Окружење које види генерал не виде Срби на Косову и Метохији. Они нису могли ни 1999. године слободно да се крећу даље од, рецимо, десетак километара од својих кућа, а да не причам о Ђаковици или Дечану, Качанику.  Не могу то ни сада.

Још када смо прихватили позитивну Студију изводљивости за придруживање Европској унији, којом није обухваћена територија Косова и Метохије, уплели смо се, свесно, у паукову мрежу и ево резултата неколико година после.

Не можемо очекивати да ће само патријарх Иринеј и све владике са њим, преко ноћи, решити питање остарелог монаштва, иако је у првом реду то њихова света дужност.

Није лако проценити да ли сви ти договори представљају, у политичком смислу, уступак Београда Приштини или Приштине Београду, али њихова реализација могла би да олакша живот и Србима и Албанцима са Косова и Метохије.

Срби са Косова и Метохије су већ деценијама само реч на том ''старом документу“ и, како ствари тренутно стоје, почев од сопствене државе Србије па до свих међународних институција, биће на том документу још дуго, тражећи људска права.

У Рудинама се налази барикада са великим крстом која је проходна. Поред су постављени шатори и један полузавршен локал у коме је пећ на дрва и где се дежурни на барикадама одмарају. Спавају на палетама, а ту се налазе и клупе са столовима.

Све што су до сада Срби били натерани да ураде добило је смисао. Они су само карта на коцкарском столу своје државе и Европске уније и то изгледа она ситна, најмање вредна, са којом не знате шта ћете када вам у коцкању падне па желите што пре да је се отресете.

„Косово“ није независно (у правом смислу) како де јуре, тако ни де факто. Може се слободно рећи да је то „Косово“ (као и косовски Албанци) имало више аутономије и права у оквиру СФРЈ и СРЈ, него сада када је наводно „независно“.