четвртак, 24. мај 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > "Великосрпска агресија", "јасеновачки мит", "крижни пут" и друге језичко-политичке обмане без јасног одговора
Коментар дана

"Великосрпска агресија", "јасеновачки мит", "крижни пут" и друге језичко-политичке обмане без јасног одговора

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Стојановић   
недеља, 11. фебруар 2018.

Преузећу на себе све критике због тога што дајем себи право да као лекар анализирам једно језичко питање. Стога чланак пишем као рефлексију утицаја изопачених термина на просечног грађанина Србије. „ На почетку беше реч“ је један од најчешће коришћених цитата у историји. Значај речи није потребно објашњавати. Кључно питање је да ли су сви актери на српској медијској сцени свесни последица коју поједине речи изазивају?

Као младић запазио сам код професора историје, Хрвата из Херцеговине, Елезовића, посебну страст док је говорио о „великосрпској идеји“, лукавој измишљотини Калајевске ере „КК“ монархије, касније здушно прихваћене од комуниста који су је нештемице користили заједно са још једном кованицом из тога времена – „великосрпска буржоазија“. Показало се кроз време да осим неформалног „начертанија“ и нововременског радикалског лапрдања ова „идеја“ заправо никад није била институцијализована од стране српске државе. Али зато добро служи непријатељима српства као завеса за прикривање и увек актуелно оправдање за њихова злодела. Тако се „великосрпском хегемонијом“ правдају напори НД Хрватске да истреби Србе, а „великосрпска агресија“ утемељена на Милошевићевом популистичком говору  на Газиместану редовна је мантра хрватских државника. При томе нико не пита зашто је Туђман основао, 10. 04.1991. године - гле чуда, па онда наоружао и постројио 800 припадника ЗНГ, 28.05. 1991. године на Максимиру, а потом издао команду „напад на војарне“ и спроводио друге конкретне оружане мере усмерене против Срба у Хрватској. Великохрватска идеја садржана у Старчевићевим делима, Павелићевој теорији (17 тачака) и пракси али и у деловању данашње Хрватске државе не спомиње се у јавном дискурсу. Док хрватска државна и црквена власт без икаквог стида говори о „великосрпској агресији“ нема никога да пита која ли је то држава ономад заузела целу БиХ и део Србије чим  јој се пружила прилика? На овоме се истрајава чак и након хашке пресуде хрватском ратном руководству за удрдужени злочиначки подухват.

Да се вратим речима из доба индоктринације комунизмом. Добро нам је позната флоскула „жртве фашистичког терора“. Годинама коришћена уравниловка која у духу српског мондијализма успешно разводњава улогу познатог кривца стављајући конкретна злодела у раван са нпр. елементарном непогодом. Посебно бих се осврнуо на жалостан израз „деца Козаре“ коришћеном за мале српске мученике страдале у Другом светском рату. Када се каже „деца Козаре“ пре ће се помислити да се ради о потомству, Боже ме сачувај, грана и букових стабала а не о недужној српској дечици, вољеној од својих родитеља, којима су на свиреп начин животи одузимани. Ништа мање није увредљив термин „окупаторске слуге“ који је коришћен за припаднике различитих нацистичких војски и режима на терену Краљевине Југославије у Другом светском рату. На њему се види сва моћ лажи и подвале, јер се неко ко је држао све полуге власти (нпр. од сабора, саобраћајне инфрастриктуре, медија, оружане силе, научних и образовних институција итд), дакле био дословице господар живота и смрти преименује у слугу? дакле некога у посилном положају, кога треба сажаљевати, коме треба помоћи да се спаси ропства.  Мање познат израз „Дринских мученица“ пример је успешне реализације пропаганде којом се кончина пет католичких монахиња користи да би се замаглио масакр Францетићеве „Црне легије“ над именом и презименом утврђених више од 5000 српских цивила на подручју Старог Брода код Вишеграда.

Стару лаж наслеђује нова, језичким лукавствима као да нема краја. Фалсификатори историје бесрамно говоре о „јасеновачком миту“, усташе и домобрани ликвидирани после преког суда постају жртве и паћеници на, ни мање ни више него „крижном путу“. С друге стране мит исплетен око тобожње одбране Хрватске у Вуковару стављен је на пиједастал божанства „домовинског“ а уствари грађанског рата. Врхунац лицемерја огледа се у речи „бранитељ“ која се употребљава за припадника хрватских оружаних снага у последњем рату. Да ли је уопште неко приметио у ком часу је до тада коришћен термин „бојовник“ (који су они сами установили) замењен речју „бранитељ“? Ко год је то урадио, направио је то са јасним циљем аболиције хрватских војника у грађанском рату. Пита ли се неко кога је бранио „бранитељ“ из 111 Ријечке бригаде ХВ око Босанског Брода и Рибника или из „бранитељ“ из 114 Сплитске бригаде ХВ око Дрвара итд. Кристално је јасно да свако ко користи реч бранитељ за војника ХВ прихвата тумачење да је српска војска извршили агресију на недужну Хрватску. Жалосно је што је та реч уопште икад у том контексту изговорена у Србији. Ако ништа друго Срби имају могућност (у крајњој линији засновану на реципроцитету) да хрватске речи преводе на свој језик. Ако се музика преводи у глазбу, потерница у тјералицу, муниција у стријељиво (све те речи нису биле у употреби пре Туђманове ере) која то сила спречава Србе да реч бранитељ не преведу? Моло би се рећи палитељ, рушитељ, или изгонитељ, или просто хрватски војник, али никако бранитељ. Уосталом, у српском језику се користи реч бранилац за оног који нешто или неког брани.

О овој теми би се могло навести још много примера, старих и нових, који ничу као печурке после кише. Ја до сада нисам приметио да се неко у Србији са успехом супроставља несмотрено увезеним лексичким подвалама. Најделотворније би било да се огласе стручњаци из области српског језика и да помогну у расветљавању ове веома штетне појаве. Увредљиве речи би требало детаљно разобличити,  а онима који их користе јасно указати да то раде на српску штету. Нема сумње да би се стручно, методолошки могла утврдити тачна решења у сваком конкретном случају. Затим би требало пронаћи начине да се овај проблем приближи грађанству, а посебно посленицима у медијима, просвети, државним органима и политичарима, јер је њихова одговорност највећа. Душебрижници ће засигурно рећи да су ови предлози позив на цензуру, а уствари, би се радило о одговорној језичкој политици. Пасивно прихватање садашњег стања јесте потпомагање у обмани свих, нарочито млађих нараштаја. Као што је било у случају описаном на почетку овог текста.

Аутор је доктор медицинских наука, који живи у Норвешкој

 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер