петак, 10. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Турска на опасном раскршћу
Коментар дана

Турска на опасном раскршћу

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Костић   
субота, 05. април 2014.

Убедљива победа турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана и његове Партије развоја и правде на локалним изборима одржаним прошле недеље показала је да и премијер и АКП, упркос нередима и свим скандалима, и даље немају достојног противника у земљи, већ да су на путу да још више учврсте и увећају своју моћ, што је чињеница која може да произведе веома важне геополитичке промене не само у Европи и на Блиском истоку.

Иако су у Турској одржани локални избори, они су били много више од пуког тестирања снаге странке, јер су означили почетак петнаестомесечног изборног циклуса који ће обухвати и председничке изборе овог лета и парламентарне изборе 2015. У референдумској атмосфери, пуној оптужби и искључивости, на њима се одлучивало и о политичком правцу државе, односно проверавало се има ли Ердоган масовну подршку за даље спровођење своје све ауторитарније политике и ограничавање основних грађанских слобода и жестоку борбу против опонената, посебно покрета Фетулаха Гулена.

Победа од преко 45% гласача донекле је изненадила све и показала да Ердоганови конзервативни бирачи далеко више цене стални економски напредак, дуплирање куповне моћи, јачање традиционалних исламских вредности и позивање на славну османску прошлост, од забрана Јутјуба и Твитера и оптужби за велику корупцију и непотизам у АКП.

Турски премијер је на изборима одбранио Истанбул, а задржао Анкару и друга традиционална упоришта своје партије широм Анадолије, што за њега представља ветар у леђа пред предстојеће председничке изборе на лето, а на којима Турска, први пут од када је 1923. проглашена република, шефа државе бира непосредно, на директним изборима. За очекивати је стога да ће се у наредном периоду ојачали премијер немилице обрачунати са опозицијом, вероватно најпре са можда највећим губитником ових избора - моћним исламским верским покретом имама из Пенсилваније, Фетулаха Гулена, иначе бившим дугогодишњим савезником у борби против старих секуларних структура.

Неки посматрачи на Западу већ сугеришу да је Ердоган спреман да моћну подршку гласача искористи у правцу даље изградње модела који је на снази у неким централноазијским републикама. Сам Ердоган је на прослави изборне победе самоуверено најавио да ће „платити“ сви који су га оптуживали за корупцију и откривали државне тајне, а гласаче је дрско поздравио заједно са члановима породице, од којих су неки уједно и актери недавно откривеног аудио-снимка у ком се дискутује о могућој војној акцији у Сирији и неким министрима који се оптужују за корупцију.

Критичари са Запада, посебно у ЕУ,  већ су врло негативно прихватили победу АКП и Ердоганове иступе, описујући их као „Пирову победу“ због даље и све јаче поларизације турског друштва, подељеног на три табора – исламисте, секуларисте и Курде, што може да буде знак даљег захлађења односа Турске и ЕУ. Неколико сати након објаве да је АКП освојила убедљивих 46% гласова, Европска комисија заузела је јасан став да „после забрињавајућег развоја догађаја у протекла три месеца, Турска сада хитно мора да се потпуно посвети реформама у складу са европским стандардима“, али Ердоган све мање има потребе да слуша ове поруке, јер сматра да је Европи више потребна Турска, него обрнуто. ЕУ готово да нема никакав утицај на Анкару - што Турска зна веома добро, као што зна да Бриселу никако не одговара нови политички фронт са Анкаром, због питања Каира, а посебно с почетком кризе у Украјини.

У тој ситуацији Ердоган има велику слободу за другачији приступ спољној политици и за интензивирање односа са Руском Федерацијом и Кином, а неки коментатори процењују да је Турска већ сама одустала од чланства у ЕУ, јер своју будућност види управо у Шангајској групи, где је Турска више добродошла него у друштву европских држава. Поводом тога, индикативно је да у победничком говору Ердоган посебно поздравио Босну, Македонију и Косово, али ниједном једином речју није поменуо кримске Татаре, док је и током саме кампање и после проглашења победе жестоко критиковао поједине западне престонице оптуживши их за покушај свргавања демократски изабране владе.

Турска ипак остаје важна чланица НАТО, чији је значај додатно подвучен због кризе у Украјини. Према неким мишљењима, Ердоган је свестан да је његов рок трајања за Американце истекао, јер није успео да у Сирији спроведе у дело задате обавезе, и да стога у наредном периоду није искључена ни могућност званичног турског мешања у сиријски рат, да би савезницима у НАТО показао да и даље има снаге и да је спреман да утиче на промену односа у региону. Стога ће судбина и Ердогана и његове Турске, без обзира на све гнушање из Европске уније, највероватније зависити само од тога колико је његова тежња да Турску успостави као независну регионалну суперсилу у складу са политичким и војним плановима Вашингтона и НАТО.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер