Zašto?

U knjizi „Srbi su izabrali rat“ autorka Ruth Michell Knowles je u jednom od najupečatljivijih delova ove „istinite sage“ o II svetskom ratu, opisala scenu kada u vozu mladi vojnik – povratnik iz borbe,  očajnički plače. On ne sme da se vrati kući, jer će ga majka ukoriti zašto je ostao živ kada su svi njegovi drugovi poginuli!

Ne znam zašto mi je ova scena došla u misao dok pod utiskom jučerašnjeg pomena nastradalima RTS-a tokom NATO bombardovanja pokušavam da nekom svojom skromnom spoznajom doprinesem pravičnom odgovoru i kolektivnom olakšanju na bolno pitanje „Zašto?“ – uklesano u kamenu ispred zgrade RTS-a i u skamenjenim srcima živih, koje samo bol može toliko da skameni...

Nekoliko dana pre bombardovanja govorilo se da će RTS biti bombardovan, kao – uostalom – i mostovi... Da li je narod imao intuiciju koja nije odmakla dalje od intuicije ili je imao preranu samosvest da smo toliko omrznuti da će i kolateralne greške biti „legalizovane“, pa ni oni koji su imali moći nisu imali snage da zadrže „stado“ u bezbednim jaslama... Tih dana se narod prepustio kolektivnom užitku u kome, razumljivo, čak i odlazak na onaj svet  izgleda mnogo lepši, ako je za neku utehu... Sasvim ležerno ponašanje i onih koji su mogli da nešto učine, prilično ismevanje ljudi koji su prilikom bombardovanja hitali u skloništa, čuvanje mostova svojim telima, prkosno nošenje meta na svojim grudima, ostaće zabeleženo kao neki recidiv naučene hrabrosti generacija stasalih na balkanskoj istoriji, a bezbrižno odgojenih u nezamislivom okruženju da ikada rata može biti...

Pa se ja, takva i nikakva, pitam:

Zašto kolege iz CNN-a nisu objavile udarnu vest: „S.O.S. Reporterima CNN-a javljeno je da napustimo zgradu RTS-a, ostali su ljudi iz RTS-a u njoj!“

Zašto predsednik Jugoslavije kojoj rat nije bio objavljen (ako nije!) nije odmah podigao ruke u vis i podneo međunarodnom sudu žalbu za nelegalno bombardovanje zemlje? (U jednom komentaru na NSPM-u objavljeno je da je to uradio kasnije, jer je njegova supruga histerisala! Hvala njegovoj supruzi ako je tako!)

Zašto odgovorni ljudi na pozicijama na RTS-u koji nisu imali nameru da dolaze na posao nisu dali ostavku kada je rat počeo?

Zašto Amnesti internacional nije ranije objavio svoje mišljenje o NATO bombardovanju?
Zašto rodbina, kolege, prijatelji koji su bili čuli za glasine da će RTS biti bombardovan nisu „legli na prag i rekli svojima: ti na posao u RTS ideš samo preko mene mrtvog!“, na primer?

Zašto?

Ova moja nespretna pitanja, postavljena iz krajnje iskrenih namera, možda već imaju svoje „zato što“, možda su glupa, možda i ne postoje...

Ali ja bih volela da 16 nepravično ubijenih zaposlenika RTS-a budu zapamćeni, ne samo kao radne i hrabre osobe, već i kao osobe koje su dale svoj život  kao primer drugima da pre svega čuvaju svoj život.