Док се у Београду прича о промени граница, док се с времена на време зачује како наша дипломатија тргује југом Србије, а Срби са севера се надају да ће остати или постати део Србије, неко одрађује тачку по тачку своје стратегије остварујући циљ.

Пораз Тадићеве косовске политике је страшан. Мишљење МСП само по себи не значи много. Међутим, значи то што смо га ми тражили. И значи то, што је то једино што је наша држава учинила по питању Косова за претходне две године.

Проблем севера Косова ће бити све више преувеличаван. Како Приштина нема контролу над тим делом "своје државе", почеће да врши притисак на међународну заједницу, да ова врши притисак на Србију да се повуче и са тог дела Косова.

Србија нема колективну свест на довољној висини за вођење прагматично принципијелне политике, нити има политичку елиту која има моћ антиципације својствене технократско-организованој елити.

За десет година на северу Косова није откривен ниједан починилац нити једног злочина. Није се, нити ће се сазнати, ни ко се све и због чега крио на северу, није се сазнало какви су све ликови и са каквих све потерница пронашли своју „сигурну кућу“ на северу Косова.

Да ли је српска резерва интервенисала па није успела, или уопште није ушла у бој – не може се утврдити. Тек, повлачење десног крила пренесе се на цео фронт, чиме је битка изгубљена... У Косовском боју погинула су и оба државна поглавара: турски султан Мурат Први и српски кнез Лазар.

Десетљећима смо били извргнути циљаној пропаганди о Албанцима као жртвама и Србима као кривцима за њихова страдања. Протјеривање Срба с Косова посве је игнорирано, а они који су се усудили о томе проговорити проскрибирани су и осуђивани као великосрпски националности.

Ионако се наша јавност дрилује да под „поделом Косова“ подразумева да север припадне Србији, а читава Метохија и Косово приде – Албанији. Европи бисмо показали "кооперативност" а заузврат Европа би нас тапшала по рамену, док би нам уши расле и расле.

На почетку приче о телефонији у којој је тек свака пета вест о раду сигнала на Косову тачна, требало би да покушамо да направимо једну реконструкцију догађаја који су претходили овом потезу.

Можда по некима Косово и није најважније државно питање, али је свакако наша најжешће нападнута вредност. Да ли смо могли пружити после рата јачи отпор тим нападима? Да ли је овај последњи терористички чин демолирања имовине наших фирми, и укидања слободе комуницирања имао некакву генезу?