Dvehiljadeosma – godina nadzirane nezavisnosti i početka moguće podele

 „Srbi su znali da je nezavisnost bila namera pregovora“-

Marti Ahtisari (maj 2008)

Izgledi za de fakto podelu sve veći -

MKG, septembar 2008.

Kosovo je 17. februara postalo nezavisno i Albanci su dobili svoju drugu državu. Time je okončan proces koji je, u užem smislu, počeo u poslednjoj deceniji prošlog i veka i ostvaren stogodišnji san Albanaca da Kosovo postane njihovo. I predsednik Kosova Fatmir Sejdiu u novogodišnoj poruci govorio je o proglašenju nezavisnosti Kosova kao davnašnjem snu i opredeljenju kosovskih Albanaca. San je, doduše, prvobitno bio drugačiji: da se sve teritorije na kojima žive Albanci na Balkanu ujedine u jednu državu i da budu potpuno samostalni i nezavisni. Ali i ostvarenim mogu da budu više nego zadovoljni. To se moglo videti i na licima Hašima Tačija, Bajrama Sejdiua i Jakupa Krasnićija, osvedočenih boraca za nezavisno Kosovo. Oni će u istoriji Albanaca ostati zabeleženi kao predsednik vlade, države i parlamenta za čijih je mandata Kosovo dobilo nezavisnost koju je do kraja 2008. godine priznalo 53 države, računajući SAD i većinu članica EU. Kosovo još nije primljeno u članstvo Ujedinjenih nacija, i pitanje je kada će biti, ali su ga sem Srbije priznali sve prve komšije (Albanija, Makedonija i Crna Gora). I MMF je, praktično, priznao da računa na nezavisno Kosovo, a prvi međunarodni nastup, predstavnici kosovskih vlasti imali su u martu 2008. na samitu Organizacije islamskih zemalja u Senegalu. Prošlogodišnje proglašenje nezavisnosti Kosova ima još jednu (osim nacionalno-državne i međunarodne), za kosovske Albance i te kako važnu dimenziju – srpsku. Srbi, njihovi vekovni rivali u borbi za Kosovo, poraženi su čak i u nameri da, ako nikako drugačije, Kosovo makar formalno ostane u Srbiji. Tako se o nezavisnosti Kosova iz 2008. može govoriti i kao o, iz albanskog ugla, definitivnoj nezavisnosti od Srbije i prvoj etapi u stvaranju zaista suverenog i nezavisnog albanskog Kosova, a potom i ujedinjenju svih Albanaca u jednu državu, kao krajnjem cilju.

Na proglašenje nezavisnosti Srbi na severu Kosovu reagovali su uništavanjem carinskih punktova na dva prelaza, a srpske železnice preuzele su 65 km pruge na severu Kosova od Leška do Zvečana, što je za posledicu imalo ukidanje linije Kosovo Polje-Zvečan, zbog čega su najviše štete imali, a i danas imaju Srbi sa centralnog Kosova. U Beogradu je održan veliki miting pod nazivom “Kosovo je Srbija”, koji je, međutim, ostao u senci onoga što je usledilo potom: pljački radnji u centru grada i napada dela demonstranata na američku ambasadu, pri čemu je u zgradi ambasade nastradao jedan mladić. Posle par meseci, u aprilu, ministar vojske Dragan Šutanovac otkrio je da je u narodnjačkom delu Vlade (DSS-NS) bilo ideja da srpska vojska interveniše na Kosovu.

Ali, ako je prvu polovinu godine obeležilo proglašenje nezavisnosti Kosova od strane albanske većine u Skupštini Kosova, drugu polovinu okarakterisao je politički protivudar Beograda na međunarodnom planu koji je dao dva konkretna rezultata: najpre je u oktobru u UN prihvaćen predlog Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni da li je samoproglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, a potom je u novembru u UN prihvaćeno raspoređivanje misije EU (Euleks) na Kosovu i Metohiji, ali pod uslovom da se poštuje Rezolucija 1244, da Euleks bude statusno neutralan i da ne primenjuje Ahtisarijev plan. Prihvaćeno je i šest tačaka iz izveštaja Ban Ki Muna kojima je predviđeno da policija, sudstvo i carina u srpskim sredinama ostanu pod nadležnošću UNMIK-a, a ne Prištine ili Euleksa, da (administrativnu) granicu Srbije i Kosova čuva KFOR i da pregovori o saobraćaju i infrastrukturi kao i o zaštiti srpskog kulturnog i verskog nasleđa budu nastavljeni pod okriljem UNMIK-a. Ovo je, ne treba sumnjati, posledica stvaranja nova vladajuće koalicije, posle izbora 11. maja, u koju je sa DS i G17, umesto narodnjaka, ušla SPS. Narodnjaci su imali isuviše tvrd stav prema saradnji sa svakim ko je priznao nezavisno Kosovo, ali ne treba nikako smetnuti sa uma da se sadržaj šest tačaka bazira na predlogu za funkcionalno razdvajanje iz marta 2008. prvog ministra za Kosovo i Metohiju Slobodana Samardžića iz DSS. Možda je upravo tvrdokornost narodnjaka doprinela da SAD i EU popuste novoj vladi u Srbiji i prihvate da UNMIK i dalje bude nadležan u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji.

Vlasti u Prištini iskazale su otvoreno protivljenje dogovoru Srbije i UN i rezolutno ga odbile. U organizaciji Samoopredeljenja Aljbina Kurtija održane su velike demonstracije u Prištini u kojima su nošeni transparenti u kojima je Ban Ki Mun upoređivan sa majmunom, a njegov predstavnik za Kosovo Zanijer nazvan Zanijerović. Dogovor Beograda i UN kosovskim Albancima ukazuje na mogućnost podele Kosova, što u njihovim očima itekako krnji pobedu koju su ostvarili na Kosovu i Srbima ostavlja mogućnost da ne budu potpuno poraženi, poniženi i osramoćeni na Kosovu. Čak je i Međunarodna krizna grupa (MKG) procenila da su izgledi za podelu Kosova po etničkim principima sve veći (Glas javnosti, 26.09.2008.), a i predsednik Tadić je u Njujorku u septembru izjavio da su sve opcije legitimne “i sve su bolje od ove u kojoj jedna strana gubi sve, a druga dobija sve”(Politika, 27.09.2008.).

Što se srpske politike na Kosovu tiče, za razliku od prethodne vlade u kojoj je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju bilo isključivi zabran DSS, sada su na tri ključna mesta u Ministarstvu kadrovi DS (ministar Goran Bogdanović), G17plus (državni sekretar Oliver Ivanović) i SPS (državni sekretar i šef Koordinacionog centra Zvonimir Stević). I dok se Slobodan Samardžić u svom kratkom mandatu bio u potpunosti na terenu oslonio na kosovsku DSS garnituru zbog čega je optuživan za jednopartijsku politiku, sadašnji ministar za Kosovo i Metohiju više puta je istakao da Kosovo nije partijsko već najvažnije državno pitanje. Demokrate, uzgred budi rečeno, na Kosovu kadrove praktično nemaju, G17 ima vrlo, vrlo malo, a kadrovska baza socijalista je nešto veća, iako je njihov političko-privredni krem napustio Kosovo i Metohiju u leto 1999. godine. Opozicione DSS i SRS, s druge strane, dobile su prevagu u lokalnoj samoupravi, posle izbora koji su od strane srpskih vlasti organizovane prvi put od 1996. godine, ali njihova realna moć je mala, jer su im stranke na republičkom nivou u opoziciji.

Nova vlast u Beogradu počela je da razmotava klupko srpskih finansijskih zloupotreba na Kosovu, ali osim što je Milorad Todorović, kadar DSS iz kosovskog pomoravlja i predsednik skupštine srpske opštine Gnjilane, mesec dana proveo u pritvoru pa pušten na slobodu, dalje se u 2008. godini nije išlo. Obećana je strategija održivog ostanka i povratka, ekonomsko jačanje srpskih sredina, preispitivanje liste primalaca duplih plata, a kao konkretna posledica ekonomske krize, odlučeno je da se ubuduće, umesto duplih, isplaćuju plate uvećane za 50 posto, onima koji na njih budu imali pravo, a do sada je njihov broj iznosio oko 10 hiljada osoba.

Objavljeni su i podaci UNHCR-a o povratku raseljenih Srba koji se razlikuju od srpskih, ali su svejedno katastrofalni. Prema prvima, na Kosovo i Metohiju vratilo se oko 7 hiljada Srba, prema drugima oko 3 hiljade. Brojke se, treba podsetiti, ne odnose na povratak u 2008. godini, već na period od 2000. godine i one su najbolji realni pokazatelj uspešnosti srpske politike na Kosovu u proteklih deset godina, imajući u vidu da je sa Kosova i Metohije u leto 1999. godine otišlo preko 200 hiljada Srba. Popis na Kosovu nije u međuvremeno izvršen, ali se barata ciframa da sada na njemu živi od 120 do 136 hiljada Srba, a da ima ukupno između 1,8 i 2,4 miliona stanovnika. Pojavio se i podatak da je od 1999. godine na Kosovu rođeno 9 hiljada srpskih beba, što je ohrabrujuće, ali postavlja se pitanje kakvu će perspektivu te bebe imati na Kosovu kada odrastu. Da li će slediti put 185 mladih srpskih bračnih parova koji su se u toku prošle godine sa Kosova (najviše iz pomoravlja) iselili u zemlje zapadne Evrope. Da je stanje teško ne krije, uostalom, ni ministar Bogdanović koji želi da promeni dosadašnji trend “po kojem je iseljavanje sa Kosmeta znatno veće od povratka”(Večernje novosti, 12.08.2008). Državni sekretar Zvonko Stević bio je još konkretniji kada je, povodom prodaje srpskih imanja u centralnom delu Kosova i kosovskom pomoravlju, procenio da će “ovom dinamikom, za pet do deset godina sve biti prodato” (Glas javnosti, 3.09.2008)(1).

Za ovu godinu najavljeni su pregovori Beograda i Prištine o tehničkim pitanjima. Iako nije do kraja jasno šta se pod tehničkim pitanjima podrazumeva, već su počela uslovljavanja sa obe strane. Beograd ne prihvata Kosovo kao samostalnu državu u pregovorima, a Priština samo kao takva pristaje na njih. Pitanje je i da li će se i kako ekonomska kriza u svetu odraziti na Kosovo. U svakom slučaju, ako se želi pomak nabolje, Kosovo bi već ove godine moralo da krene putem koji će ga odvesti što dalje od kriminala, korupcije, nezaposlenosti i siromaštva. Prvi korak na tom putu morale bi da odigraju velike sile, SAD i EU, pre svega, i da, za početak, iz politike uklone i oteraju u zatvor sve sadašnje kosovskoalbanske političare povezane sa kriminalom i korupcijom. Na tome bi im, najpre, bili zahvalni kosovski Albanci.

Srpska politika prema Kosovu trebalo bi da postane realnija i iskrenija ukoliko želi da, dugoročno, Kosovo bude i srpsko. Srpske političke elite trebalo bi da dobro porazmisle da li da i dalje patetično ponavljaju da je Kosovo Srbija, a da, istovremeno, Srbi odlaze sa Kosova i Metohije, neki još žive u kontejnerima, a na srpskom severu Kosova svako radi šta mu je volja, što pokazuju i novogodišnji bombaški napadi u severnom delu Mitrovice. Da li vremenska prognoza u medijima i temperatura u Prištini treba da i dalje budu jedini dokaz da je Kosovo u Srbiji ili treba uzeti koliko se može i završiti za jedno vreme kosovsku priču? Beograd bi morao da shvati da je Kosovo prošle godine prešlo rubikon i da, bi stvarno trebalo da se desi čudo, pa da opet dođe pod srpski suverenitet. A dok se bude čekalo da se to čudo dogodi, srpski deo Kosova, kako sada stvari stoje, biće sve manji.

(1) Ako može poslužiti za utehu, Jedinstvo, jedini srpski nedeljni list na Kosovu, izlazi odnedavno na sajtu (www.jedinstvo.rs), što olakšava stvar onima (među njih i sam spadam) koji su se do sada na razne načine snalazili da ga nabave