Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kosmetske nedoumice uoči dijaloga sa privremenim institucijama
Kosovo i Metohija

Kosmetske nedoumice uoči dijaloga sa privremenim institucijama

PDF Štampa El. pošta
Milisav Stanković   
nedelja, 30. januar 2011.

Uoči najavljenog dijaloga između centralne vlasti i privremenih kosmetskih institucija pojavili su se brojni prilozi, izjave zvaničnika i osvrti pojedinaca u vezi satima šta bi mogla i šta bi trebalo da bude tema. Lepeza je široka: od razgovora o tehničkim pitanjima, koja „život znače za obične ljude“, do dijaloga o statusu pokrajine. S tim u vezi u dnevnom listu Politika pojavio se 3. oktobra 2010. godine upadljiv naslov „Priština rasprodaje 220 milijardi dolara“. Povod ovakvom bombastom naslovu bila je tema „Imovina Srbije na Kosmetu“.

Široj javnosti se ne nude niti novi podaci niti novi stavovi, koji joj nisu prezentirani u poslednjih deset godina. Zablude, koje su postojale u strukturama vlasti u ovom periodu u vezi sa Kosmetom, nisu prevaziđene do dana današnjeg. Dok je za vreme vladavine režima Josipa Broza postojala neskrivena namera da se Kosmet institucionalno što više odvoji od ostatka Srbije, rukovodstva Srbije u 80-im i 90-im godinama nisu zaustavila nepovoljne trendove, što je i razumljivo, jer su bili u pitanju verni sledbenici politike Josipa Broza.

Dok je za vreme vladavine režima Josipa Broza postojala neskrivena namera da se Kosmet institucionalno što više odvoji od ostatka Srbije, rukovodstva Srbije u 80-im i 90-im godinama nisu zaustavila nepovoljne trendove, što je i razumljivo, jer su bili u pitanju verni sledbenici politike Josipa Broza.

Aktuelno rukovodstvo Srbije se našlo pred neviđenim međunarodnim pritiskom da se secesija Kosmeta uz žestoku NATO agresiju legalizuje. Vodeće zemlje Zapada, koje su kumovale razbijanju Jugoslavije, rade i na razbijanju Srbije. Ako je politika EU dosledna u pogledu stvaranja Evrope bez granica, onda se logično postavlja pitanje zašto EU u slučaju Jugoslavije, a sada Srbije, radi na dezintegraciji ovog prostora. U tom pogledu činjenice su neumoljive. A sve se odvija po scenariju Međunarodne krizne grupe. Kreatori jugoslovenske krize su svesni da od međunarodnog priznanja nezavisnosti Kosmeta sa aspekta međunarodnog prava nema ništa dok ga ostatak Srbije, odnosno aktuelna vlast, ne prizna.

Postavlja se pitanje kako se može govoriti o „Imovini Srbije na Kosmetu“ kada je ono sastavni deo Srbije. Umesto toga, umesnije je govoriti o sudbini državne imovine na Kosmetu. Stoga nije jasna ni pretnja jednog zvaničnika o spremanju tužbi pred međunarodnim sudovima. Ta pretnja bi imala sasvim drugu težinu da je aktuelna vlast odmah nakon 5. oktobra donela zakon o restituciji i denacionalizaciji. Srpska pravoslavna crkva, kao jedan od najvećih zemljoposednika na Kosmetu pre Drugog svetskog rata, imala bi daleko veće učešće u vlasništvu zemlje od 0,001% (jedan promil) kako se navodi. Ovaj promil učešća SPC zvuči groteksno. Ako se setimo TV intervjua sa državnim sekretarom Slobodanom Ilićem iz Ministarstva finansija da će zakon o restituciji i denacionalizaciji biti u skupštinskoj proceduri do kraja 2009. godine ili ga više nećemo videti u toj funkciji. Zakona još uvek nema, a toga gospodina i dalje gledamo povremeno na TV u istoj funkciji.

U vezi sa navedenim biće interesantno videti koliko će biti uspešna najava jednog drugog zvaničnika iz Ministarstva za Kosmet da će Vlada osporiti 87% privatizovane imovine u ovoj pokrajini. A predstavnik Privredne komore Srbije govori o Kosmetu kao tržištu od 2 miliona stanovnika, o prometu između Srbije i Kosmeta i suficitu na strani Srbije kao da je u pitanju druga država. Sve to upućuje na zaključak da postoji konfuzija u pogledu odnosa prema Kosmetu.

Osnovni problem, koji se javljao na našoj strani je taj što nije shvaćeno da je za stabilnost države i jačanje demokratije u njoj bilo od izuzetne važnosti donošenje zakona o restituciji i denacionalizaciji, decentralizacija vlasti kroz prenošenje nadležnosti sa Republike na opštine i izrada sveobuhvatnog plana reintegracije Kosmeta u ustavno-pravni sistem zemlje i dosledna primena Rezolucije 1244 SB UN.

Osnovni problem koji se javljao na našoj strani je taj što nije shvaćeno da je za stabilnost države i jačanje demokratije u njoj bilo od izuzetne važnosti donošenje zakona o restituciji i denacionalizaciji, decentralizacija vlasti kroz prenošenje nadležnosti sa Republike na opštine i izrada sveobuhvatnog plana reintegracije Kosmeta u ustavno-pravni sistem zemlje i dosledna primena Rezolucije 1244 SB UN. To je u osnovi ono što je trebalo uraditi. Ono što nije trebalo uraditi je prihvatanje pregovora pre dve godine o statusu Kosmeta. Ta lažna dilema „statusa“ je nametnuta od strane međunarodnih zvaničnika, kako bi se dezavuisala ova rezolucija. Zašto? Pa status Kosmeta je određen našim pravnim poretkom, kao što je određen status bilo koga drugog dela teritorije Srbije. Pored toga, status je određen i pomenutom rezolucijom, koja je za ovaj deo Srbije odredila „suštinsku autonomiju“. Suverenitet Srbije je potvrđen ne samo Rezolucijom 1244, što je u svom obraćanju izneo i predsednik Međunarodnog suda pravde, već i nizom drugih rezolucija SB UN, ali i Rezolucijom 47/1 Generalne skupštine UN od 22.09.1992. godine. Sa stanovišta države Srbije uopšte nije bilo svrsishodno voditi pregovore o statusu Kosmeta, s obzirom na to da je to nešto što je već određeno kako normama domaćeg tako i međunarodnog prava, niti se obraćati (ponovo) Generalnoj skupštini UN i Međunarodnom sudu pravde za mišljenje. Samim činom traženja mišljenja demonstrirano je nepoznavanje suštine problema. Indikativno je da su predstavnici SAD i Velike Britanije podržali u Komitetu 28 naš zahtev upućen najvišem organu UN. Stoga nije jasno da li je ova inicijativa naš izum ili je ona proizvod „razmene mišljenja“ sa SAD. Ako naši zvaničnici nisu znali kakav je odnos snaga u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, onda zvaničnici SAD zasigurno jesu. Uostalom „razmene mišljenja“ toga tipa nisu retkost u odnosima velikih sila i malih država. Takva jedna „razmena mišljenja“ sa EU proizvela je zajedničku rezoluciju sa EU koju smo poslali Generalnoj skupštini UN.

Ukoliko želimo da Kosmet kao središte srednjovekovne srpske kulture i duhovnosti ostane sastavni deo Srbije, a jasno je da nije u pitanju samo želja, već i norma na koju Ustav Srbije obavezuje, onda bi trebalo pristupiti izradi sveobuhvatnog plana reintegracije ove pokrajine u ustavno-pravni sistem zemlje

Najzad, ukoliko želimo da Kosmet kao središte srednjovekovne srpske kulture i duhovnosti ostane sastavni deo Srbije, a jasno je da nije u pitanju samo želja, već i norma na koju Ustav Srbije obavezuje, onda bi trebalo pristupiti izradi sveobuhvatnog plana reintegracije ove pokrajine u ustavno-pravni sistem zemlje, koji bi obuhvatio ekonomsku (revitalizacija privrede i zaposlenost), zdravstveno-socijalnu i prosvetnu sferu, infrastrukturu i niz drugih pitanja. Ali naša briga mora biti i o Albancima i pripadnicima drugih etničkih zajednica na Kosmetu, jer su oni državljani Srbije. A pritom se mora rešavati i pitanje ilegalno doseljenih državljana susedne Albanije na način kako to rade Nemačka, Francuska, Belgija i druge zemlje EU sa našim građanima sa jugoistoka Srbije. Uostalom, nakon usvajanja Rezolucije 1244 SB UN, nijedna vlada Srbije nije razradila i ponudila plan „suštinske autonomije“. Umesto toga, lansirane su brojne parole poput „najveća moguća autonomija“, „autonomija kakvu svet ne poznaje“, „više od autonomije manje od nezavisnosti“, „ne može neko da dobije sve a neko ništa“, te spremni smo da Albancima prepustimo 95% nadležnosti (Slobodan Samardžić), pa „slažem se sa Samardžićem možda i više od 95%“ (Vuk Jeremić). A sve to sa državotvornim pristupom nema ništa zajedničko.

Priprema sadržine „suštinske autonomije“ iziskuje temeljitu razradu svih elemenata koju bi nju činili uoči predstojećeg dijaloga između predstavnika centralne vlasti i privremenih institucija.