Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kosovo i Metohija, sećanje (VIII)
Kosovo i Metohija

Kosovo i Metohija, sećanje (VIII)

PDF Štampa El. pošta
NSPM   
petak, 28. jun 2013.

Srpski i ne samo srpski blistavi umovi bavili su se Kosovom i Metohijom bez obzira da li pripadaju gradu ili selu, da li su živeli u Srbiji, ili ne. Tako je bilo nekada, tako je i sada. Na početku je Mala enciklopedija, koja se zove „Kosovo je srce Srbije“. Osmislio ju je i priredio Dragoslav Bokan, a objavili „Politika“, „RTS“ i „Infinitas“. Posle nekoliko osnovnih pojmova, slede dve pesme Milutina Bojića, a za kraj – muzika.

                                                                                                                      ĐMS

 

 

KOSOVO & METOHIJA

Dva imena i dva lica

Kosovo i Metohija je južna srpska pokrajina, sastavljena od dve fizičko-geografske celine, dve kotline (Kosova i Metohije) razdvojene takozvanom „dreničkom prečagom“, planinama Ćićavicom i Crnoljevom. Metohijska i kosovska kotlina čine, oduvek, značajan geografski i geopolitički prostor srpske države.

Brdovita kosovska kotlina (koja se nalazi u jugoistočnom i istočnom delu pokrajine) je prostorno manja od Metohije. Ima karakteristike visoravni i okružena je planinskim predelima (na padinama prokletija, Šare i obroncima Kopaonika). Njene reke su Sitnica, Lab, Drenica i Lepenac. Klima je umereno kontinentalna. Inače, reč Kosovo se, u tom obliku, gotovo i ne pominje u vreme pre kosovske bitke. Do tada je ovaj prostor bio poznat kao Sitnica (na severu) i Lipljan (na jugu Kosovske kotline).

Bajkolika metohijska kotlina (nalazi se na jugozapadnom delu Kosova sa kojom čini prirodnu, istorijsku, geografsku, privrednu, relgijsku i svaku drugu celinu). Metohiju omeđuju visoke planine: Šara, Paštrik, Prokletije, Drenica i Mokra Gora. Centralna reka joj je Beli Drim. Ovako omeđena, zaštićena je od hladnih severnih vetrova i u nju se, kroz albanske planine, uvlači mediteranski vazduh, stvarajući od Metohije primorje bez mora. Zbog klime i zemljišta, izuzetno je plodna i zemlja rađa u obilju. Jedino ovde postoji, još od srednjeg veka, kameni vinovod, kojim je teklo vino kadvoru srpskog cara iz bogatih metohijskih vinica.

IME

Iza naziva

Reč nikada nije samo obična reč, „prazan zvuk“, „bič vazduha“. Poput molitve i krštenog imena, posvećena reč u sebi nosti mnoga tajna, mistična značenja. Kao zvučni odjek beskrajne sile mudrosti i znanja.

Reč je često velika, a uvek duboka i moćna. Posebno onda kada kroz nju izgovaramo neko ili nečije ime. Bez imena nema ničega. Kako bi to Rusi rekli: „Sa imenom – Ivan, bez imena – balvan“. Ime je čovekov „anđeo čuvar“. Zato, ako prepoznamo tajnu imena – otkrićemo i unutrašnju suštinu, samu dušu imenovane stvari. Znajući i razumevajući neko ime proniknućemo u njegovu „višu stvarnost“. U njegovu misteriju. Kroz ime ćemo raspoznati i drevnu poruku koja je skrivena u njemu.

Tačno u meri svoje tajnovitosti, ime KOSOVO nam ne dopušta da ga lako rastumačimo. Prva pomisao je vezana za onu malu crnu pticu kos (blackbird). Naime, u latinskim dokumentima uz godine Kosovskog boja se pominje šuma kosova (campus merularum), naziv koji će kasnije (na raznim jezicima) usvojiti svi putopisci koji su prolazili ovim krajevima. Zanimljivo je ezoterijsko tumačenje značenja ptice kos koje nam sugeriše da ona simbolizuje „kapiju“, „prolaz“ (gateway) između svetova, onaj sveti prostor u kome se ne sme neodlučno stajati, koji nam ne dopušta oklevanje i traži da se, što brže i odlučnije, otisnemo ka nepoznatom. Crni kos nas tako upozorava da je svako zastajkivanje greh, nedostojno „odricanje od naše odgovornosti“. Crna ptica simbolizuje potrebu za meditacijom, kontemplativnošću i povlačenjem u duhovno središte našeg bića. Uostalom, poj kosa se najčešće može čuti baš u ono čudno, mistično vreme pred zoru i uoči sumraka, na prelazu između sna i jave.

S druge strane, imamo i sasvim drugo tumačenje reči Kosovo, izvedeno iz pojma košenja, „kosidbe Božije livade“. Uz onaj tragični dodatak (po Ljubi Nenadoviću) kako je ovde, možda, ipak reč o onom drugačijem istorijskom košenju i „tuči između velikih sila“, što bi, onda, sugerisalo kako je Kosovo u stvari isto što i poprište bitke, bojište.

Duhovni smisao, ipak, ne zavisi samo od porekla imena. Kosovo je, prvenstveno, mesto srpskog svedočenja vernosti Bogu (reč mučenik i znači, originalno, „svedok istine“). Tako da je njegov današnji smisao u stvari nataložen, vremenom, svim onim što za nas predstavlja ova nadistorijska srpska lozinka. Kada se izgovori reč KOSOVO, mi u njemu odmah osetimo i sve ono što stoji iza dugih vekova našeg odupiranja pred neprijateljem, našeg prkosnog nepristajanja da „prodamo svoju veru“ i odbacimo ideale i zavet predaka.

METOHIJA (po reči metoh: „crkveni posed“) je, rekli bismo, idealno upotpunjavanje punog imena ove oblasti. Ako je KOSOVO njeno ime, onda je METOHIJA njeno (crkveno) prezime.

Tako imamo spojeni par pojmova: Kosovo i Metohiju kao ljudsko i Božije, ratničko i molitveno. Kao simfoniju prividnih suprotnosti.

Time se sve idealno dovršava, a naziv Kosovo i Metohija ovako dobija i svoj puni, bogo-čovečanski, zaista celoviti smisao.

GRADOVI I NASELjA

Između Evrope i Azije

Kosovo i Metohija imaju skoro hiljadu i po naseljenih mesta, a najvažniji gradovi su: Priština, Kosovska Mitrovica, Prizren, Peć, Gnjilane, Uroševac, Đakovica i Podujevo. Zanimljivo je da je Branislav Nušić (pisac i nacionalni radnik, konzul Kraljevine Srbije na Kosovu) upravo u Kosovskoj Mitrovici video „varoš budućnosti“, „na lepom položaju između Ibra i Sitnice, opkoljenu visovima, sa prostranim, pravim i čistim ulicama“.

Ipak, najlepši i najvredniji od svih kosovskih gradova je sigurno Prizren, Dušanova carska prestonica, „srpski Carigrad“ (kako ga naziva narodna pesma).

„Neka se ponosi Stambol svojim veličanstvenim zagrljajem sa Bosforom; neka se Jedrene ponose bezbrojnim minaretima; Solun živošću svoje obale i susedstvom sa Olimpom; Skoplje svojom junačkom prošlošću; Ohrid svojim lepim i prostranim ribnjakom; Skadar šarenilom svoga pazara i čaršije – ipak će Prizrenu ostati dovoljno da se, iznad svih, ponese i uzleti. Prizren, grad nad gradovima, varoš nad varošima – ima lep pogled i dobru vodu. Odakle god iz Prizrena da pogledaš, udahnućeš i zadivićeš se lepotom što ti je oko vidi i dogleda, lepoti kakvu ćeš retko gde naći...“

ZNAČAJ KOSOVA I METOHIJE

Više od teritorije

A kada govorimo o svemu ovome, nikada ne smemo izgubiti iz vida da su Kosovo i Metohija već oko hiljadu godina ona centralna oblast srpskog naroda, prestona regija naše države, kulture i duhovnosti. I osim što je (u periodu između pada srednjevekovne srpske države i Prvog balkanskog rata) nekoliko vekova bila okupirana od strane Otomanske imperije, ona nikada u svojoj dugoj istoriji nije pripadala albanskom narodu.

Ubedljiv prilog svemu ovome je, svakako, i podatak da je na Kosovu i Metohiji danas (posle svega) u upotrebi oko 2000 slovenskih (srpskih) naziva. Na ovom relativno malom prostoru, srpski pravoslavni narod je (od 12. po kraja 20. veka) podigao čak 1300 crkava i manastira, među kojima i četiri hrama sa spiska svetske kulturne baštine: Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška. Ovom impozantnom spisku treba dodati i sve one srpske isposnice, spomen-kapele, groblja, tvrđave i dvorce...

Time je čitava ova oblast postala autentična duša Srbije, istinska kolevka njenog kulturnog, duhovnog i istorijskog identiteta.

Kosovo i Metohija su tako postali srpska Sveta zemlja, naš Jerusalim. Živi simbol naše veze sa prošlošću i večnošću.

Poslušajmo ruskog patrijarha Alekseja Drugog: „Za pravoslavne Srbe Kosovo nije samo geografski pojam i nekakv objekat na karti – nego Svetinja Otačka. Zemlja ispunjena drevnim hramovima i manastirima koji imaju neprolazno duhovno i kulturno značenje“.

Tek ovako shvaćeni, Kosovo i Metohija dobijaju svoj pravi izraz i objašnjenje – nečeg podjednako važnog i tajanstvenog.

Ova srpska i pravoslavna, kosovska Sveta Zemlja, optočena je beskrajnim duhovnim blagom neprocenjive vrednosti (oltarima, kupolama, nepreglednim živopisom, neizbrojivim ikonostasima, relikvijama, rukopisnim knjigama, liturgijskim posudama, kovčezima sa svetiteljskom moštima...).

KOSOVSKA BITKA

Tragedija, mit, zavet

Mnogi narodi sveta imaju svoje mitove, svoje priče koje čuvaju, kao svetinju, iz generacije u generaciju. Kroz mitove su uvek projavljene one najbolje i najautentičnije osobine jednog naroda. I on uvek govori o stvarima koje su se desile  „na početku“, u nekom bezvremenom trenutku velikog, svetog vremena. U večnosti. I kasnije bi se, uvek iznova, pred novim naraštajima, ponavljala ova „sveta priča“. Ona tako postaje obrazac ponašanja i za one koji je izgovaraju i za one koji je slušaju. Zato se mitovi i govore i prepričavaju samo u posebnim trenucima i na poseban način. Uz njihovu pomoć se odvajamo od svog vremena (svojih briga i problema) i ponovo vraćamo na mesto početka.

Kroz Kosovski zavet Srbi su odsanjali svoj središnji san. Tu ljudski dan zauvek pobeđuje ljudsku noć. Jezikom biblije, burnim kao grmljavina, pokazana je moć hrišćanske duše našeg naroda. Po jevanđelskoj analogiji: Knez Lazar ima ulogu Hrista, Vuk Branković - Jude, srpski vitezovi – apostola, a poslednja večera našeg Carstva  -Tajne večere...

Time se samo dovršava i zaokružuje ona realna istina naše istorije o srpskim srednjevekovnim vladarima koji se, svi redom, zakaluđeriše. O monasima – prinčevima. I zato se danas, baš kao i 1918, 1912, 1804, 1389. godine – vodi ova dvostruka Kosovksa bitka, u vremenu i večnosti. Ona nam svedoči da velika prošlost trajno živi, i da se stvari, ljudi i pojave nikada ne dele na „prošle“ i „sadašnje“, već, samo i uvek – na velike i male, prave i lažne, dobre i grešne, otadžbinske i izdajničke.

Uči nas naš Zavet da bez probuđenog nacionalnog duha nema ni nacionalne države, ni kulturnog napretka.

I da su večni samo kosovski vidici.

KOSOVSKI BOŽURI

Krvave latice

Podjednako prisutan po kosovskim poljima i legendama.

Zovu ga i „kraljev cvet“, „duhovska ruža“, „kurjak“, „božurak“, „devetak“, „peonija“. Po Aristotelovom učeniku Teofrastu „detlići obožavaju božure“, pa zato, eto, božurovo semenje i korenje moramo „isključivo noću brati“, da nam „detlić ne bi iskopao oči“.

Apulej nas, opet (nešto manje duhovito), uči da je božur najpouzdaniji lek protiv ludila.

A po srpskim legendama, božur je prvobitno bio beo – ali je na Kosovu, od krvi srpskih junaka, dobio svoju sadašnju crvenu boju.

Izgleda da su naši preci njime, pred boj, kitili svoje kalpake i šlemove.

Zato bi, uoči Vidovdana, otac porodice svim ukućanima predavao po struk božura i govorio „Da budeš kao ovaj cvet crven i jak“.

Božur se oduvek nosio oko vrata, kao „zaštita od padavice, ludila, promuklosti i vratobolje“.

„Kome svet mrca pred očima da pije seme božurovo pre izlaska sunca i da ga uvek ima uza sebe“...

Ime božur se dovodi u vezu sa imenom „Bog“.

Za srećnog čoveka bi se, u narodu, govorilo: „Razvio mu se božur!“

************************

Rođeni Beograđanin, Milutin Bojić je umro u solunskoj bolnici u 25. godini života, 1917. Bio je učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata. Sahranjen je na Zejtinliku, a posle Velikog rata, njegovi posrtni ostaci su  preneti na Novo groblje u Beogradu i sahranjeni u porodičnu grobnicu. Milutin Bojić je još jedan predstavnik onog pravog, skrivenog Beograda, o čemu svedoče dve njegove pesme koje smo odabrali za vas. I ukrasili lepim i poznatim slikama.

MOLITVA

Noće je pusta. U carskoj dvorani

mračan presto, tajanstven ko bajka,

i dok vetar zviždi na poljani,

Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,

a sotona samo iz prikrajka

sa smehom joj pruža pakla ključe...

Boga moli Jugovića Majka.

Davno snahe pod umorom pale,

vetrova  se nebom goni hajka,

zvezde trunu što su svu noć sjale,

Boga moli Jugovića Majka.

Sakrivena od svetine, kleči,

stid je da se sa gomilom vajka,

sama, hladna, bez sunca, bez reči

Boga moli Jugovića majka.

 

BELO USIJANjE

Popali i sruši, razbi i razori,

Polupaj i skrši, robi i odnesi

I ispričaj suncu o onom što jesi,

Da o tome delu zvezda zvezdi zbori.

Ja plakati neću nad kulama palim,

Ni u pustom domu tugovanke plesti,

Jer ne možeš sobom nebo mi odvesti,

A ja znam na pesku dići Jerusalim!

Jer vetar slobode moj san je i sreća,

Njim ću da se hranim, njega ću da pijem.

A on tamo struji gde ja steg svoj vijem

I raste iz moje mišice i pleća.

Muke nisu muke, tuga tuga nije

Danas, kad se dani ožiljcima broje,

Jer dvorovi danas na plećima stoje,

A slađe no nektar modar jed se pije.

Danas ševe naše krvavi su vrani.

Jer nebesa šalju strahote požara,

Da naraštaj novi psalme od njih stvara;

Da nam odu speva, Bog nas patnjom hrani.

Iz Zagreba, iz bivše Jugoslavije, iz Holandije, iz Evropske unije...

 

BRANIMIR ŠTULIĆ SVIRA „KRALjEVIĆA MARKA“

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner