четвртак, 29. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Поуке бунта на Универзитету у Приштини
Косово и Метохија

Поуке бунта на Универзитету у Приштини

PDF Штампа Ел. пошта
Душко М. Челић   
недеља, 10. април 2016.

 Настао почетком 60-их година прошлога века, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, делећи судбину наше државе и српског народа на Косову и Метохији, пролазио је кроз бурне и трагичне догађаје и успео до данашњих дана да опстане, као једна од ретких институција на Косову и Метохији која баштини традицију дужу од пола века.

Настао под окриљем Универзитета у Београду, најпре са наставом на српском језику, након политичких и уставних промена 1971. године, којима је Србија уставноправно развлашћена, а њене покрајине постале државе у држави, Универзитет у Приштини је нагло и брутално албанизован и претворен у језгро албанског сецесионистичког покрета. Настава на српском језику је систематски слабљена и све више постајала само декор албанизованог универзитета. Препознајући симболички и суштински значај Универзитета за „албанску националну ствар на Косову“, ондашње покрајинско комунистичко руководство, пружало му је обилату буџетску подршку, као и “политички кишобран“ за несметано разарајуће деловање по српске националне интересе на Косову и Метохији.

Принудне државне мере, уведене 1990. године, дале су резултата у погледу васпостављања наставе на српском језику, која је била толико десеткована да је њено гашење било само питање времена, али нису имале прави одговор на општи бојкот наставника, сарадника и студената албанске националности.

Током јуна и јула месеца 1999. године, Универзитет у Приштини доживео је судбину свих државних и јавних институција Републике Србије у Приштини. Његови наставници, сарадници, запослени и студенти, прогнани су са Косова и Метохије а многи су и страдали од руку албанских терориста. У анале страдања ове институције, остаће, између осталог, записано и то да је доцент Економског факултет, Миленко Лековић, заклан 23. јуна 1999, док је дежурао у ноћној смени на Факултету у окупираној Приштини, професор Драгослав Башић линчован и убијен у центру окупиране Приштине од разјарене албанске масе, само због тога што је проговорио српски итд.

Расути којекуде по централној Србији, факултети Универзитета у Приштини сабрали су се, на позив просветних власти Србије 2001. године на северу Косова и Метохије, са привременим седиштем у Косовској Митровици. Универзитет делује у изузетно отежаним околностима, често без елементарних услова (струје, грејања, воде), као „подстанар“ у ненаменским, чак и подрумским и монтажним објектима, уз минималне просторне и техничке услове и високе безбедносне ризике по студенте и запослене. Још су свежа сећања, са колико су упорности, пожртвовања и довијања, у условима насилног запоседања и затварања „административних прелаза“ на северу Косова и Метохије, јединица НАТО-пакта ради пружања логистике „специјалној полицији“ албанских сецесиониста 2011. године, по цичој зими, снегу и леду, студенти и наставници Универзитета успели да одрже редовност свих наставних активности, пробијајући се шумским стазама и богазама, кроз завејане превоје Копаоника и Рогозне; никоме од запослених на Универзитету није било тешко ни да дежура даноноћно са студентима и народом на барикадама, штитећи север Косова и Метохије од могућих изненадних напада „косовских специјалаца“. Па ипак, и у таквим (не)условима, Универзитет у Приштини успео је да се одржи и очува, да сачува, па чак и ојача наставни кадар, да задржи студентску заједницу од преко 10.000 студената, на окупу, да буде стожер српске младости и будућности не само на северу Косова и Метохије. Борба и вера да се на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, учи и живи оно што се не може учити и живети ни на једном другом универзитету у Србији, да се воли и брани отаџбина, одржали су га до данашњих дана. Тешко да би у таквим околностима успевао да преживи и много јачи и организованији универзитет у Србији. Пре ће бити да би се, наставнички кадар разбежао а универзитет распао и нестао са академеске карте Србије. Чувајући Универзитет и државу Србију – једину коју имају, наставници и сарадници нису тражили ни добили никакву повољност у односу на друге наставнике и сараднике на другим, добро ушушканим државним универзитетима у Србији. Чак и са фамозним тзв. „косовским додатком“, њихове зараде су знатно испод зарада наставника на другим државним факултетима. Сви стандарди, у погледу акредитације студијских програма, научне акредитације и пројеката, услова за избор наставника, испуњавани су и испуњавају се у складу са важећим прописима Србије, без икаквих елемената позитивне дискриминације у односу на друге универзитете, њихове наставнике и сараднике.

Уместо да (не само) због тога, буде додатно подржан мерама афирмативне акције, Универзитет у Приштини је ових дана изненада нападнут од оних чија је управо дужност да га бране!?! Документ који је потписао директор Канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић, којим предлаже неку врсту казнене интеграције, изазвао је најпре неверицу, потом узнемиреност, а затим огорчење и бунт запослених на свим факултетима Универзитета у Приштини. Наиме, у писму послатом Министру просвете, Срђану Вербићу, 21. марта ове године, господин Ђурић, позивајући се на неименоване „свакодневне притужбе студената, професора и шире академске јавности“, констатује да „тренутно стање на Универзитету у Приштини не омогућава остваривање циљева и принципа високог образовања и штети интересима студената, српске заједнице на Косову и Метохији али и систему високог образовања Републике Србије у целини“. Констатујући ове „чињенице“, господин Ђурић, предложио је Министру просвете да Влада Републике Србије донесе одлуку о укидању свих факултета као самосталних високошколских институција и оснивању „интегрисаног универзитета у Косовској Митровици“. Оно што је додатно узнемирило све на Универзитету је чињеница да је Министар просвете, Срђан Вербић, без икакве провере да ли су ове тешке оптужбе чињенично утемељене, промптно покренуо поступак казнене интеграције Универзитета у Приштини, шаљући предлог одлуке о „интеграцији“ свим факултетима и захтевајући мишљење орагана управљања. Већ за 31. март ове године, заказана је и седница Националног савета за високо образовање, који је, према Закону о високом образовању, на ову одлуку требало да да сагласност, што је указивало да је одлука о судбини Универзитета донета негде другде, а не у канцеларији Марка Ђурића. И догодило се оно на шта предлагач, чини се, није рачунао: сви савети факултета у саставу Универзитета у Приштини (осим једног, који је тражио још времена „за размишљање“), као и Савет и Сенат Универзитета, одбацили су предлог Марка Ђурића, као неоснован. Шта више, захтевана је и његова одговорност а академска заједница читаве Србије, позвана је да искаже солидарност са академском заједницом Универзитета у Приштини. Ова непримерена и увредљиво образложена инцијатива према Универзитету који је за државу дао све што је могао, осим себе самог, као да је пробудила његову помало успавану академску интелектуалну снагу. На састанку Марка Ђурића са руководством Универзитета, одржаном 27. марта у препуној сали Ректората, отворено су изнети аргументи који побијају његов непримерен предлог. Презентовани су и бројни резултати у образовном и научном раду, постигнути у тешким општим приликама, просторним и техничким условима. Суочен с аргументима, изнетим повремено у жустром и емотивном тону, али у атмосфери која није прелазила границе академске пристојности, Марко Ђурић је јавно повукао своју неразумну иницијативу, немушто је образлажући „неспоразумом“. Као што је муњевито започео, својеврсни „блиц-криг“ је исто тако и престао. Да ли због снажног и разложног отпора или можда због тога што је предизборна кампања у јеку и што она, у српским условима, не трпи нарочиту искреност политичара или због временског преклапања изазваног бунта са посетом Председника владе, господина Вучића, северу Косова и Метохије, показаће време.

Које поуке се могу извући из ове скандалозне иницијативе? Најпре, она је показала да је Универзитет сувише озбиљна и осетљива установа, да би се власт њиме могла олако поигравати. Поставља се питање да ли је покушај муњевитог и безобзирног покретања и спровођења казнене интеграције, требало да успостави праксу за интегрисање других државних универзитета у Републици Србији, о чему се, не само у академским круговима, већ неко време говори? Потом, синхронизовано и муњевито деловање државних органа усмерено ка гашењу свих факултета у саставу Универзитета у Приштини и оснивању новог „интегрисаног универзитета“, без постојања било какве анализе, расправе, чак ни мишљења факултета и универзитета на које се предлог односи (то је законска обавеза), а о основаности разлога да и не говоримо, ставило је чак и Национални савет за високо образовање, у коме седе академици и бројни дугогодишњи професори универзитета и научни радници, у позицију извршитеља дневне политике, а не браниоца древног принципа аутономије универзитета. Олако бацање под ноге вишедеценијског правног континуитета Универзитета у Приштини и свих факултета у његовом саставу, сачуваног захваљујући ирационалном пожртвовању запослених и студената, имајући у виду контекст „бриселског споразума“, објективно представља корак ка „интегрисању“ у квазиправни систем тзв. Републике Косово. Ако је његова аутономија упитна у односу на власти Републике Србије, како онда ту аутономију бранити од приштинских власти, које су своју ненаклоност према високошколској настави на српском језику, чак и у оквиру ондашњег албански већинског универзитета, показале још у време комунистичке Југославије? Крупне статусне промене на Универзитету, уколико се тим променама жели његово јачање, побољшање квалитета и ефикасности образовног и научног процеса у компликованим и тешким условима на Косову и Метохији, а не његово слабљење и етапно гашење, могуће су само уз добро промишљену анализу и у споразуму са академском заједницом које се то непосредно тиче. Уколико је, пак, реч о нечем што представља спровођење „преузетих обавеза“, које се од јавности крију, такве промене су могуће једино правним насиљем и то насиљем онога ко је, према Уставу и законима Републике Србије, дужан да чува и брани Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, уз пуну одговорност за тако преузето насиље.

На крају, из зла повода, можда је зачето и нешто добро, нешто што је одавно требало да постоји а није – стални дијалог између измучене, запостављене али, показало се, ипак виталне српске академске заједнице на Косову и Метохији и представника њене државе. Надамо се, у циљу јачања а не слабљења и испоруке Универзитета, постојећим властима непостојеће државе Косово.

мр Душко М. Челић,

Заменик председника

Иницијативног одбора за очување и опстанак

Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

(Српски правнички клуб)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер