Okupacija Zemuna

Kad je pre nekih mesec dana predsednik Opštine Voždovac podneo ostavku, prvo što su uradili novinari nove ,,žute“ štampe bilo je da pozovu predsednika Opštine Zemun, da ga upitaju kada će on da podnese ostavku. Nije im, naravno, padalo na pamet da situacija u opštinama Voždovac i Zemun ni po čemu nije slična. Novinari takvih medija ionako samo poslušno idu u pravcu koji su im prethodno pokazali političari.

Zemun i Voždovac su tako pred Skupštinu grada stigli u ,,paketu“, iako ništa zajedničko nemaju. Pre svega, ostavke u Voždovcu podnete su zbog ,,opstrukcija opozicije“ koja je ,,protestima i određenim izjavama“ narušila ugled Opštine, što je bio deo obrazloženja onih koji su podneli ostavke. Dakle, zbog situacije da vladajuća većina nije mogla da obezbedi normalno funkcionisanje Opštine. S druge strane, iz Zemuna se nisu čule nikakve priče, nisu postojale nikakve skandalozne vesti, ni bilo kakve druge osim onih da Skupština normalno radi, u interesu građana. Bez obzira na to, vlast je odlučila da mimo zakona uvede prinudnu upravu i u tu Opštinu. Pokazalo se time da su sve medijske priče o tajnim trgovinama vlasti i radikala, koje su uključivale bombastične teme („Poslovnik u zamenu za Zemun“, ,,tri SNS mandata za Zemun“, ,,dva miliona evra za budžet“), zapravo jeftina propaganda, lansirana od strane onih koji na platnom spisku drže svoje poslušnike iz medija.

Poslednje zasedanje gradske skupštine započelo je tako što je predsedavajući predložio dnevni red sa tačkom o Zemunu na prvom mestu, što je usvojeno, da bi se kasnije predomislili, i prebacili tu tačku na poslednje mesto. Tokom zasedanja, neko je opet promenio mišljenje, pa je pet tačaka dnevnog reda koje obrađuju različite regulacione planove objedinjeno u jednu, što sigurno nije u interesu Beograđana. Pored toga, preostalih jedanaest tačaka je povučeno na osnovu sednice gradskog Veća za koju ne postoji zapisnik, pa tako ni dokazi da se ona uopšte održala. To gradsko Veće nema poslovnik o radu, pa se postavlja pitanje koliko su njihove odluke zakonite i kako ono uopšte može da funkcioniše. Zbog svega ovoga, kao i zbog postojeće atmosfere u skupštinskoj sali, pre će biti da bi u gradsku skupštinu trebalo uvesti prinudne mere, jer situacija u njoj više nego jasno ukazuje da vladajuća većina nije u stanju da obezbedi njeno normalno funkcionisanje.

U takvoj situaciji, teško je poverovati da postoji opstrukcija opozicije, na koju se vladajuće stranke stalno žale. Kao što opstrukcije nema u republičkom parlamentu, kao što je nije bilo u voždovačkoj Skupštini, tako je nema ni u gradskom parlamentu. Radi se o ukazivanju na sistematsko kršenje zakona koje se odvija od strane predstavnika vlasti, i koje je počelo odmah nakon izbora, kada je v. d. gradonačelnika Zoran Alimpić, svojim slobodnim tumačenjem zakona i primenom tog i tako protumačenog, uporno odlagao sazivanje gradske skupštine, što je bio taktički potez namenjen kupovini vremena, da bi se sačekalo da se na ,,višem nivou“ postojeća opoziciona koalicija rasturi. Tada nam je svima održao istorijski čas, jer je pokazao da i u savremeno vreme, u demokratiji, neko može da se ponaša kao beogradski Paša – ,,Onda možda mogu da promenim odluku, ali samo ja mogu da je promenim i u ovom trenutku ne nameravam da je promenim“. Sadašnji gradonačelnik Đilas je, u to vreme, takvu samovolju ohrabrivao rečima da ,,svaki dan kada u Beogradu nije na vlasti Vojislav Šešelj (...) to je dobar dan za Beograd“. Slično tome su sve autokrate, uključujući i Hitlera i neke aktuelne i bivše svetske lidere, pravdale uzurpaciju vlasti i uvođenje bezakonja pričom o navodnoj zaštiti interesa građana od neke apstraktne pretnje. Takvo kršenje demokratske volje građana, izvršeno odmah nakon izbora, postalo je matrica i uzor po kojem je vlast vodila skupštinske domove u Srbiji. Zbog toga danas u skupštinama imamo primere autokratskog bezakonja, a legitimni protesti opozicionih stranaka se nazivaju opstrukcijom. Pitanje je jedino gde sve ovo vodi, u situaciji kad se svi slični potezi vlasti pravdaju rečima ,,Evropa iznad svega''.