Није лако проценити да ли сви ти договори представљају, у политичком смислу, уступак Београда Приштини или Приштине Београду, али њихова реализација могла би да олакша живот и Србима и Албанцима са Косова и Метохије.

Срби са Косова и Метохије су већ деценијама само реч на том ''старом документу“ и, како ствари тренутно стоје, почев од сопствене државе Србије па до свих међународних институција, биће на том документу још дуго, тражећи људска права.

У Рудинама се налази барикада са великим крстом која је проходна. Поред су постављени шатори и један полузавршен локал у коме је пећ на дрва и где се дежурни на барикадама одмарају. Спавају на палетама, а ту се налазе и клупе са столовима.

Све што су до сада Срби били натерани да ураде добило је смисао. Они су само карта на коцкарском столу своје државе и Европске уније и то изгледа она ситна, најмање вредна, са којом не знате шта ћете када вам у коцкању падне па желите што пре да је се отресете.

„Косово“ није независно (у правом смислу) како де јуре, тако ни де факто. Може се слободно рећи да је то „Косово“ (као и косовски Албанци) имало више аутономије и права у оквиру СФРЈ и СРЈ, него сада када је наводно „независно“.

Скупштина предлаже извршним властима Републике Србије да позову власти „Косова“ да путем директних преговора споразумно функционално разграниче српски народ и остале грађане Републике Србије од албанске националне мањине.

Неко протури вест да је чуо да ће им Београд укинити плате ако не уклоне барикаде. Гласина која удара тамо где највише боли. Неко се међу њима запита: да није то изговор за гашење српских институција?

Барикаде су само средство, вероватно последње, а можда и очајничко, како би се са „северних административних прелаза“, уклонило особље тзв. косовске државе. То се у нашим медијима упорно заобилази.