Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Poštovani Srpski nomadi i ostali
Kosovo i Metohija

Poštovani Srpski nomadi i ostali

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
nedelja, 13. decembar 2009.

Nije praksa da autor odgovara na pritužbe nekih anonimnih individua koje se grupno potpisuju imenima nekakvih boga pitaj kakvih i čijih organizacija – ali, evo, mene neće mrzeti da odgovorim Srpskim nomadima (ko god oni bili)… Svaki Srbin koji ne živi na imanju svoga dede mogao bi sebe da smatra „srpskim nomadom“. Neće me mrzeti i ja ću biti slobodna da iskoristim pismo – pritužbu Srpskih nomada da bih odgovorila na mnoga druga objavljena i neobjavljena pisma čitalaca, kao i na ona nenapisana ali izgovorena upozorenja ljudi koji na način opisan u pismu Srpskih nomada čitaju moje tekstove, zbunjeni neobičnom pojavom da su isti objavljivani na sajtu Nove srpske političke misli – glasilu koje vatreni protivnici i neistomišljenici Nomada & ostalih vole da nazovu i „Nova srpska fašistička misao“.

Na čijoj sam ja, zapravo, strani – pitanje je koje sve češće čujem. Zahtev da se bude „na strani“, da se bude „nečiji“, „opredeljen“ liči mi na nasilje prema pojedincu koje su opisivale žrtve totalitarnih društava. Nasilje u obliku zahteva „staviti se na stranu i misliti u službi iste“ liči mi na pakao na koji se u svojim pismima žalila Marina Cvetajeva, čija sudbina nikome ne bi trebalo da služi kao uzor, ali čije bi poštenje prema sebi i svom viđenju sveta trebalo da podseti mnoge da je misleći čovek na prvom mestu indivuum za sebe, a posle eventualno pripadajući bilo kakvoj klasi, struji mišljenja ili, daleko bilo, nekoj od nama raspoloživih političkih opcija.

Evo, dakle, sadržaja pisma:

From: Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

Ma dokle ćete olajavati Mučenike Srbe na Kosovu. Oni jednostavno žele da ostanu živi, a ako je moguće da to bude baš na Kosovu. I ponašaju se prema svojoj pameti.

Ako se uzme činjenica da više od 30 odsto Šiptara su srpskog porekla, a više od 99 odsto muslimana su srpskog porekla a da ogroman procenat srpske dijaspore se odriče svoga srpskoga porekla, da su se mnogi političari srpski u Srbiji postideli svoga srpskoga porekla, onda s kojim pravom imamo da pridodajemo muku Srbima sa Kosova i da ih dokusurujemo. Ono sto su Srbi na Kosovu preživeli i preživljavaju to bi poremetilo svako ljudsko biće, pa nije nikakvo čudo što su Srbi sa Kosova takvi kakvi su. A kakvi su postali drugi Srbi Krajišnici (oni koji su živeli na granicama Srbije), sve se to promenilo i postalo polusrbin ili potpuno odsrbljeno. Koliko ima Hrvata srpskoga porekla.

Evo i mog pokušaja da odgovorim na ovo dobronamerno upozorenje, koje zloupotrebljavam samo da bih rekla šta mislim o ostalim dobronamernim upozorenjima na temu mog pisanja o srpskom Kosovu.

Ukratko, ne sećam se da sam „olajavala Mučenike Srbe na Kosovu“. Ako sam nekoga olajavala – olajavala sam one koji su ih doveli tamo gde su. A gde su mučenici Srbi na Kosovu? Kod Albanaca su, na albanskom Kosovu – i ja se izvinjavam svima koji ne veruju da je to baš tako. Možda je Kosovo srce Srbije, možda je srpsko nacionalno biće poteklo odavde, a možda je i, umesto „diplomatskih inicijativa“, trebalo ratovati – ja to zaista ne mogu da znam. Tek ono što mogu da znam, što se vidi golim okom i što će vam reći svaki prodavac u piljari, konobar, taksista na srpskom severu Kosova ili bilo ko drugi ko spada u takozvani „običan svet“ – to je da Kosovo više, nažalost, nije srpsko. Albanci su ga, naime, kupili. Nisu ga dobili samo ratom i uz pomoć pokvarenog zapada. Ako obratite pažnju, uvidećete da ima puno Albanaca sa vlasništvom u Srbiji zajedno sa Vojvodinom.

Između Srbije i srpskog Kosova, ako to nešto znači, postoji granica. To znaju čak i one patriote što o nekom vikendu vole da posete srpsko Kosovo, da malo vide enklave (koje su sad opštine, ali kako takve grupe ne priznaju Ahtisarijevu, odnosno šiptarsku decentralizaciju, oni više vole da svoj narod gledaju kako sedi ograđen žicama) i turistički obiđu po neki manastir. Kad dođu, iz nekog razloga, zaobilaze mala mesta, ne znaju ni da postoje ta mala srpska sela, nego svrate do Visokih Dečana ili Patrijaršije – što je divno, ali nije u skladu sa onim natpisima „Kosovo je Srbija“ i ostalim reklamnim materijalom. Možda sam o tome pisala i možda je to povredilo osećanja srpskih patriota koje najmanje zanima kako danas zaista izgleda Kosovo, koji su dirljivi na internetu, koji su hrabri, koji su jako žestoki i koliko sutra bi krenuli u sveti rat i „oslobodili“ Kosovo od Arnauta. Možda sam pisala o štetočinstvu takvih grupa koje su dolazile u „enklave“ poput Orahovca i Gračanice, da piju i viču kako je Kosovo Srbija. Ima među takvima i onih koji smatraju da je centralna figura hrišćanske vere car Lazar a ne Isus Hrist. Stari zavet ih, prirodno, još manje zanima – to je jevrejska knjiga, a „zna se“ da su Jevreji najveći neprijatelji Srba.

Istina je, njih sam „olajavala“, a ne znam ko bi se uzdržao da je svojim ušima čuo tu salvu nebuloza koje branitelji srpskog Kosova umeju da izgovore. Na moju veliku nesreću, lično sam ih upoznala, i priznajem, ako me je neko ubedio da je besmisleno pisati kako je Kosovo srpsko, jer de fakto Kosovo u ovom trenutku nije Srbija – to su bile srpske nepismene kvazipatriote. Eto, olajavala sam ih.

Međutim, na koji način se dovijaju Srbi koji su ostali na Kosovu (i oni koji pokušavaju da se na njega vrate); na koji način se trude da opstanu – stvar je o kojoj niko iole normalan ne bi trebalo da sudi.

Pošto je pismo Srpskih nomada & ostalih stiglo kao reakcija na moj tekst o tome kako „Ne treba pisati o integraciji Srba u kosovsko društvo jer Srbi to vole da rade tajno“, pretpostavljam da su autori primedbe na moje „olajavanje Mučenika Srba sa Kosova“ mislili na priču o izborima koje je raspisala vlada Kosova, te na sve one priče o novcu kojim su „Tačijevi Srbi“ kupovali glasove „Mučenika Srba“, kako su im pretili i snimali kamerama pokušaj protesta nakon tih izbora (o čemu, uzgred, nisam ni pisala) – pa je tako izgubila „srpska kosovska opcija“ – šta god to značilo.

Naime, da li je neki Srbin iz nekog sela oko Gračanice, Novog Brda, Raniluga ili bilo god drugog mesta uzeo neki evro da bi na glasačkom listiću zaokružio bilo koju od ponuđenih opcija – savršeno je nevažno i ne znam kakav bi to lažni moralista morao da bude onaj koji će „olajavati“ taj svet koji zaista samo pokušava da preživi.

Ne olajavam, dakle, ljude koji su shvatili da nemaju mnogo izbora nego da se kako znaju „integrišu“ u to kosovsko društvo koje jedva da i postoji… Nisam, hoću da kažem, nikada napisala kako su „loši“ oni Srbi koji su se „okrenuli ka Prištini“ (što je jedna od najizlizanijih floskula). Naprotiv, pisala sam kako su „loši“ oni koji takve nazivaju “lošim Srbima”.

Nisam, isto tako, pisala ni o tome kako su „loši“ oni Srbi koji se još uvek nadaju da će imati neke vajde od Beograda. Pisala sam kako je jako tužno to što neke vajde od Beograda, po svoj prilici, neće imati.

Pisala sam kako je loše što se Srbija ne interesuje za ono što se dešava na „albanskom Kosovu“ (osim kada se desi nešto kao svedočenje bivšeg Tačijevog ubice, koje u ovom trenutku malo više ide u prilog Haradinaju, malo manje onima koji su u Tačijevoj vladi, ali Srbima koji samo žive na Kosovu uglavnom ne znači ništa, jer im ta činjenica ne menja život), pisala sam kako je, iznad svega, najviše loše što Srbija zvanično ignoriše činjenicu da ono „kosovsko društvo“ (u kojem Srbi u ovom trenutku, hteli ili ne, moraju da učestvuju) ipak gradi neki sistem – grozan, kriminogen ali ne posebno mnogo gori od sistema koji je skoro dve decenije funkcionisao i na „srpskom Kosovu“. Pisala sam i kako je loše što je Srbija vaspitavala kosovske Srbe da je sramota govoriti „arnautski“ jezik, što Srbima svakako nije od pomoći. Koja je korist od toga – praviti se i insistirati na tome da ne razumeš jezik svog komšije? Znam da će doći neko i reći „nije istina, Srbe su terali da uče albanski u školama, gde to ima na svetu da jedan narod mora da uči jezike svojih manjina?“ Istina je. Ali istina je i da nisu hteli da ga govore, bilo im je ispod časti. Istina je i da se sada oni južno od Ibra trude da ga brže-bolje obnove.

I, na kraju, priznajem – nisam pisala o kosovskim Albancima srpskog porekla. Kao ni o tome da je, citraću Nomade: „99 odsto Hrvata i muslimana srpskog porekla“ (o tome sam čitala od onih koji su bolje upućeni u istoriju nestajanja Srba, koja je istorija odumiranja nekad najvećeg i najsnažnijeg naroda na Balkanu). O tome se može čitati u etimološkim tekstovima našeg možda najvećeg pisca – Miloša Crnjanskog ili, na kraju, u Kraljevstvu Slovena koje je pisao Dubrovčanin Mavro Orbin krajem 16. i početkom 17. veka, na italijanskom jeziku tog vremena i gde Orbin zapravo govori o Srbima, a ta knjiga je u stvari jedan istorijat srpskih kraljeva, kneževa itd....

Nisam istoričar, ali da su Srbi narod najstariji – tu nema sumnje.

O tome da postoji mnogo kosovskih Albanaca koji su nekad bili Srbi govore i neki obrazovani Albanci, nije to nikakva tajna. Od Skenderbega, odnosno Đurađa Kastriote, pa do mračnijeg primera – Jašarija čiji je neki predak bio Srbin iz Brnjaka (to je ono mesto na severu Kosova gde je sada granica sa Srbijom, a nekad je bila „administrativna linija“) o čemu bi možda trebalo da piše neko bolje upoznat sa „slučajem Jašari“ nego što sam to ja.

Kosovo je puno priča, dragi Srpski nomadi & ostali, a ja zaista ne mogu ni 5 odsto toga da ispričam u ovim mojim tekstovima, koji se nažalost bave uglavnom današnjicom i jednom groznom politikom prema srpskom Kosovu.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner