уторак, 17. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косово и Метохија, сећање (V) – Цар Лазар и царица Милица, Косовски божури
Косово и Метохија

Косово и Метохија, сећање (V) – Цар Лазар и царица Милица, Косовски божури

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
понедељак, 08. април 2013.

У свести српског народа, због свог опредељења, Свети кнез Лазар је био и остао упамћен као цар, а Света књегиња Милица, која је и иначе Немањићког порекла  – као  царица. Њихов избор и судбина су вековни избор и судбина српског народа. То им је обезбедило трајање, па и данас живе у српском народу. 

Такође, препоручујемо вам да послушате песму "Косовски божури" у извођењу Данице  Никић и Зоре Вучелић, на Светосавској академији у Бару 2013. године


ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Цар Лазаре сједе за вечеру,

Покрај њега царица Милица;

Вели њему царица Милица:

„Цар-Лазаре српска круно златна!

Ти полазиш сјутра у Косово,

Собом водиш слуге и војводе,

А код двора никог не остављаш,

Царе Лазо, од мушкијех глава,

Да ти може књигу однијети

У Косово и натраг вратити;

Одводиш ми девет миле браће,

Девет браће, девет Југовића:

Остави ми брата бар једнога,

Једног брата сестри од заклетве.“

Њој говори српски кнез Лазаре:

„Госпо моја, царице Милице!

Кога би ти брата највољела

Да т` оставим у бијелу двору?“

„Остави ми Бошка Југовића.“

Тада рече српски кнез Лазаре:

„Госпо моја, царице Милице!

Када сјутра бијел дан осване,

Дан осване и огране сунце,

И врата се отворе на граду,

Ти ишетај граду на капију,

Туд` ће поћи војска на алаје:

Све коњици под бојним копљима,

Пред њима је Бошко Југовићу,

И он носи крсташа барјака;

Кажи њему од мене благослов,

Нек да барјак коме њему драго,

Па нек с тобом код двора остане.“

Кад ујутру јутро освануло

И градска се отворила врата,

Тад` ишета царица Милица,

Она стаде граду код капије,

Ал` ето ти војске на алаје:

Све коњици под бојним копљима,

Пред њима је Бошко Југовићу

На алату вас у чистом злату,

Крсташ га је барјак поклопио,

Побратиме, до коња алата;

На барјаку од злата јабука,

Из јабуке од злата крстови,

Од крстова златне кике висе,

Те куцају Бошка по плећима;

Примаче се царица Милица,

Па ухвати за узду алата,

Руке склопи брату око врата,

Пак му поче тихо говорити:

„О мој брате, Бошко Југовићу!

Цар је тебе мени поклонио,

Да не идеш на бој на Косово,

И тебе је благослов казао,

Да даш барјак коме теби драго,

Да останеш са мном у Крушевцу,

Да имадем брата од заклетве.“

Ал` говори Бошко Југовићу:

„иди сестро на бијелу кулу;

А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,

 Да ми царе поклони Крушевац;

Да ми рече дружина остала:

Гле страшивца, Бошка Југовића!

Он не смједе поћи у Косово

За крст часни крвцу прољевати

И за своју веру умријети.“

Ал` ето ти старог Југ-Богдана

И за њиме седам Југовића,

Све је седам устављала редом,

Ал` ниједан ни гледати неће.

Мало време затим потрајало,

Ал` ето ти Југовић-Војина,

И он води цареве једеке

Покривене са сувијем златом,

Она под њим увати кулаша,

И склопи му руке око врата,

Па и њему стаде говорити:

„О мој брате, Југовић Војине!

Цар је тебе мене поклонио,

И тебе је благослов казао,

Да даш једек` коме теби драго,

Да останеш са мном у Крушевцу,

Да имадем брата од заклетве.“

Вели њојзи Југовић Војине:

„Иди сестро на бијелу кулу;

Не бих ти се јунак повратио,

Ни цареве јелеке пустио,

Да бих знао, да бих погинуо;

Идем, сејо, у Косово равно

За крст часни крвцу прољевати

И за вјеру с браћом умријети.“

Пак поћера коња на капију,

Кад то виђе царица Милица,

Она паде на камен студени,

Она паде, пак се обезнани;

Ал` ето ти славнога Лазара,

Када виђе госпођу Милицу,

Уд`рише му сузе низ образе,;

Он с` обзире с десна на лијево,

Те дозивље слугу Голубана:

„Голубане, моја верна слуго!

Ти одјаши од коња лабуда,

Узми госпу на бијеле руке,

Пак је носи на танану кулу;

Од мене ти Богом просто било!

Немој ићи на бој на Косово,

Већ остани у бијелу двору.“

Кад то зачу слуга Голубане,

Проли сузе низ бијело лице,

Па одсједе коња од лабуда,

Узе госпу на бијеле руке,

Однесе је на танану кулу;

Ал` свом срцу одољет не може,

Да не иде на бој на Косово,

Већ се врати до коња лабуда,

Посједе га, оде у Косово.

Кад је сјутра јутро освануло,

Долећеше два врана гаврана,

Од Косова поља широкога,

И падоше на бијелу кулу,

Баш на кулу славнога Лазара,

Један гракће, други проговара:

„Да л` је кула славног кнез-Лазара?

Ил` у кули нигђе никог нема?“

То из куле нитко не чујаше,

Већ то чула царица Милица,

Па излази пред бијелу кулу,

Она пита два врана гаврана:

„Ој Бога вам, два врана гаврана!

Откуда сте јутрос полећели?

Нијесте ли од поља Косова?

Виђесте ли двије силне војске?

Јесу ли се војске удариле?

Чија ли је војска задобила?“

Ал` говоре два врана гаврана:

„Ој Бога нам, царице Милице!

Ми смо јутрос од Косова равна,

Виђели смо двије српске војске;

Војске су се јуче удариле,

Обадва су цара погинула;

Од Турака нешто и остало,

А од Срба што је и остало,

Све рањено и искрвављено.“

Истом они тако бесјеђаху,

Ал` ето ти слуге Милутина,

Носи десну у лијевој руку,

На њему је рана седамнаест,

Вас му коњиц у крв огрезнуо;

Вели њему госпођа Милица:

„Што је, болан! Слуго Милутине?

Зар издаде цара на Косову?“

Ал` говори слуга Милутине:

„Скин`ме госпо, са коња витеза,

Умиј мене студеном водицом,

И залиј ме црвенијем вином,

Тешке су ме ране освојиле.“

Скиде њега госпођа Милица,

И уми га студеном водицом,

И зали га црвенијем вином.

Кад се слуга мало повратио,

Пита њега госпођа Милица:

„Што би, слуго, у пољу Косову?

Ђе погибе славни кнеже Лазо?

Ђе погибе стари Југ Богдане?

Ђе погибе Вуче Бранковићу?

Ђе погибе Бановић Страхиња?“

Тада слуга поче казивати:

„Сви осташе, госпо, у Косову,

Ђе погибе славни кнез Лазаре,

Ту су млога копља изломљена,

Изломљена и турска и српска,

Али више српска него турска,

Бранећ, госпо, свога господара,

Господара, славног кнез Лазара.

А Југ ти је, госпо, погинуо,

У почетку у боју првоме,

Погибе ти осам Југовића,

Ђе брат брата издати не шћеде,

Докле гође један тецијаше

Још остаде Бошко Југовићу,

Крсташ му се по Косову вије,

Још разгони Турке на буљуке

Као соко тица голубове.

Ђе огрезну крвца до кољена,

Ту погибе Бановић Страхиња.

Милош ти је, госпо, погинуо

Код Ситнице, код воде студене,

Ђено млоги Турци изгинули;

Милош згуби турског цар` Мурата

И Турака дванаест хиљада;

Бог да прости, ко га је родио!

Он остави спомен роду српском,

Да се прича и приповиједа

Док је људи и док је Косова.

А што питаш за прокелтог Вука,

Проклет био ко га је родио!

Проклето му и племе и кољено!

Он издаде цара на Косову

И одведе дванаест хиљада,

Госпо моја, љутих оклопника.“

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер