Država, narod - i raja

Beznađe u kojem se našao srpski narod nije prouzrokovano bedom, niti glađu, ni izgubljenim ratovima, ni siromaštvom. Ono je posledica onog čega svi njegovi susedi sada imaju u izobilju, a nekada nisu imali, a srpski narod koji je bio lučonoša sada je ostao bez svoje suštine – reč je o državnosti.

Relacija država–narod mogla bi se objasniti kao težnja ljudi koji sebe smatraju bliskima i koji su sudbinski upućeni jedni na druge da formiraju jedno poluprirodnu i poluveštačku tvorevinu kako bi živeli srećnije i plodonosnije. Zato se i stvaraju države kao aparati koji će, sa jedne strane, kontrolisati ponašanje pojedinca, a sa druge strane štititi njegova prava i jednakost.

Svaka država ima svoje elemente i, reklo bi se, onako kako pojedinci osećaju svoju pripadnost u toj državi, takav je i kvalitet tog sistema elemenata. Ako bismo simplifikovali stvari, onakav odnos kakav pojedinci imaju prema onome ko personifikuje državu, takva je zapravo i ta država.

Evidentno je da su Srbi oslobodivši se osvajača bezuspešno pokušavali da postanu narod, pa su se u toj spirali poraza i razočaranja vratili svom prvobitnom identitetu – postali su raja.

Nepovezana, amorfna masa kojoj ništa nije sveto, koja ni pred čim, sem pred golom silom, neće ustuknuti, ni zaćutati, ni pokloniti se, divlja, primitivna, savršena za manipulaciju.

Raja ne stvara državu, ona gusla svoje jade i čeka kojeg će novog vezira dobiti od sultana. Rajom se vlada samo silom, a sila zahteva vođu koji se rađa putem sile i moći.

A vođa dobro zna kako se vlada Srbijom.

Obesmisliti svaku instituciju, kontrolisati sudije, koristiti skrivene centre moći, od Skupštine napraviti vašarište, jer kao takva ogadiće se narodu, udaljiće ga od sebe i donosiće samo zakone sebi slične-vašarske.

Kada smo tako unakazili sve ono što normalni društveni sistem poznaje kao aksiome ostaje samo još jedan problem.

Kako zaustaviti kuku i motiku?

Lažnim obećanjima, novim nacionalnim halucinogenom, lovom na veštice, permanentnim hladnim građanskim ratom?

Sve su to oprabani metodi kako se troši i ona malo preostale narodne energije koja ne sme biti usmerena ka suštini problema već hipnotisana ide prema repu dok je glava te zmije u svojoj toploj jazbini.

I šta ostaje posle svih tih nehumanih eksperimenata in vivo?

Zaslepljeni, nezreli narod sa pubertetskim očekivanjima, naivan i lakoveran. Od moderne države ostali su samo moderni despoti. Narod je ostao isti – ne narod, već raja.