Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Nemačka iznad svega
Komentar dana

Nemačka iznad svega

PDF Štampa El. pošta
Nevenko Škrbić   
četvrtak, 12. novembar 2009.

Da li se samo meni čini, ili smo ipak malo preterali sa slavljem povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida? Razumem da je to značajan događaj po Nemce, razumem i da Bundesrepublik ulaže pristojne novce da od ovog jubileja načini svojevrsni sveevropski praznik, ali kada je u pitanju naša zemlja, pa čak i naš region, manjak euforije nikako ne bi bio na odmet.

Ove godine smo relativno dostojanstveno obeležili deset godina agresije NATO, i to u vrlo delikatnom spoljnopolitičkom trenutku. Dočekali smo i ispratili američkog potpredsednika bez naročitog samoponižavanja i ulizivanja. Primereno smo obeležili 95 godina Cerske bitke. Uz malu pomoć ruskog predsednika, uspeli smo i da svečano ispratimo 65 godina oslobođenja Beograda od fašizma. Pri svemu tome, malo su leteli i avioni, malo su marširali diplomci vojne akademije, čisto da se na trenutke osetimo kao da živimo u normalnoj zemlji.

Proslava godišnjice pada Berlinskog zida, međutim, ni po čemu nije zaostajala za bilo kojim od ovih događaja. Ako je 20. oktobar prošao u nešto pompeznijem tonu, onda je to garantovalo prisustvo predsednika Rusije i opštenarodno oduševljenje koje ga je pratilo, ali pošteno govoreći, Svečana akademija povodom dana oslobođenja teško da se bitno razlikovala od ove koju smo gledali pre par dana. I to ne samo zbog toga što su obe bile u Centru „Sava“, i što je obe vodio Predsednik republike lično.

Kao što rekoh, prirodno je da se Nemci raduju nad događajem koji je prekinuo poluvekovnu veštačku razdeljenost njihove domovine na dve države, razdeljenost betonskim zidom, bodljikavom žicom, minskim poljima i, pre svega, ogromnim ideološkim jazom. Uostalom, ako iko ima simpatije prema tome, mi Srbi imamo. Kao građani „one“ Jugoslavije, sa jednakom lakoćom mogli smo da putujemo u obe Nemačke i lakše nam je bilo da posmatramo ove dve države kao deo jedinstvene celine nego mnogim nemačkim građanima. Istovremeno, kao narod, uložili smo ogromne napore i prolili okean krvi kako bi mogli sve svoje sunarodnike da smestimo u granice jedne države.

Naravno, opšte je poznato da događaj koji je označio početak propasti Jugoslavije, zajedničke države svih Srba, države kojoj se, mislim, i dalje većina stanovnika „zapadnog Balkana“ bar jednom zaklela na vernost kao svojoj otadžbini/domovini, jeste isti događaj koji je označio početak uspona ujedinjene Nemačke kao stožera poslehladnoratovskog „Novog svetskog poretka“ u budućoj Ujedinjenoj Evropi. Na stranu činjenica da, u perspektivi potpunog kraha liberalkapitalističkog globalnog igrališta krupnih korporacija pod američkim čeličnim kišobranom, koje je razotkrila aktuelna globalna kriza, kao i s obzirom na desetine miliona tzv. „gubitnika tranzicije“ koji s punim pravom uzdišu za stabilnošću i socijalnom pravdom nedemokratskih i autoritarnih poredaka, kojih su se tako lako odrekli pre dvadeset godina, pad Berlinskog zida i ne izgleda naročito glamurozno. Za srpski narod, on označava početak najstrašnijeg perioda XX veka, u kojem su mu, uz podršku bezmalo celog sveta, bespravno oduzete sve one tekovine koje su tako mukotrpno sticali njegovi očevi i dedovi. Za Srbe, pad Berlinskog zida je šlagvort za ostrašćene i siledžijske sankcije, pravno nasilje komadanja dve bivše Jugoslavije i jedne aktuelne Srbije, kao i za dve ratne kampanje NATO koje su odnele hiljade života našem narodu. O ratovima u Bosni i Hrvatskoj i svesrdnoj podršci „međunarodne zajednice“ srpskim protivnicima u tim sukobima i da ne govorimo! Kadrovi opštenemačkog veselja prilikom rušenja Zida uvod su u svaku pojedinačnu emisiju koja Srbe optužuje za organizovanje jedinog evropskog genocida posle Drugog svetskog rata (i to dva puta!). Zid je simbol „normalnosti“ ostatka Evrope, koja se „okrenula budućnosti“, te „nenormalnosti“ i „izopačenosti“ nas, koji „tvrdoglavo nismo hteli da se pomirimo da Berlinskog zida više nema“.

Kada to imamo na umu, pitam još jednom: šta mi to slavimo? i za čiji groš se radujemo? Svakako, Srbija je puna ljudi koji smatraju da se većina srpskog naroda mora privoditi pameti pomoću sredstava za rušenje betonskog zida od dva metra debljine. Ali, koliko znam, Predsednik republike nije jedan od njih. Je li moguće da njemu ovo nije jasno? Je li moguće da on zaista misli da smo mi ti koji treba da obaraju „balkanske zidove“? Mi, koji nismo znali ni za kakve zidove dok je cela Evropa kopala rovove i atomska skrovišta? Mi treba da slavimo pad Berlinskog zida? Ili smo ipak malo preterali?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner