петак, 18. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косовска изборна фарса и "допринос" Београда изградњи Велике Албаније
Косово и Метохија

Косовска изборна фарса и "допринос" Београда изградњи Велике Албаније

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
понедељак, 09. јун 2014.

Када бих почео ово писаније речима легендарног „маратонца“ Пантелије Топаловића: „Пишем ово, а рука ми дрхти...“, неко би помислио да се налазим на неком гласачком месту на Косову или у Метохији, и оловком у дрхтавој руци оверавам пројекат Велике Албаније, а себе кандидујем за предмет „Кнежеве клетве“. Искрен да будем, не пада ми на памет да се играм том клетвом која се простире од најдубљих тајни душе до највећих небеских висина, што не значи да неким мојим суграђанима и сународницима то не смета да, неко дрхтећи а неко „мртав`ладан“, са оловком у руци креће у косовски бој против себе самог, и са собом повлачећи све нас. Али ипак ми рука дрхти од сазнања до каквих ће катастрофалних последица довести саучествовање појединих Срба у извођењу пројекта Велике Албаније, а чија се једна фаза одиграва управо у овом тренутку оличена у гласању за парламент „Републике Косова“.

Да наставим у искреном тону; себи сам више досадио указујући на погубност политичких потеза које наше власти вуку већ предуги низ година, све мислећи да ће ако издају државу по питању Косова, омогућити свету да изгледа боље, а преосталим Србима (којих је између осталог и због анационалне политике све мање) омогућити да им сунце излази на западу. Да се разумемо, не пада ми на памет да посебно анализирам изборе које организује и спроводи систем који је мене и стотине хиљада мојих суграђана прогнао са кућног прага. Посебно ми то не пада на памет након сјајне анализе тог проблема колеге Николе Танасића[1]. А и шта да анализирам?

Да анализирам глупост којом власт правда позив Србима да изађу на изборе које расписује „република Косово“, да би „спречили формирање Републике Косова“? Позивати на изборе „Републике Косова“, да би се спречило њено формирање??! То чак није ни contradictio in adiecto, нити мангуплук, то је обична и проста глупост невредна анализе.

Да анализирам инфантилно пренемагање Београда да ли ће Србима поручити да изађу ако гласачки материјал садржи обележја „Републике Косова“, а онда, независно од тога шта материјал садржи, 48 сати пред предизборну тишину премијер „мудро“ препоручи да Срби изађу на косовске републичке изборе и тако помогну својој држави (ваљда мислећи на Србију, не знам)? Колика је неизвесност владала око тога да ли ће премијер позвати Србе на изборе сведочи и то што су већ истог поподнева почели да се емитују предизборни спотови, па и они анимирани. Кад су их пре снимили за једно поподне, осим ако вођина одлука није била од раније позната?

Да анализирам зомбиране апаратчике из Београда који по службеној дужности дефилују Косовом (Метохијом ређе), у чудноватој мисији, и који изјављују да Србија има сада преча посла од Косова као што су то поплаве на пример? Да анализирам Вулина? Ђурића? Дипломатског представника Србије у Приштини Павићевића? Не пада ми на памет. Да прогнозирам ко ће бити следећи косовски душебрижник? Марко Благојевић, или можда Наташа Кандић? Не пада ми на памет, а нарочито након одржаних избора, и незграпног, неспретног, и незрелог понашања српског државног врха према овако значајном догађају.

На овом месту можемо саопштити само две ствари. За једну је касно, а за другу можда није.

Да је влада заиста зрело промислила и консултовала савезнике, и на основу тога донела одлуку да Срби треба или не треба да учествују на изборима за парламент Косова*, онда би се и држава и народ сачували ове фарсичне представе око учешћа Срба у изградњи Велике Албаније. Одлука је могла бити да нико од Срба не учествује, или да сви Срби изађу на изборе, при чему би влада морала да инсистира на бирачким списковима које је правио још УН администратор покојни Ханс Хакеруп, и у том случају располагала са око 300.000 српских гласова, а не да се слаже са минимизирањем броја Срба, што Приштини и Тирани итекако одговара. С обзиром да се наше владе консултују само са оним факторима који и промовишу Велику Албанију, онда није чудо што испадамо смешни, и што наше сународнике бришу из свих евиденција. Али сада је касно да се по том питању било шта поправи.

Друга и врло битна ствар због чега су Срби управо на овакав начин, и баш овакви Срби („и Тачијеви и Дачијеви“) потребни у приштинском парламенту је што се неки закони без Срба тамо не могу донети, односно, иако би добили већину у том парламенту, они БЕЗ Срба не би имали легитимитет.

Први закон ће бити Закон о оружаним снагама Косова. Парламент у Приштини тај закон може донети простом већином, али би га пратила сенка једнонационалног, а пошто се ради о осетљивој теми која дугорочно гледано једног дана може постати претња по безбедност Балкана, за њега морају гласати и Срби, и то не било који, него баш они које је Београд благословио. Не треба имати дилеме око тога да ли ће Срби који буду у том парламенту, или барем део њих а што би било довољно, за такав закон гласати. Занима ме само какав ће се изговор за то наћи, односно колико би то допринело „нашем европском путу“. Биће некаквог београдског изговора попут: „Само ви гласајте за војску Косова, а ми ћемо лакше отворити поглавље 453 или 537, што је од највећег државног интереса“.

Други закон је Закон о Трепчи, којим је потребно овај капитални ресурс легитимно истргнути из руку Србије. За сада то није могуће али ако би Срби у парламенту у Приштини, и то не било који него управо ови које је Београд благословио, подигли „ручице“, онда би се Енглези и Немци договорили чија је наша Трепча. Пошто Трепча има руднике у општини Лепосавић, чији се ходници простиру са обе стране административне линије, баш ће бити занимљиво пратити како ће се и тај подземни проблем решити.

Овај случај Трепче и њене имовине и привредних потенцијала нас поново враћа на један проблем који смо недавно елаборирали, а то је извештај Анкетног одбора Скупштине Србије о трошењу буџетских средстава на Косову и Метохији[2]. Ми смо са своје стране дали допринос осветљавању улоге оваквог Одбора, и оцени квалитета самог Извештаја.

Широм Косова и Метохије не стишава се негодовање поводом појединих тврдњи и оптужби изнетих у том Извештају, а нарочито је актуелизовано питање заштите и повраћаја имовине Срба која је предмет бесомучне узурпације, као и заштите и повраћаја имовине државе Србије која је предмет бесомучне приватизације, а што поменути извештај не третира.

Једна од најтежих оптужби изнета је на рачун МДД РАТАР из Лапљег Села, које и није корисник буџетских средстава, па (ни)је јасно како се обрело у Извештају, између осталог и да земљиште које је власништво предузећа продаје Шиптарима и тиме угрожава преостали српски живаљ и централну српску енклаву.

Дугогодишњи директор овог предузећа и политичар са вишедеценијским искуством, који већ десетак година није у политици, а већ три године ни на челу тог предузећа, господин Момчило Трајковић, осетивши се прозваним, упутио је пре месец дана аутору Извештаја, генералу Момиру Стојановићу писмо, у коме оштро и аргументовано демантује наводе наведене у Извештају АО[3].

У писму у које смо имали увид, Трајковић апострофира једну од перјаница и ослонаца данашње српске политике, блиског сарадника Хашима Тачија, Слободана Петровића да је у својству члана борда Косовске Агенције за Приватизацију, учествовао у приватизацији МДД РАТАР, као и бројних других државних предузећа. Узгред, КАП је до сада приватизовала на стотине државних и друштвених предузећа, из чега су се у буџет Косова слила значајна средства, али је исто тако позамашна свота новца која је требала бити исплаћена Србима који су радили у тим предузећима остала неисплаћена. Према неким проценама, ради се о суми од 100-200 милиона евра.

Морамо на овом месту додати, да људима на Северу није познато, а некима у Београду сигурно јесте, да је КАП приватизовала и предузећа са Севера, као што су то на пример, Универзал и Кристал из Лепосавића, као и Лукс из Косовске Митровице, и то знатно пре ових авантура са локалним па парламентарним изборима.

Коначно, Трајковић завршава писмо следећим запажањем: „Шта је крајњи резултат Вашег Извештаја? Скоро сви које су били тема истраживања Извештаја Анкетног одбора, напредовали су. Вељко Одаловић, постао је секретар Министарства спољних послова, Звонко Стевић, посланик у Народној Скупштини Републике Србије, четврти мандат, Рада Трајковић, на „Српској листи“ заједно са члановима СНС за Косовски парламент, Слободан Петровић, главни Тачијев Србин, други на „Српској листи“ заједно са члановима СНС за Косовски парламент, и да даље не набрајам, Малинка Митровић, члан СПС, оптужена у Вашем извештају за непотизам, девета је на „Српској листи“ за Косовске изборе. Сви су рехабилитовани“. Вероватно с разлогом, могли бисмо додати.

Да ли је генерал Стојановић ишта одговорио? Да ли се извинио? Да погађамо?

Све у свему, након парламентарних избора на Косову, за кога власт може механички тврдити да никад неће признати да га је признала, са сигурношћу се може устврдити, да је оно још коју светлосну миљу даље од Београда, да ће политичке одлуке које парламент у Приштини убудуће доноси бити далеко од интереса Србије, да ће имовина републике Србије на миру бити отуђивана и пљачкана, да ће расељени Срби врло тешко повратити своју узурпирану имовину и вратити се својим домовима, да ћемо убрзо „ту иза угла“ имати једну добро наоружану армију, да ћемо бити суочени са притиском да једној кад је већ тако комплетно организована – држави, омогућимо столицу у УН а не морамо да је признамо али ће морати наши савезници, да ћемо убрзо бити суочавани са новим условима, да ћемо..., да ћемо...

Може се некоме ово написано допасти или не, више или мање, јер коначно ово је субјективни став. Међутим постоје врло објективне и мерљиве појаве којима не можемо ништа одузети нити додати. Наиме у једном градићу на северу Косова прошле године је било уписано 180 ђака-првака. Ове године очекивало се преко 200, јер је толико било предшколске деце стасале за школу. Нажалост, како ствари стоје биће уписано свега 130 ђака. Зашто, упитаћемо се? Зато што „мудри“ државнички потези, који се предузимају у последње време из Београда, уносе неспокој међу грађане. Многи који имају икакву могућност да децу упишу у школе ван територије покрајине то чине, не желећи да им деца буду део било чије показне вежбе.


[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-susret-istorijskim-izborima-na-kim.html

[2] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patriotska-pljacka-2-ili-anketni-insajder-generala-stojanovica.html

[3] Писмо генералу Момиру Стојановићу

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер