O argumentima

Napisala sam, pre neki dan, možda ne baš najjasniji tekst gde pokušavam da objasnim zbog čega mislim da je podela Kosova loša, a zbog čega da ta priča samo ilustruje faktičko stanje (to jest da Kosovo jeste podeljeno) „na terenu“, na kojem više nisam.

Dakle, pokušala sam da kažem da je podela Kosova nedvosmisleno priznanje istog kao nezavisne države. Da je to podela Srbije a ne podela Kosova. Da je od priče o podeli Kosova gora još samo priča o „zameni“ severa za takozvanu Preševsku dolinu. Prihvatila bih kritiku da sve to nisam napisala dovoljno jasno, da me nije zbunilo nazivanje tog teksta – defetističkim.

Defetizam je odustajanje, to je kad dignete ruke od nečega i kažete „ja ne mogu ništa da uradim“. Defetizam je ideja o podeli Kosova, koje znači najotvorenije priznanje Kosova Republike južno od Ibra. Defetizam je pominjanje neke teritorije na jugu Srbije. To je odustajanje od svake borbe za srpsko Kosovo i to je moljakanje za bar jedno malo parče te zemlje, čini se, više iz psiholoških razloga.

Način na koji je tretiran svaki glas protiv podele jasnije govori o ideji o podeli od svih napisa, izjava i insinuiranja koje idu u njenu korist.

Kako sve češće, kako prečesto dolazim u situaciju da mi se postavlja pitanje šta lično mislim i „na čijoj sam strani“, dopustiću sebi da kažem, mada zaista smatram nebitnim šta o podeli, i uopšte – o Kosovu, mislim ja, koja jedan kratak period učim o Kosovu još uvek nemajući najjasniju sliku – jer Kosovo je teška tema i mnogo toga sadrži.

Ja, nebitna, mislim da priča o podeli nije dobra poruka. Mislim da su argumenti tipa „šta da radimo sa dva miliona Albanaca“ jako loši, jer šta da radimo onda sa Mađarima, šta sa Romima, šta sa bilo kim ko nije Srbin. Argument je opravdan i smislen (da podvučem, možda sam i sama nekada mislila da je to dobar argument), ali on je, u isto vreme, štetan. Kontradiktoran je i on zapravo govori sledeću stvar: Ne damo Kosovo, ali ne znamo šta da radimo s njim jer tamo ima puno Albanaca.

O Albancima, i što je najgore, uopšte o Kosovu sve se češće informišemo iz prištevskih listova. Prenosimo izjave političara i predstavu nemamo kako Kosovo uistinu izgleda i kakvi su sve ti Albanci koje nećemo u svojoj državi, ali hoćemo Kosovo.

Većina njih nije zadovoljna državom u nastajanju i često se može čuti kako naglas sumnjaju da će te države u pravom smislu uopšte i biti. Nemaju posla. Plate su im bednije čak i od naših. Nemaju zdravstvo i za skupe pare prebacuju se na VMA da se leče. Nalaze neverovatne načine da dođu do srpskih dokumenata. Jedva dobijaju vizu za bilo koju zemlju, pa čak i za Hrvatsku na čijoj su strani neki od njih ratovali protiv Srba.

Sa druge strane, Srbi južno od Ibra ne veruju da će ikada ponovo biti deo Srbije. Neki se nadaju, neki su ratovali i ne mogu da se pomire sa činjenicom da je, u njihovim očima, nekada jaka Srbija sada nemoćna ili da čak nema volje da za njih učini bilo šta, osim za potrebe slikanja.

I od Srba sa severa se može čuti sličan „defetizam“. Da ne ostanem ponovo nedorečena – ne mislim da je to defetizam. Ne mislim da je izdajništvo ni okretanje nekih Srba ka Prištini. Ne mislim u tim kategorijama jer smatram to neumesnim. Ima mesta na Kosovu iz kojih sav svet deluje toliko daleko, iz kojih Beograd deluje kao neki izmišljeni grad a Priština kao mesto gde se kako tako živi, ima mesta na Kosovu na kojima nemate snage ništa da pitate ljude koje zateknete, na kojima ćete od nekog starca ili neke seoske učiteljice slušati i kako je „pre rata bilo sjajno“ i u isto vreme kako je „oduvek sve strašno“ i kako ih je „oduvek strah da idu sami kroz neke sokake gde su Albanci“. Slušaćete i o otmicama i ubistvima, pa o tome kako su im neke komšije Albanci ostali prijatelji, slušaćete o prodaji zemlje, o tome kako nema struje i kako ih niko nikada ne posećuje i zapravo – ono što ćete čuti i što će vam bubnjati u ušima jeste jedna samoća. Ogromna samoća nekih nemoćnih, ili zadrtih, ili naivnih ljudi koji misle da su učinili nešto za Srbiju (ili za sebe – s ejedno) time što su ostali na Kosovu. Ko god ume da sluša, a verujem da to umem, zanemeće i neće znati šta da misli. Ni da li je ispravno, ni da li je pogrešno, ni šta će sutra reći istorija. Neće znati apsolutno ništa. Sem da su te slike toliko snažne da ih verovatno neće zaboraviti dok je živ i da o njima može da piše samo neobjektivno, bez distance i kalkulacije – makar prepričavao samo te fotografije.

Na sledećem koraku, odmah iza te bede koja ne može da se zaboravi i koja nije samo materijalna beda nego svake vrste beda, beda sadržaja kojeg nema, beda svrhe koja izmiče, beda jednog društva i gotovo svih pojedinaca u njemu, dakle, odmah iza te bede, čovek vidi i jedno bogatstvo. Ratno – profitersko, ružno, zastrašujuće bogatstvo koje takođe odiše, ima ukus jednog siromaštva. Sve je na Kosovu sirotinja, osim prošlosti. Prošlost je poezija, prošlost je pre – kosovski, kosovski i postkosovski ciklus koji je antička drama. I manastiri.

Postkosovski ciklus koji živimo nije za pevati o njemu. Nema mudrog despota Stefana Lazarevića, imamo samo nejake Uroše. Ne znam zašto, ali kada od njih slušam kako je jedna od opcija i podela Kosova – mislim da je to sve samo ne opcija za razmatranje.

Ako je Kosovo Srbija, ne treba da je nudimo na deljenje. Ako ponudimo podelu i uz podelu takozvanu Preševsku dolinu – onda rasparčavamo državu i smanjujemo je. Ako je smanjujemo, priznajemo trenutnu realnost i u odnosu na nju krojimo budućnost, ne razmišljajući zapravo uopšte o onome na šta se pozivamo. Na svoje pravo da nikada ne priznamo nezavisno Kosovo.

I na kraju, da sam kojim slučajem ostala na Kosovu kraće nego što jesam, verujem da bi mi podela zvučala kao solidno rešenje jedne nesnošljive situacije. Bila sam tamo duže nego što je trebalo i sada više ne mogu da mislim da je to elegantno, da je „bolje išta nego ništa“, jer to „išta“ ovakvim načinom vrlo brzo postane takođe „ništa“ i postane problem, veći nego što je bio dok ga nismo „rešili“ na ovaj način.

Eto, to ja mislim o podeli Kosova.