понедељак, 18. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Сецирање бриселског споразума
Косово и Метохија

Сецирање бриселског споразума

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић   
среда, 22. мај 2013.

Да ли је потребна обдукција мртворођеног споразума или ће његова примена завршити по оној народној „операција успела, пацијенти мртви“ ­недеље нас деле од одговора на ово питање.

Дочекавши министра Немачке без сакоа, лежерно, у кошуљи и уз „братски“ загрљај, први потпредседник Владе не показује само да су политичке температуре у Београду физички неподношљиве, већ да је и он схватио да његова каријера, барем на спољно-политичком плану, зависи пре свега од Берлина и да није лоше још једном себе представити као човека кога лидери лидера Европе сматрају за „дисајдера“.

Иако на историјском споразуму, како су га назвале све три стране, стоји потпис премијера Србије, на Косово је отишао онај који тој Влади доноси легитимитет и удахњује јој суштину. Без њега све седнице, сви изјаве, сви предлози закона, уредбе, одлуке биле би само кулисе које би падале као домине при најави превремених избора.

Заједничка седница Скупштина све четири Општине са српском већином одржана је у релативно пристојној атмосфери. Сви су већ знали шта ко има да каже и нико није очекивао да ће представници српског народа променити своју одлуку коју су донели док се још мастило на бриселском споразуму није ни осушило.

Ова посета упоређивана је са посетом Слободана Милошевића 1987. године Косову пољу, али једина паралела која се са њом може повући јесте мантра коју сваки нови месија мора понављати док не хипнотише окупљено стадо. Вучићево „нико не сме да вас бије“ претворено је у пародију о „Ципелићима“. Демагошки анестетик кратког дејства у виду усмено-писмених гаранција да албанска чизма неће крочити на Север пада у воду пред мало детаљнијом анализом споразума.

Наиме, управо ће албанске чизме корачати Севером са осталим деловима службене униформе коју прописује министарство унутрашњих послова „Републике Косово“ и њен ресорни министар Бајрам Реџепи. То што ће у тим чизмама бити српске ноге, мала је утеха за народ који више од деценије живи у правном вакууму и перманентном безакоњу. Тим ногама мозак ће бити у Приштини.

Питање које браниоцима споразума није постављено на националним медијима јесте како ће поступити српски полицајци под приштинском командом ако косовско тужилаштво подигне оптужницу за почињене ратне злочине против неког Србина из било које четири општине на Северу?

Још једна паралела са блиском прошлошћу била је подвучена после чувене десете рунде преговора, а она гласи да је на делу заправо нови Ердутски споразум којим се Север мирно реинтегрише у уставно-правни оквир Косова, попут Срба у Славонији, Барањи и Западном Срему пре више од петнаест година. Треба ли подсећати на чувене тајне оптужнице које су висиле Србима као Дамоклов мач, као и на десетине Срба који су били ухапшени одмах при повратку из избеглиштва?

Чека ли Србе на Северу слична судбина?

Да ли је могуће да ће се десити да брат брата хапси јер је један, носећи униформу своје државе, извршавао команде осуђеног генерала Братислава Ђорђевића, који се извинио за почињене злочине на Косову, а овај други, слушајући команде садашњег режима у Београду, мора да носи униформу друге државе у настајању, државе за коју су се борили они који су пуцали на његовог брата и који су сада метке заменили оптужницама па њима гађају своје некадашње непријатеље?

Тај сценарио се види када испод микроскопа ставите тачку 7 споразума која говори о јединственом полицијском апарату на целој територији Косова, док би једина могућа заштита била тачка 10 која уређује судску власт на Северу.

Међутим, нигде није наведено каква је улога тужилаштва, које је по Уставу Косова независна институција, одвојена од судске власти и директно везана за извршну, и да ли је остављена могућност албанској страни да преко свог специјалног тужилаштва за ратне злочине  (као и суда, а пракса може бити преузета из Србије) процесира Србе са Севера, када Хашки трибунал најзад једног дана буде затворен, а „ниже“ предмете препусти локалном правосуђу?

Даљом аутопсијом споразума долазимо до тачака које дефинишу постојање Заједнице српских општина и, под малим увећањем, види се намерна дихотомија. Као Боркови споразуми, и овај актуелни садржи двозначје, за Србе ова институција је Заједница, за Албанце то је Асоцијација – како и дефинише њихов Закон о локалној самоуправи.

Када се сочива на микроскопу додатно савију, усмерена светлост открива ново питање – да ли ће будућа заједница имати и једну надлежност више од оних надлежности које су општине добиле планом Мартија Ахтисарија.

Додуше, тачком 5 могуће је да централна власт подари Заједници додатне надлежности – поред оних изворних и проширених – прописане косовским законом, а које могу, по тачки 4, да се пренесу на Заједницу. Вероватноћа да се то деси, ипак, изузетно је мала.

На крају, можемо утврдити узрок смрти и обдукцију привести крају препарирајући члан 11 који не само да дефинише одржавање локалних избора на Северу по косовским законима, већ за тај процес даје и временски оквир – а то је текућа година.

На исечку се већ могу видети чланови косовских закона који до детаља описују мапу пута ка дефинитивном расформирању паралелних институција.

Закон о локалним изборима Републике Косово, како је званични назив овог документа, донет је 5. јуна 2008. године.

У поглављу 3 овог закона говори се о праву на гласање  које је дефинисано Законом о општим изборима Републике Косово, прецизније чланом 5 који каже да се право гласа има особа од 18 година на дан избора и која испуњава један од три услова – лице регистровано као грађанин Косова у Централном регистру грађана; лице које борави ван Косова или које је напустило Косово на дан или после 1. јануара 1998 године али испуњава и услове везане за држављанство Косова; лице које је добило статус избеглице на дан или после 1. јануара 1995. године али  је и уписано у Централни регистар грађана као грађанин Косова.

Други услов пружа Србима моћно политичко оружје, ако се рачуна на гласове стотине хиљада избеглих Срба са територије Косова и Метохије, који би својим гласом могли донети скоро трећину посланичких места српској заједници у косовском парламенту.

Да би неко уопште могао да гласа мора да буде уписан у бирачки списак,а исти по члану 7 горе поменутог закона води и ажурира Централна изборна комисија, институција дефинисана Уставом Косова, са седиштем у Приштини, која региструје политичке партије, издаје сертификате свим политичким субјектима и утврђује подобност кандидата.

Општинске изборне комисије, које заправо надзиру локалне изборе и обезбеђују легалност, легитимитет и ефикасност изборног процеса су подређене ЦИК-у, који поставља извршног шефа који том комисијом и председава по члану 67 Закона о општим изборима.

Чланови овог закона директно не прописују обавезу истицања државних обележја на изборним местима, што је од симболичког значаја за Србе, али је то и компензација за прошлогодишње одржане српске парламентарне и републичке изборе где, у  договору са ОЕБС-ом, нису истицане српске инсигније.

Ове најболније одредбе бриселског споразума нису биле само предмет спора у најтежој рунди преговора, већ су и камен спотицања на путу ка имплементацији и изгледа да о томе неће одлучивати координатор из Брисела већ са стрепњом и срдачним загрљајем дочекани гост у лежерној кошуљи.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер