понедељак, 27. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Пасија по Небојши или срећна нова „1984.“
Коментар дана

Пасија по Небојши или срећна нова „1984.“

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
петак, 21. мај 2021.

Знам да многи мисле да се то „нас не тиче“. Али морам рећи: Ова врста (карикатурално) стаљинистичке медијско-политичке кампање која се сада упражњава на Стефановићу (а претходно на Николићу и опозицији) права је слика и прилика стања ствари и свести у Србији. И тиче се свих нас.

Не сећам се кампања против Милована Ђиласа и Ранковића. Али врло добро памтим хорске реакције поводом Титовог "Писма", штанцована саопштења свих могућих месних заједница и борачких организација поводом представе "Голубњача", као и наручене скупове подршке Милошевићу после Осме седнице. Наравно, све су то различити случајеви и не мислим да изједначавам различите приче и јунаке – уосталом, рекох већ да је овде у питању фарса и карикатура. Али реторика, техника и „технологија“ су у основи исте.

Зато не могу сада мирно да гледам повампирење тог тоталитарног духа и манира. И наравно да то, тј. моја реакција нема везе са Стефановићем или било којим конкретним поводом, већ згранутошћу над актуелним искораком у најмрачније ауторитарне аспекте наше политичке прошлости. (И наравно да то треба и мора да нас се итекако тиче.)

Из дана у дан, десетине општинских одбора СНС-а „расправља“ и у централу шаље идентично саопштење о једногласном закључку да Небојша Стефановић „због прислушкивања председника Вучића“ треба да буде смењен да свих партијских и државних функција. А режимски медији та идентична саопштења свакодневно преносе као ударну вест. (Тек повремено се, ваљда да би ствар деловала „демократскије“ и „спонтаније“, а мало и као нека врста „жутог картона“ и опомене појединцима, провуче још понеко име.) При чему нико ни јавности, ни тужилаштву, а засигурно ни општинским одборима СНС-а, није доставио било какав доказ или материјал о тој Стефановићевој, наводној, кривици. А упућени тврде да и неће, с обзиром да, заправо, никаквог незаконитог прислушкивања није ни било.

 

Дакле, неће бити никаквог – бар не директног – слабљења и осипања, а поготово не неког „сукоба“, „расцепа“ и „раскола“. То је напросто незамисливо у поретку какав је Вучић успоставио у СНС-у

А шта ће бити сада? Хоће ли ГА ово са Стефановићем ослабити – и колико? Не бих да вас разочарам. Али подсетио бих само да Броз није ништа „ослабио“ након ликвидације Александра Ранковића. (Напротив. његов култ личности је тек након тога кренуо да се стреловито убрзава, да би у следећој деценији попримио најдекадентније облике.) Није Милошевић ослабио после „Осме седнице“ и бруталне елиминације из политичког живота Ивана Стамболића. Није ни Вучић ослабио након ритуалног политичког „убиства“ Томислава Николића.

Дакле, неће бити никаквог – бар не директног – слабљења и осипања, а поготово не неког „сукоба“, „расцепа“ и „раскола“. То је, чак и независно од личности и карактера и главних јунака, напросто незамисливо у поретку какав је Александар Вучић успоставио у СНС-у. И какав постоји у, мање-више, свим творевинама сличног типа. Није се својевремено побунио чак ни Николићев син. Нису се, чак ни у судници ни пред стрељачким водом, побунили ни прекаљени револуционари и жртве стаљинистичких („московских“) процеса. И свакако је било апсурдно очекивати побуну од „Небојше из Београда“, који засигурно није ни Милован Ђилас, ни Александар Ранковић, ни Добрица Ћосић (а још мање Николај Бухарин или маршал Тухачевски).

При чему, понављам, не ради се само о разлици у личним квалитетима, већ првенствено о томе да ни Стефановић ни Вучић – као ни већина њихових политичких опонената – немају веру, идеју или идеологију због које би били спремни да умру, или макар да се озбиљно сукобе и побуне, уз ризик да остану без свега. Зато ова актуелна српска политичка драма и има бљутави укус фарсе. 

Не ради се само о разлици у личним квалитетима, већ првенствено о томе да ни Стефановић ни Вучић – као ни већина њихових политичких опонената – немају веру, идеју или идеологију због које би били спремни да умру, или макар да се озбиљно сукобе и побуне, уз ризик да остану без свега

Све у свему, треба рећи да НИКО на овим просторима није овако бескрупулозно користио дословно СВЕ државне материјалне и медијске ресурсе искључиво у сврху личне самопромоције и сопственог одржања на власти. И ту не говорим само о последњих 30 година – за које изречено важи неоспорно. Али немојмо се заваравати. Да је ово ОНО време, не само да би такође било „слета“ и „штафете“ него би се обоготвореном Вођи вероватно и жртве приносиле. Уосталом, на неки начин, приносе се и сада. Само је, у складу са духом времена, жртвени ритуал нешто другачији. Односно, „коље“ се, пре свега, симболички и медијски – мада не нужно и мање брутално и крваво.

Шта више, ово што гледамо по српским медијима и скупштини чак надилази највише (тј. најниже) удворичке стандарде са овог поднебља и по маштовитости и размерама се приближава садо-мазохистичким манифестацијама лојалности и покорности познатим само из литературе

Шта више, ово што гледамо по српским медијима и скупштини чак надилази највише (тј. најниже) удворичке стандарде са овог поднебља и по маштовитости и размерама се приближава садо-мазохистичким манифестацијама лојалности и покорности познатим само из литературе или, евентуално, донекле присутним само у неким далеким и егзотичним деспотијама. 

И ако уопште има ишта позитивно у читавом овом (о)тужном игроказу онда је то можда само очигледност, да не кажемо брутална „транспарентност“ са којом се све одиграва. Да ли ће то бити довољно да се људи масовно тргну и замисле над тим у каквом друштву живимо – велико је питање. Али макар нико, ни споља, ни изнутра, ни амбасадори, ни опозициони лидери, ни медији, ни аналитичари неће више моћи да се „изненађују“ (по принципу: „Нисмо знали. Ију, ко би то очекивао?“), односно да се праве невешти и наивни, учествујући у симулацији нормалности и демократије у друштву у којем демократија и нормалност већ поодавно не станују.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер