana i njegovu ženu, koja kaže da se zove Snežana, da li su oni pokušali i ovde da rade, kao što su radili „u Srbiji“.

„Ovde su ljudi stoka“, kaže Snežana„perem zgrade, stepenište, čistim ispred – a više od pola stanara neće da plati. Posvađaju se među sobom i onda meni ne plate... Meni je bilo najbolje kad su me jednom primili u bolnicu.“ Pila sam kafu koju su mi napravili, razgledala prostoriju u kojoj ovi mladi ljudi „sve imaju“ za razliku od svojih „lenjih“ sapatnika, „starih izbeglica“ iz Hrvatske, od kojih bi želeli da se nekako ograde, nadajući se da će ih, ako se razlikuju, čekati neka možda malo bolja sudbina. Zamišljala sam tu „kućicu sa baštom“ koju im je neko obećao i zaboravio ih tu gde ih je doveo i uhvatila sebe kako se prisećam ogromnih imanja koja stoje napuštena po selima kao što su Mala ili Vučitrnska Banjska ili Gojbulja, u blizini Vučitrna (i pomislila da je sada već prošao taj trenutak kada je možda imalo smisla dovoditi ove ljude na napuštenu zemlju, koja još uvek nije prodata, i kako bi im sada trebalo pružiti makar minimalnu socijalnu i medicinsku pomoć). Posmatrala onu sitnu ženu sa vidno teško deformisanim nogama (koja čak ne ume ni da objasni šta je uzrok njene bolesti niti kako se ta bolest zove) kako se muči, perući gomilu nekih stvari u velikom kazanu.

Nepravda je uvek apsurdna. Priča o nepravdi je dosadna, jer je opštepoznata, i volela bih da je izbegnem. Međutim, kada neko priča o Kosovu, on ne može a da ne priča o izbeglicama. A na svako pominjanje izbeglica, ja više nikad neću moći a da ne pomislim na one Svinjarčane s početka poglavlja sa jedne, i na ove nesrećne ljude sa druge strane. 

To je, kao i mnogi drugi sasvim nadrealni prizori koje čovek ne može a da ne vidi šetajući Kosovom, deo priče o paralelnim svetovima koji postoje na ovom malom prostoru i traju jedni pored drugih, nemajući među sobom nikakvih dodirnih tačaka.

Penzioneri u vagon-restoranu – naravno na slepom koloseku ili „sve o struji“

Jedan od neobičnijih detalja koji sam zapazila na samom početku svog boravka na severu Kosova je taj da veliki broj Srba koji ovde žive nikada, ali baš nikada ne prelaze most na Ibru i ne odlaze u južni deo pokrajine. Ovo je, razume se, umnogome uticalo na to da moja radoznalost spram juga bude još veća. Dok nisam shvatila da je to sasvim nepotrebno i besmisleno, uvek kada bih išla na jug po mene su dolazili šoferi predsednika opština i svaka moja reportaža zavisila je od onoga što bi određeni predsednik želeo da mi pokaže. Da bi razumeo koliko to može da bude dosadno, čovek ne mora da bude novinar, dovoljno je samo da recimo ne bude običan turista koji je sklon da se prepusti turističkim vodičima i njihovim izborima znamenitosti, te priča vezanih za iste.

Dobar primer za ovo je jedan „Klub penzionera“ u Prilužju kod Vučitrna, koji mi je bio posebno zanimljiv zato što je to najživlja od ukupno tri kafane u celom selu i zato što se, što me je posebno fasciniralo, nalazi u jednom napuštenom vagon-restoranu, zauvek zaglavljenom na slepom koloseku negde iza poslednjih kuća. Kako sam svaki put u Prilužju bila gost predsednika opštine, pošlo mi je za rukom samo da provirim u ovaj božanstveni vagon i da na čas vidim kako penzioneri piju pivo i igraju domine, ali taman kada su ljudi počeli da razgovaraju sa mnom i da mi objašnjavaju ko je ko, ko ne vraća kockarske dugove, a ko je alkoholičar – „predsednikovi ljudi“ su me podsetili da je Prilužje bez struje već mesec dana i da treba ići u Dom zdravlja da se napravi prilog o ovoj humanitarnoj katastrofi.

Ja sam, naravno, razumela i predsednika i njegove ljude i humanitarnu katastrofu, ali i dalje mi je žao što nisam ostala sa „Klubom penzionera“ u njihovom vagonu jer bi svakome ko je iole iskren prema sebi bilo neuporedivo zanimljivije da pravi reportažu o ovom društvu staraca koji „znaju sve o Kosovu“. Iako, kako su neki od njih tvrdili, nisu ni primetili da je „opet neka restrikcija“, uputili su me u problem struje na Kosovu bolje nego ijedan političar sa kojim sam o tome pričala. „Nije to ništa“, saznala sam u tom vagonu. „Naučili smo mi od Šiptara da živimo bez struje: imaš agregat, imaš plin – tako Šiptari nisu plaćali struju Srbiji 50 godina!“

Ukratko, tako i jeste.

Ako je nešto lepo zimi na Kosovu, to su Brezovica i seoske kuće, u kojima je toliko toplo da svi idu u kratkim rukavima dok napolju pada sneg. I dok se „u Srbiji“ ljudi smrzavaju, strepeći od prevelikih računa, stanovnici Kosova se ne uzrujavaju oko takvih stvari – oni jednostavno troše sve čega ima, dok ga ima. Na isključenja su navikli, naučili da struja nije najvažnija stvar na svetu jer „ako nema struje, postoje sveće, plin, drva i agregati“.

Naravno, i ovo je jedna od stvari koje jesu tačne, ali i nisu.

Srpska država nije prisutna na Kosovu dovoljno dugo da nikakav sistem, čak i ako je nekad bio uspostavljen, više ne može da funkcioniše, a o nekoj albanskoj državi i njenom pokušaju uspostavljanja sistema teško je govoriti. Na teritoriji Kosova i Metohije, recimo, ne postoji čak ni popis stanovnika. 

Najveća ironija i neuspeh albanske „nezavisne“ države, ali i najveća šansa Srbije da se vrati na svoje Kosovo, upravo je u tome što Albanci bez srpske države ne mogu da uspostave nikakav red, zakon i sistem na Kosovu, čega su i sami svesni. Svesna je toga i međunarodna zajednica i sve se češće može čuti kako predstavnici Euleksa i Kfora, pa čak i poneki albanski političar iz opozicije pokušavaju da nađu način, makar kroz uvijene forme, da privole Republiku Srbiju da se ponovo uključi u taj posao. „Tajni sastanci“ Srba i Albanaca sa predstavnicima EU na Kosovu, koji polako postaju sve javniji, nedavno gostovanje Pitera Fejta na jednoj privatnoj TV stanici u Leposaviću i njegov prvi „javni“ dolazak na sever Kosova, pa čak i Bajdenov obilazak Visokih Dečana govore upravo o tome. Srbi su se vratili u KPS, veliki broj srpskih profesora sa privremeno raseljenih univerziteta primio je svoje zaostale, neisplaćene plate iz napuštenih prištinskih institucija, a veliki broj Srba se, što javno, što tajno, prijavljuje za učešće na albanskih izborima koji su raspisani za novembar ove godine.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner