Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Ucenjeno novinarstvo
Komentar dana

Ucenjeno novinarstvo

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Nedeljković   
ponedeljak, 05. septembar 2011.

Pisati za novine, internet portal, raditi na televiziji ili radiju nije nimalo lak posao. Pre svega, može da bude izuzetno fizički naporno, ali psihički ume da bude neizdrživo. Rokovi, potraga za temom, nemogućnost da se nađe način na koji će se izraziti misao, samo su deo ogromnog problema. Ipak, novinarstvo je zanat kao i svaki drugi. Iskreno, vrlo je privlačno ukoliko želite uvek da budete obavešteni o zbivanjima u svetu oko vas, a još privlačnije ukoliko na ta zbivanja želite i možete svesno da utičete. Većina mladih ljudi svoje postojanje upravo u jednom takvom nastojanju prepoznaje i određuje.

Mlade osobe na svet uglavnom gledaju revolucionarno i idealistički. Olako, ali sa iskrenim ubeđenjima se prepuštaju onome što rade i ukoliko njihov posao uz sve to može još kao posledicu da ima i stvaran uticaj na sredinu u kojoj se nalaze, tim pre će sebe doživeti kao "one prave" borce za pravdu i istinu. U tome na prvi pogled nema ničeg lošeg. Problemi nastaju onog trenutka kad počnu zaista da žive od novinarskog poziva, dobijajući platu za to što rade. Takođe, još veći se problemi javljaju ako se sa vrlo malo iskustva pojave na vrlo odgovornim mestima i dobiju moć da na javno mnjenje neposredno utiču.

Napredak u informativnim tehnologijama, kao što je internet, samo je jedan od mogućih aspekata javnog nastupanja i na njegov razvoj će se u budućnosti sigurno još više obraćati pažnja. Dovoljno je pomenuti da se već sada uveliko spekuliše o tome kako se, i da li se preko socijalnih internet mreža kao što su fejsbuk i tviter podižu "revolucije" i zakazuju masovna okupljanja demonstranata. Razgovor o tome se, zasad, može ostaviti po strani, i treba se vratiti na konkretnu priču o stanju u srpskim medijima.

Naš poznati novinar Đorđe Milošević u svojoj knjizi "Novinarstvo i politika" dao je sasvim jasnu dijagnozu onoga što se danas može smatrati presudnim činiocem niskog kvaliteta novinarstva u Srbiji. Milošević, kada piše o svojim prvim iskustvima u ovoj profesiji, navodi da je tek nakon drugog kruga na prijemnom ispitu od hiljadu kandidata izabrano, čini mi se, njih dvanaest koji su dobili priliku da se svojim umećem iskažu. Dakle, reč je o procentu od jedan posto prolaznosti. Iz toga je svakako moralo da se nastane nešto dobro. Takođe, navodi se dalje u knjizi, to ne znači da su odmah po prijemu u službu, budući novinari dobili vrhunske zadatke, već su isprva to bile obrade cena na pijacama i kratke hronike. Ovde je reč o Miloševićevom prijemu u svojevremeno izuzetno cenjenu agenciju Tanug.

U današnje vreme takvih prijemnih ispita više nema, a presudnu ulogu igra ekonomski činilac. Navala mladih novinara željnih slave i materijalnog preživljavanja je po medijskim kućama i dalje vrlo velika, ali se sada selekcija vrši na osnovu toga da li ste spremni da radite besplatno ili, u najboljem slučaju, za honorare koji jedva uspevaju da vam pokriju troškove prevoza i ručka za radni dan, po principu "ako nećeš ti, ima ko hoće". U takvoj situaciji, a s obzirom na prethodno rečeno, to jest, da su u pitanju uglavnom mladi ljudi bez posla, željni afirmacije, a čija se cena rada namerno obara, neretko se dešava da se prihvataju poslova i stavova za koje su do skoro smatrali protivnim svim svojim ubeđenjima. Ovo je, svakako, samo jedan od aspekata priče i mogao bi se donekle opravdati neiskustvom. Ono što je malo teže opravdati, tiče se nedostatka svesti o moći koju izgovorena reč nosi, tiče se prava i obaveza, odnosno poštovanja novinarske etike sa jedne strane i njenog kršenja zarad bezobzirnih interesa sa druge.

Naime, svako pravo da se nešto kaže za sobom povlači obavezu da se izrečeno dokumentuje, a zatim zakonski, kulturološki, socijalno i na mnoge druge načine, tačno činjenički opravda.

Međutim, problem je što novinari u jednom trenutku postanu toliko zavisni od onoga ko ih plaća, a to su neretko vrlo uticajni interesenti, da više ne može biti reči o nezavisnom novinarstvu i bilo kakvoj etici. Jer tada na scenu stupaju pravila "igre" koja se određuju na dnevnom nivou, shodno trenutnim potrebama poslodavca. Upravo se to nameće kao glavni problem većine srpskih medija i tek će postati otežavajuća okolnost u budućnosti, s obzirom na to da se jednom na pogrešan način izgrađen odnos prema odgovornosti kasnije teško može ispraviti. Čak, i ukoliko je to moguće, poljuljano poverenje je gotovo nemoguće povratiti.

Ne treba posebno navoditi primere novinskih napisa, televizijskih i radio izveštaja u kojima se osim poluistina i netačnosti informacija, a zarad toliko bitne aktuelnosti, više ne biraju ni sredstva, ni ciljevi koji će dovesti do povećanja čitanosti, gledanosti i slušanosti. Direktna posledica takvog delovanja je konačno brisanje kritičkog mišljenja i prelazak sa dvosmernog na jednostrani vid komunikacije između onih koji predaju i onih koji primaju informativni sadržaj. U tom slučaju navedena pobuda sa početka teksta, kao težnja za istinom, gubi svaki svoj smisao. U trenutku kada novinarstvo postaje svaštarenje zarad pukog opstanka u medijskom prostoru, svaka objektivnost i nepristrasnot biva zamenjena podilaženju najprimitivnijim potrebama između informativnih nalogodavaca i obesvešćene svetine.

Na kraju, ne treba biti ciničan, licemeran i nepošten pa za katastrofu u našim medijima optužiti mladost koja svojim bićem želi da menja svet. Baš naprotiv, ovaj tekst upravo predstavlja kritiku onih koji tuđu mladost, i novinarstvo uopšte, u Srbiji sve češće zlonamerno koriste, ne čineći ništa da se opšte stanje društva obrazovanjem i stručnošću popravi, već da se ucenama i prevarama stekne isključivo lična korist i zadrži moć.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner