Kako se zove država čiji su državljani Srbi sa Kosova

Naslov ovog teksta trebalo bi zapravo da glasi ovako: Čije bi države preostali Srbi sa Kosova trebalo da budu državljani da bi mogli da poseduju nekakva lična dokumenta ili čak da, eventualno, povremeno napuštaju južnu srpsku pokrajinu ili Republiku Kosovo i putuju u inostranstvo?

Dve odluke Vlade Srbije su u poslednjih mesec i nešto dana dodatno zakomlikovale već ionako komplikovani život malobrojnih preostalih Srba iz ove srpske pokrajine. Prva odluka je izmeštanje koordinacionih tela MUP-a Srbije (koja su poslednjih deset godina služila za izdavanje ličnih dokumenata Srbima sa Kosova) sa teritorije KiM. Druga je isključivanje Srba koji su prijavljeni na Kosovu iz obećanog olakšanog viznog režima ili „belog šengena“ kome se nadaju ostali stanovnici Srbije.

Ukoliko ste (što ni najvećem neprijatelju nije za poželeti) nekim nesrećnim slučajem prijavljeni kao građanin teritorije koju neki nazivaju Kosovo i Metohija, neki Kosovo Republika, a neki opet Kosmet, dakle, ako ste nekim nesrećnim sticajem okolnosti u takvoj situaciji da ste po nacionalnosti Srbin, a građanin te stvari koja ima bar dva imena – vi onda imate, pored ostalih (uglavnom opštepoznatih problema) još jednu, novu i nimalo laganu dilemu. Naime, trebalo bi da se što pre odlučite između sledeće dve stvari: ili ćete se odjaviti sa Kosova (da ne nabrajam ponovo sve one nazive) i prijaviti svoje mesto boravka „negde u Srbiji“. Fiktivno ili ne (što je zapravo svejedno – na papiru ćete biti još jedan manje Srbin na Kosovu). Ili ćete, što je jeftinije, ali manje praktično zbog nekih drugih komplikacija, otići lepo u bilo koju opštinu sa većinskim albanskim stanovništvom i izvaditi dokumenta Republike Kosovo.

Ako pak odlučite da se ne odjavljujete sa Kosova, jer vas to nervira i ne želite to da uradite, moraćete da dolazite do svojih srpskih ličnih dokumenata na sledeći način: prvo, bićete prinuđeni da zbog ovog posla putujete u Beograd. To će vas koštati najmanje 3.000 dinara ukoliko vam pođe za rukom da sve završite za jedan dan. Pošto je ovo, uglavnom, neizvodljivo – moraćete, dakle, da boravite u Beogradu bar nekoliko dana. Zavisno od mesta boravljenja i ostalih navika, u proseku vaša poseta prestonici iznosiće oko 100 evra. Troškovi vađenja ličnih dokumenata, lične karte i pasoša, iznose približno 6.000 dinara.

Dakle, Srbin sa Kosova, ukoliko želi da ostane državljanin Republike Srbije, treba da izdvoji između 150 i 200 evra. Nakon što je ostao (ili postao?) srpski državljanin, Srbin sa Kosova susrešće se sa sledećim problemom – a to je eventualno putovanje u bilo koju od mnogobrojnih zemalja za koje je građanima Republike Srbije potrebna viza. Problem se sastoji od sledeće nezgodacije – ambasade ovih mnogobrojnih zemalja za koje je srpskim državljanima potrebna viza ne žele da razmatraju stavljanje svojih pečata u pasoše srpskih državljana ukoliko su isti prijavljeni kao stanovnici Kosova. Službenici pomenutih ambasada u Beogradu poslaće vas, dakle, ukoliko ste vlasnik srpskog pasoša a prijavljen da živi na Kosovu – tamo gde oni misle da vam je mesto, to jest u Prištinu. Kada vam se to dogodi, ukoliko vam je mnogo važno ovo nesuđeno putovanje u dotičnu zemlju, vi ćete progutati knedlu i zaputiti se tamo gde su vas poslali.

U Prištini, međutim, doživećete ono što ne bi trebalo da vas iznenadi – naime, službenici ambasade one zemlje u koju ste poželeli da idete (a već vam se i zgadila) vratiće vam vaš srpski pasoš i objasniti vam da su oni ambasada u Republici Kosovo, a da ste vi (sudeći po mestu boravka koje stoji u vašem srpskom pasošu) građanin te republike i da se sa svojim srpskim pasošem nosite (ne znam lepši izraz) u Beograd, ili ako vam je baš zapelo da probate u Makedoniji... Zašto u Makedoniji? – pitaćete se. Međutim, na to vam pitanje već više niko neće odgovoriti. Mogli biste da probate i u bilo kojoj od malobrojnih zemalja u regionu za koje vam kao srpskom državljaninu nije potrebna viza. Zašto? – pitaćete, ali službenik neće imati mnogo vremena i živaca (a verovatno ni sâm ne zna odgovor) da se objašnjava sa vama. U redu iza vas ima toliko „normalnih“ građana Kosova koji čekaju na vizu, i ko bi se sad baktao sa nekim Srbima koje je ionako i ta njihova Srbija poslala do đavola.

Novonastala situacija koja se zove „beli šengen“ obećan srpskim državljanima (pod uslovom da nisu sa Kosova) podelila je već ionako podeljene, sluđene i očajne Srbe iz južne srpske pokrajine na još dve (najnovije) grupe. Jednu grupu čine oni koji će proceniti da je jeftinije, praktičnije i da je (na kraju krajeva) svejedno – i koji će uzeti lična dokumenta Republike Kosova, a jednog dana, kad im pretekne para (i ako ih prođe bes na matičnu državu Srbiju), možda i srpska dokumenta, za svaki slučaj. Drugu grupu čine oni koji neće imati želudac ili neće imati hrabrosti da priznaju da je sve otišlo do đavola – pa će se odjaviti sa Kosova, promeniti mesto boravka i postati „Srbi iz Srbije“.

Postoji i treća, najtužnija, grupa – a nju čine oni koji su suviše siromašni, nemaju ni od čega, a ni gde da putuju (osim ukoliko im neka od stranih NVO ne obezbedi iseljeničku vizu i perspektivu u nekom od izbegličkih logora zemalja zapadne Evrope) – i to je grupa koja još neko vreme neće menjati dokumenta. Pasoši i lične karte Republike Srbije će uskoro prestati da im važe, i oni će ostati da levitiraju kao zapravo nepostojeći građani nijedne od dve raspoložive države na teritoriji na kojoj su se obreli.

Sledeće pitanje koje se samo po sebi nameće u vezi sa prijavljivanjem/odjavljivanjem Srba sa Kosova je mnogo dublje i ozbiljnije od ovih problema „tehničke prirode“. Svi problemi „tehničke prirode“ na Kosovu su, uostalom, problemi političke prirode – a suština ovoga je sledeća: Koliko će se kosovskih Srba zbog ovoga odjaviti sa teritorije Kosova, ali i koliko će ih postati državljanima Kosova Republike?Iza toga odmah sledi i sledeće pitanje: Da li je gore da dođe do još jednog velikog talasa iseljavanja Srba sa Kosova (makar ono bilo i fiktivno, tj. samo na papiru), ili je gore da veliki deo Srba postanu „kosovski“ državljani? Ili, da li je bolje da što više Srba sa Kosova ostanu prijavljeni na Kosovu (to jest da na Kosovu ostane što više građana srpske nacionalnosti) pa makar se oni zvali i državljanima kvazidržave; ili je bolje da se Srbi jednostavno isele sa Kosova kako bi sačuvali svoja srpska državljanstva?

Šta bi od ove dve mogućnosti moglo više da odgovara Srbima koji žele da ostanu na Kosovu, a šta predstavnicima vlasti samoproglašene države Kosovo? Razgovor o ovim pitanjima možda više ne bi trebalo voditi sa predstavnicima srpskih vlasti ni na teritoriji Kosova, ali ni sa onima iz Beograda, nego sa Albancima koji u svojim opštinama izdaju lična dokumenta Srbima koji su odlučili da ostanu (i opstanu) na Kosovu, pa makar i kao državljani te kosovske republike, šta god mislili o njoj.

U zgradu opštine u južnoj Mitrovici, čiji je gradonačelnik Bajram Redžepi, od marta ove godine do sada je došlo oko 200 Srba da uzme „kosovske papire“ (ili, precizno, 137 krštenica, 15 umrlica i 48 venčanih listova). Ličnu kartu Republike Kosova možete da dobijete besplatno (ona, dakle, ne košta ništa) i svejedno je da li ste stanovnik Kosova ili ste samo rođeni na ovoj teritoriji, koje god da ste nacionalnosti. Procedura traje između nedelju i dve dana (ukoliko niste državljanin). Nakon toga za jedan dan i 25 evra možete da izvadite i pasoš.

Čitava stvar (uzimanje kosovskih dokumenata) počela je da se dešava nekoliko meseci ranije pre nego što je Vlada Republike Srbije odlučila da povuče svoja koordinaciona tela za izdavanje ličnih dokumenata kosovskim Srbima, i pre nego što je odlučila da ih isključi iz viznog režima (koji još nije stupio na snagu, ali je obećan, što je bilo sasvim dovoljno za donošenje ovakve odluke). Naime, oni kosovski Srbi koji nisu orijentisani samo na sever Kosova počeli su da uzimaju kosovske lične karte, saobraćajne dozvole i tablice „KS“ da bi bezbednije putovali južno od Ibra. Pre ovih odluka Vlade Srbije to je radio ipak jedan mali broj Srba i to uglavnom tajno, što takođe nije dobro i tužno je što su ti ljudi dovedeni u situaciju da kriju svoja dupla dokumenta pred svojim sunarodnicima.

Demagogija kojom se srpska vladajuća elita (a i skoro sve opozicione stranke) služila kada je reč o Kosovu i Metohiji proizvela je gotovo neizdržljivu, nezdravu klimu na ovoj teritoriji (pogotovo u njenom severnom delu) koja je Srbe naterala da tajno održavaju kontakte sa svojim nekadašnjim prijateljima albanske nacionalnosti. Demagogija koja je opteretila već ionako ugrožene kosovske Srbe nekakvom imaginarnom krivicom zbog „izdajništva“, etiketiranjem i zaplašivanjem ljudi koji prosto moraju da nađu način da prežive u okruženju koje je, hteli mi to da vidimo ili ne, jedno pretežno albansko okruženje. To sve, naravno, nije doprinelo tome da Srbi sa Kosova lakše opstanu na toj teritoriji gde će se, neminovno, sretati sa tim Albancima koji (što Srbima nije blagovremeno objašnjeno) ovo mesto smatraju svojom državom. Velike reči kojom je i zvanična i opoziciona Srbija „branila“ Kosovo (da bi u poslednje vreme lagano zaćutala o tome) doprinele su, što postaje sve vidljivije i golim okom, samo tome da se „suživot sa Albancima“ svede na jednu ilegalnu, kriminalnu i više ili manje tajnu saradnju.

Otkad je Vlada Republike Srbije donela svoje najnovije dve odluke, čime je i kod onih Srba koji su bili najodaniji svojoj „matičnoj“ državi stvorila osećaj odbačenosti, a dodatno učvrstila stavove onih koji su odavno digli ruke od Srbije i Beograda, sve je više onih koji će, na ovaj ili onaj način, napustiti srpsko Kosovo i okrenuti se nekom novom, još uvek nepostojećem ali u očiglednom nastajanju – albanskom Kosovu ili, jednostavno, otići sa te teritorije. Ili, pojednostavljeno rečeno, sve je manje onih koji će vam reći „ne pada mi na pamet da odem sa Kosova“ – i ta promena dogodila se za samo nekoliko meseci.

Pitanje da li uzeti lična dokumenta Republike Kosova ili iseliti se sa Kosova jedno je od onih na koje niko nema hrabrosti da odgovori. Kao i ostala ključna pitanja vezana za srpsko Kosovo, ono bi se moglo svrstati u „Tamni vilajet“. Osuditi kosovskog Srbina koji uzima ličnu kartu kvazidržave da je izdajnik bilo bi vrhunsko licemerje i farisejstvo. Pre toga trebalo bi osuditi bar dve trećine Srba „iz Srbije“ koji su po nekoliko puta menjali partije, i to zbog mnogo beznačajnijih interesa nego što je goli život. Pored toliko ljudi koji nisu napustili čak ni svoj grad i sede udobno u svojim domovima, a uzimaju članske karte raznoraznih stranaka i upisuju se u kojekakve nevladine organizacije da bi sutra promenili mišljenje, i to samo zarad nešto bolje plate (što manje-više nikome ne smeta) ne samo da je licemerno, nego je i nehumano zamerati Srbima sa Kosova koji su, odlukom Vlade Srbije, prinuđeni da uzmu ličnu kartu neke tamo Kosovo Republike koja danas postoji, a sutra možda i neće, jer je njihova jedina alternativa da je ili napuste (fiktivno se odjavivši ili ne svejedno) ili da žive kao čergari bez dokumenata.