Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Nikolić kao žrtva
Komentar dana

Nikolić kao žrtva

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 28. januar 2009.
Smena Tomislava Nikolića sa mesta predsednika administrativnog odbora Skupštine Srbije sama po sebi ne bi zavređivala naročitu pažnju da nije zgodna prilika da se osvrnemo na jednu višemesečnu predstavu koja se odigrava na srpskoj političkoj sceni.

Razumljiva je Nikolićeva želja da maksimalno politički profitira od jedne, zapravo, rutinske i samo formalne smene sa funkcije koju već mesecima nije ni obavljao. Razumljiva je i namera da se medijskom halabukom prikrije činjenica da je njegov poslanički status, kao i status njegovog poslaničkog kluba u skupštini prilično nejasan i diskutabilan. Ali je manje razumljiva gotovo apsolutna sklonost bukvalno svih srpskih medija da mu se u toj igri nađu na usluzi. A najmanje je prihvatljivo što se Nikolić i družina ponašaju kao da to ne vide i kao da to nije slučaj, te idu okolo izigravaju žrtve neke, navodno, strašne radikalsko-demokratske urote.

Pominju se milioni evra, „strateški dogovor Šešelja i Tadića“, „nezapamćeni skandal“, „trgovina“ i slično. Ovde se, zapravo, radi o dva odvojena pitanja. 1. Da li je bilo dogovora demokrata i radikala povodom usvajanja budžeta? 2. Da li je opravdana Nikolićeva smena sa mesta predsednika jednog od dva najvažnija skupštinska odbora? I odgovor na oba pitanja je, po svoj prilici, potvrdan. Naime, poslednjih dana decembra, kada je isticao rok za usvajanje budžeta, sigurno je bilo nekog dogovora između vladajuće koalicije i Šešeljevih radikala. To je gotovo izvesno. Ali naprednjački pokušaj da iz toga izvuku veliki politički kapital i izvrše neku vrstu samoamnestije za sopstveno političko konvertitstvo komičan je i neuverljiv.

Eventualni dogovor SRS i demokrata, ukoliko ga je bilo – a, kao što rekosmo, po svemu sudeći, jeste – jednokratan je i taktički. S druge strane, dil koji su sa Tadićem i ko zna s kim još napravili Nikolić i Vučić – strateški je i dubinski. I to se naprosto – barem zasad – ne može porediti. E, sad, druga je stvar to što ljubavi na srpskoj političkoj sceni kratko traju i što se teoretski može zamisliti scenario po kome Nikolić više neće biti „omiljeni opozicionar“, ali je taj dan još daleko – a pitanje da li će ikada i doći.

Oni koji su Nikolića podržavali i oni koji makar nisu bili skloni da ga apriori demonizuju i vređaju nisu to činili zbog toga što su bili opčinjeni njegovim političkim profilom, niti njegovim izrazima zahvalnosti i divljenja „doktoru Vojislavu Šešelju“, već zato što su bili zgađeni količinom negativne kampanje, provokacija, napada i uvreda kojima je bio izložen i kada je za to davao nekog povoda i kada nije. Nikolić i njegova stranka su u međuvremenu postali miljenici upravo onih medija koji su ih najviše napadali i vređali (Blic, B92) , Pravda ih obžava do imbecilnosti, a gotive ih i na RTS-u, Pinku, Kuriru, Politici, Presu... Sve u svemu, da se ne lažemo, u Srbiji – a i šire – takve opozicije, tj. sa sličnim tretmanom, nit je bilo, nit će skoro biti.

Grmljavina o nekom strahovitom dilu, takoreći, savezu „Šešelja i Tadića“, doduše, iz naprednjačkog ugla ima smisla utoliko što malo relativizuje radikalske optužbe na račun „onih koji se tajno sastaju i pregovaraju sa Tadićem“. Galamom o tome oni žele da obesmisle gnev i kletve svojih dojučerašnjih kolega, poručujući im nešto u stilu: eto, vidite da je princip isti – a sve ostalo su nijanse.

A što se tiče naprednjačke optužbe o „dva miliona evra“, koliko je, navodno, plaćeno radikalska konstruktivnost prilikom donošena budžeta, u nju jednostavno ne verujem. Ne zato što imam iluzija o srpskoj političkoj klasi, niti zato što mislim da sličnih plaćanja i drugih formi kupoprodaje nema, već naprosto zato što smatram da izglasavanje budžeta u zakonom predviđenom roku za vladajuću koaliciju naprosto nije bilo toliko značajna stvar da bi se zbog nje zavlačila ruka u crne partijske fondove. Naravno, bila bi to izvesna politička neprijatnost za njih, ali bi zato, s druge strane, sa stanovišta državne kase, i privremeno finansiranje imalo svojih prednosti.

Uostalom, ako puko odustajanje od amandmana – radikali nisu glasali za budžet, niti su tom glasanju dali kvorum – vredi ogromnih dva miliona evra, zapitajte se samo koliko bi onda moralo da košta razbijanje najjače opozicione stranke!? Zato je možda Nikoliću i Vučiću pametnije da, barem neko vreme, ne govore o parama.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner