Teslina fontana i lanjski sneg

„Spomenici su zalog i temelj kulture jednog naroda. Zaštita srpske baštine i spomenika kulture predstavlja nacionalni prioritet. Ko ne poštuje svoje spomenike i tradiciju, ne poštuje ni samoga sebe.“ Sve su ovo uobičajene krupne reči kojih se naši političari i kulturni poslenici obično prisećaju prigodom različitih praznika, okruglih jubileja, a pogotovo lokalnih, parlamentarnih, predsedničkih i svih ostalih izbora. Istovremeno, ako hoćemo da govorimo o kulturnoj bedi našeg naroda i države, a pogotovo naše društveno-političke elite, stanje naših spomenika prirodno je mesto da se počne.

Šta sve tu nema da se kaže? Istorijski i religijski spomenici se ruže, vandalizuju i skrnave širom zemlje (a ne samo u „južnoj pokrajini“, na koju su uprte oči domaćih medija). Čini se da su jedini spomenici koji su pošteđeni rada džepnog noža ili auto laka oni koji se nalaze na nepopularnim i teško dostupnim mestima. Ali vandalizovanje je, dakako, najmanji problem. Nemar vlasti, koje se spomenika sete isključivo u toku kampanje (bilo izborne, bilo prikupljanja novca za nešto što sa tim spomenikom ima veze), glavni je razlog što je ovaj važan deo vizuelnog identiteta inače u mnogo čemu blistavog glavnog grada toliko zapostavljen i neugledan.

Očuvanje spomenika jedno je pitanje, njihovo postavljanje – drugo. U akademskim krugovima krajnje je kontroverzna umetnička vrednost poklonjenih spomenika Sv. Savi, Sv. Ćirilu i Metodiju, te Aleksandru Puškinu, dok je i laicima jasno da spomenik Nikoli Tesli postavljen na istoimenom beogradskom aerodromu predstavlja najobičnije ruglo i svojevrsnu sramotu celog grada. Pre dve godine, kontroverze nije pošteđena ni „Teslina fontana“, konstruisana, navodno, prema izumiteljovoj zamisli i uz korišćenje njegovog malo poznatog patenta energetski štedljive pumpe, koju znalci u šali često nazivaju „svojevrsni perpetuum mobile“. Mnogo je krupnih reči odjeknulo u gradu oko ovog projekta. U pitanju je bilo „prvo ostvarenje“ Tesline ideje da „rekonstruiše slapove velikih reka“, koji bi se „kaskadno prelivali“ u „savršenoj ujednačenosti“ sa „velike visine“, ostvarujući efekat prelamanja svetlosti i praveći svojevrsni spektakl boja. I ne samo to – ovaj „jedinstven projekat“ biće napravljen, govorili su autori, tako da svako može kroz staklo da vidi Teslinu genijalnu pumpu, pa će fontana istovremeno biti, i „ukras grada“, i „naučni eksponat“ Teslinog muzeja, pored koga se nalazi.

Kako je sve ovo dobro zvučalo dok je najavljivano! A šta smo dobili? „Kaskade“ su se svele na kišobrančić od pleksiglasa niz koji se sliva voda, savršena ujednačenost se izgubila već posle mesec dana, nakon što su atmosferski uslovi i (ne)kvalitet vode uzeli svoj danak, „visina“ se, dakako, svela nekih metar, dok svetlosnih fenomena nigde nije ni bilo. Istovremeno, stakleni pod fontane, koji je pružao pogled na ružno izbetoniranu jamu kroz koju je provučen niz vodovodnih cevi (koje se na vid ni po čemu ne razlikuju od „onih običnih“), isprljan je prilikom montaže fontane i kroz njega se uskoro nije moglo videti ni toliko. Najzad, da bi cela stvar „dobila na težini“ i da bi fontana mogla nesmetano da radi tokom cele godine, bez remećenja svoj jedinstvenog „perpetuum mobile“ ciklusa, ona je zastakljena, ali bez ikakve izolacije, pa je razlika u temperaturi i vlažnosti uskoro dovela do magljenja „akvarijuma“ u koji je postavljena, tako da se dobar deo vremena i sama fontana jedva mogla videti. (Da ne pominjemo da je ista takva „jedinstvena fontana“ podignuta godinu dana ranije u dvorištu srpskog manastira Preobraženja u Miltonu, u Kanadi.)

Epilog? Nakon dve godine bitisanja ove neugledne (i dobrim delom godine nevidljive) fontane, koja je, eto, bar predstavljala Teslin patent (što nigde sa strane nije označeno prigodnom tablom, iako su autori potrošili znatne novce na „prostorno uređenje“ ugla gde je postavljena), na Beograd se spustio prvi ozbiljan sneg. I budući da su gradske i opštinske vlasti bile previše zauzete skupljanjem snega i (predizbornih) poena sa beogradskih ulica i bulevara, nikome nije palo na pamet da bi, možda, trebalo skloniti pola metra snega sa staklene kocke oko Tesline fontane. Pošto to nikome nije palo na pamet, pre nekih nedelju dana, paralelno sa topljenjem snega i povećavanjem pritiska na staklo, plafon se urušio i oštetio fontanu. Prisutni prolaznici imali su prilike da nauče praktičnu lekciju iz fizike, spoznavši zašto je sfera daleko primereniji oblik za staklenu kupolu od kocke, ali pre svega i to, koliko su zaista važni spomenici gradskim vlastima.

Fontana Nikole Tesle, ma kako neuspelo rešena, predstavljala je spomenik opšteprihvaćeno najvećem imenu srpske istorije. Ljudima zaduženim za njeno održavanje teško je bilo da počiste sneg sa njene zaštitne kupole. I sada, dok leži tamo, posuta razbijenim staklom, nikome ne pada na pamet da ovu javnu, gradsku sramotu prekriju nekom ciradom i da nas makar slažu da se fontana „rekonstruiše“. Svakog dana, pored tog ugla prolaze skupi automobili kojima se pripadnici najmoćnije parlamentarne stranke voze do svog stranačkog sedišta, udaljenog svega par stotina metara. Njima prizor od koga prolaznici tužno okreću glavu očigledno ne smeta. Ili i dalje važi onaj stari stih „sa zadnjeg sedišta ne vide ništa, samo odmahuju rukom“?

Da, spomenici su dobro mesto da se počne govoriti o našoj kulturnoj bedi.