Da li će pandemija ugroziti status kvo – kao što se to ranije uvek dešavalo?

Istoričari navode kako su velike epidemije u ranijim periodima uzrokovale ne samo veliku smrtnost nego su i podrivale poverenje ljudi u status kvo. Pandemije kuge u vreme Antonina u antičkom Rimu (Galenova kuga 168-180) i u Vizantiji u vreme vladavine Justinijana u šestom veku, podstakle su širenje hrišćanstva u Evropi. Posle pandemije nazavane „Crna smrt“od koje je u Evropi u srednjem veku umrlo 75 do 200 miliona ljudi  javili su se manje religiozni i humanistički pogledi  na svet, što je otvorilo put renesansi i ubrzalo propast feudalizma. Nakon španske groznice 1918. došlo je do niza ustanaka, masovnih radničkih štrajkova i antiimperijalističih protesta. U Indiji je ojačao pokret za nezavisnost.

Kakve će biti posledice aktuelne pandemije, da li će ona ugroziti status kvo? Ni pre pojave korona virusa u razvijenom svetu nisu postojali jaki pokreti i političke organizacije koje su osporavale neoliberalizam. Alterantivu globalizmu u drugim delovima planete predstavljaju versko-fundamentalistički ili nacionalističko-autoritarni režimi. Zapadna društva su fragmentirana više nego ikad u periodu posle Drugog svetskog rata. Nema levice koja je u dvadesetom veku bila u stanju da obuzdava kapitalizam. Sistemske promene u kapitalističkom načinu proizvodnje su uzrok tome. Opao je udeo industrije u ekonomiji, nema više velikih fabrika koje su bile glavno uporište radničkog pokreta. Zaposleni u servisnom sektoru, koji danas dominira, manje su sindikalno i politički organizovani. U savremnom sistemu nema kontramoći koju je nekad predstavljala radnička klasa. Nalazimo se u sitaciji sistemske krize u kojoj ne postoji alternativa. Kad staro umire, a novo se ne rađa, nastupa vreme monstruma, upozoravao je Gramši.

Povećanje siromaštva do koga će u neposrednoj budućnosti doći uopšte nije neizbežno. Na svetu ima dovoljno materijalnih sredstava da kompletno stanovništvo planete može pristojno da živi, da svi imaju zdravstveno osiguranje i sl. Problem je sistem u kome je  bogatstvo koncentrisano u rukama malog broja ljudi. Pad svetske ekonomije od nekoliko procenata sam po sebi ne bi proizveo socijalnu katastrofu, ali to će se desiti pod postojećim sistemskim uslovima.

Mere za izlazak iz krize biće organizovane u zavisnosti od odnosa snaga. Oni koji su moćni nikad ništa ne rade u interesu većine, osim ukoliko na to nisu prisiljeni. Glavni cilj je spasavanje sistema koji permanentno proizvodi krize. Već se najavljuje da će ogromene količine novca biti stavljene na raspolaganje privatnim korporacijama. Taj metod naziva se „trickle down“:ako bogati imaju više, kanuće nešto i onima dole. Suprotan pristup je „trickle up“, tj. najpre treba voditi računa o onima koji su najugroženiji, pa kad bude njima bolje biće i onima gore. Kad siromašni dobiju novac oni ga odmah troše, a to podstiče rast proizvodnje. Kad država daje pare kapitalistima oni obično ne povećavaju proizvodnju nego kupuju akcije, nekretnine...Mnogi ekonomisti plaše se da upumpavanje novca u privatne banke neće dovesti do obnove privrednih  aktivnosti kako bi se zaustavile socijalna i ekološka  kriza.

Stvarni cilj mera koje donose zapadne vlade je da se zaštite interesi akcionara velikih korporacija, što će ponovo dovesti do spekulativnih mehura. Šok terapija još jednom, kažu marksisti

Stvarni cilj mera koje donose zapadne vlade je da se zaštite interesi akcionara velikih korporacija, što će ponovo dovesti do spekulativnih mehura. Šok terapija još jednom, kažu marksisti. To znači dalje povećanje javnog duga kako bi se sačuvao kapitalistički sistem i privilegije onih jedanposto na vrhu. Doći će do pojačane kontrole stanovništva i novihnapada na socijalna prava. Uporno se spasava sistem koji iz prethodnih kriza nije bio sposoban ništa da nauči. Ekonomistkinja Marijana Macukato smatra da bi dodeljivanje novca korporacijama moralo biti uslovljeno postizanjem određenih ciljeva. Nije probelm u novim idejama nego kako se otarasiti starih, pisao je DŽon Majnard Kejnz.

Ideologija neoliberalizma i dalje parališe političke stavove i dela onih koji su žrtve sistema. Francuski aristokrata iz osamnaestog veka Markiz de Kondorse govorio je da ključ za razumevanje uspešne represije ne leži u oružju opresora nego u svesti podređenih. „ Velika je snaga u udovima, kad bi je samo u glavi bilo“ pisao je Makijaveli u Vladaocu.

Da li će bogate države otpisati dugove zemljama globalnog juga, ili bar odložiti njihovu naplatu, kako bi one najugroženije mogle svoja skromna finansijska sredstva da usmere na preduzimanje zdravstvenih mera i suzbijanje socijalne katastrofe? Da li će obični ljudi u bogatim državama kojisu prezaduženi biti rasterećeni? Naravno da neće. Pandemija za njih znači gubitak posla.

Kada je 1933. Hitler došao na vlast suspendovao je otplatu Nemačkih dugova. Posle rata dug je iznosio 16,2 milijarde  ondašnjih DM. Dvadeset dve države Londonskim ugovorom iz 1953. redukovale su dug a na 7,5 milijardi, što predstavlja umanjenje od 62,6 posto. Dug je bio u devalviranoj domaćoj valuti, iznos godišnje rate nije smeo prelaziti pet posto izvoznih prihoda. U slučaju spora bili su nadležni nemački sudovi. Maršalovim planom obilna pomoć dodeljena je  najvećim korporacijama koje su imale odlučujuću ulogu u podršci nacional-socijalizmu: AEG, Simens, IG Farben, Krup, Folksvagen, Mercedes Benc... I na  formulisanje Hitlerove politike prema jugoistoku ovi monopoli su vršili veliki uticaj. O tome je odlično pisao istoričar Milan Ristović u knjizi Nemački novi poredak i jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45.  Da li je danas drukčije, da li smo ponovo postali nemački dopunski privredini prostor. Angela Merkel danas je glavni protivnik solidarnog pokrivanja ekonomske štete koja će nastupiti od pandemije.

Nova saznanja naučnika o kovidu-19

Na početku pandemije nauka je imala malo znanja o kovidu-19. Sredinom marta epidemiolog sa Stenforda dr DŽon Jaonidis (John Ioannids) upozoravao je da se odluke o načinu suzbijanja pandemije donose na osnovu nepouzdanih podataka. Nedavno je saopštio rezultate svog istraživanja sprovedenog u jednom okrugu u Kaliforniji. Prema njegovim mišljenju, na toj lokalciji smrtnost od kovida-19 je slična kao kod sezonskog gripa. Broj zaraženih je najmanje pedeset puta veći od broja registrovanih. Otuda je metod istraživanja kontakata besmislen. Dr Dajvid L. Kac, (David L. Katz) naučnik sa Jejla, takođe sredinom marta predlagao je drukčije strategije od onih koje su primenjene u većini država. On je svoj model nazvao „minimizacija ukupne štete“. Prilikom utvrđivanja mera mora se voditi računa da korist od njih ne bude veća od štete. Ne sme broj spašenih života biti veći od broja ljudi koji će umreti zbog preduzetih mera. Pandemija na dva načina može nauditi ljudima: jedan je od same infekcije, a drugi zbog pogrešnih pristupa u njenom suzbijanju. Dosadašnja strategija u borbi protiv korone najviše štete je nanela siromašnim. Zbog nezaposlenosti i siromaštva skočiće broj samoubistava. Izbor je između vertikalnog i horizontalnog sprečavanja širenja virusa, smatra Kac. Horizontalno znači izolaciju celog stanovništva dok pandemija ne prođe. To uzrokuje  zaustavljanje ekonomije, porast depresije kod stanovništva i sl. U SAD raste prodaja oružja. Međutim, rizik od kovida-19 prema iskustvima zemalja u kojima je epidemija prošla, je jasno diferenciran, najugroženiji su stari i hronično bolesni. Kac je zbog toga predalagao „vertiklano zaprečavanje“ tj. izolovanje samo rizičnih grupa dok se širenjem virusa u populaciji ne  stekne kolektivni imunitet. Inače, svake godine u SAD oko pedeset hiljada ljudi umre od gripa. Ovaj naučnik upozorava da se treba boriti i protiv hroničnih bolesti, koje ubijaju polako. Glavni zdravstveni problem u SAD je preterana gojaznost do koje, između ostalog, dolazi izbog toga što proizvođači hrane u svoje proizvode dodaju aditive koji izazivaju zavisnost.

Potpuno drukčiji pristup imao je britanski epidemiološki strateg Dr Nil Ferguson (Neil Ferguson). Na početku epidemije on je tvrdio da će u Velikoj Britaniji biti  petsto hiljada mrtvih ukoliko se ne preduzmu energične mere. Boris DŽonson je verovatno pod utiskom tog katastrofičnog scenarija odustao od svoje prvobitne namere da pusti da se epidemija raširi i da se tako sama ugasi. Ferguson sada tvrdi da će broj mrtvih u ovoj zemlji biti oko dvadeset hiljada. On i dalje insistira da je bio u pravu.

Sličan pristup Kacovom imala je Švedska. Glavni epidemiolog u toj državi dr Johan Giseke (Joham Giesecke) kaže da je vlada još u januaru donela odluku da se mere utvrđuju isključivo na osnovu podataka. On smatra da nema naučnih dokaza da drastične restrikcije daju dobre rezultate. Šveđani su zabranili okupljanje više od pedeset osoba, preporučili su ostajanje kod kuće ali nisu uvodili policijski čas. Osnovne škole su ostavili da rade, zatvorili su srednje i univerzitete, a starački domovi su zatvoreni za posete. Prema podacima sa sajta https://www.worldometers.info, do 22. aprila bilo je 15.322 zaraženih i 1765 mrtvih. (Finska 4.129-141; Danaska 7.912-404; Norveška 7.241-182). Iako su švedski rezulati nešto lošiji nego u drugim skandinavskim zemljama Giseke kaže da je smrtnost kao i u sezonama jačeg gripa kada u ovoj zemlji od te bolesti umre i do dve hiljade ljudi. Švedski model bilo je moguće primeni zato što u toj državi ne postoji međugeneracijska kohabitacija, u istom prostoru ne žive pripadnici više generacija. Drukčiji je slučaj u Srbiji i drugim manje razvijenim zemljama. Prema nekim izveštajima epidemija se u Švedskoj raširila najviše među migrantima, otuda, verovatno, ležeran stav vlasti. Giseke smatra da je Fergusonov model bio pogrešan i naučno neutemeljen. Inače, Švedska je tokom pandemije utrostručila svoje zdravstvene kapacitete  tako da je izbegnuta prenatrpanost bolnica.

Dr Knut Vitkovski,(Knut M. Wittkowski),takođe američki epidemiolog, tvrdi da je sticanje kolektivnog imuniteta jedini način da se izbori sa respiratornim bolestima. Da bi do toga došlo potrebno je da osamdeset posto stanovništva bude izloženo virusu. Većina neće imati nikakve ili će imati blage simptome. Zbog toga je bilo važno da škole ostanu otvorene, a da stari i bolesni budu izolovani kako bi se najbrže stekao kolektivni imunitet. Da je tako postupljeno bio bi izbegnut drugi talas epidemije. Smrtnost  iznosi dva posto onih sa simptomima, tvrdi ovaj naučnik. Sasvim je svejedno da li će se to dogoditi tokom četiri ili osam nedelja. Dr Vitkovski smatra da je panika nastala zahvaljujući internetu i da se radi o gripu kao i svakom drugom. Kolektivni imunitet traje nekoliko godina, tvrdi ovaj američki naučnik. Zbog pogrešno primenjene strategije nastupiće ogromna ekonomska šteta.

Istina je da su političari koji su donosili odluke bili  pod velikim pritiscima javnog mnjenja.Uspaničeno stanovništvo prizorima iz Italije nije ostavljalo mnogo šanse za trezveno razmišljanje. Od ranije je poznato da socijalne mreže u kojima ne postoje filteri  pogoduju širenju emocijama nabijenih pojednostavljenih stavova što može voditi ka velikoj panici.

Naučnici sada uglavnom smatraju da se epidemiloške strategije moraju  autonomno utvrđivati za svaku zemlju, prema lokalnim prilikama. Ne postoji jedan model koji je primenjiv u svim slučajevima.

U toku je velika trka među najvećim farmaceutskim kompanijama koja će prva proizvesti vakcinu. Zbog kratkoće vremena postoji opravdana bojazan da će uobičajene procedure biti izostavljne. Kampanju u prilog brzog  pronalska vakcine vodi Bil Gejts koji donira ogromna sredstva

U toku je velika trka među najvećim farmaceutskim kompanijama koja će prva proizvesti vakcinu. Zbog kratkoće vremena postoji opravdana bojazan da će uobičajene procedure biti izostavljne. Kampanju u prilog brzog  pronalska vakcine vodi Bil Gejts koji donira ogromna sredstva. Poznati američki advokat koji zastupa ekološke organizacije Robert F. Kenedi (sin ubijenog senatora i nećak ubijenog predsednika SAD) optužuje  Gejtsa da ovaj svoju stratešku filantropiju koristi kako bi ostvario diktatorsku kontrolu nad svetskom zdravstvenom politikom. Kenedi se poziva na indijske lekare koji tvrde da su raniji Gejtsovi programi prinudne vakcinacije dece u Indiji izazvali stravične negativne efekte u ovoj zemlji. Indijska vlada je, tvrdi Kenedi, te programe zabranila. Takođe, on navodi slične slučajeve u afričkim zemljama. Mnogi optužuju Gejtsa  da reorijentiše zdravstvene politike sa dokazano uspešnih pristupa kao što su higijena,obezbeđivanje ispravne vode i ekonomskog razvoja, ishranjenost i sl. na vakcinaciju. Gejtsova filantropija je nastojanje bogatih da upravljaju krizom. On namerava da spasi čovečanstvo tehnologijom, zameraju mu protivnici.

Lekari s pravom ukazuju kako su vakcine najveći izumi u istoriji medicine. Ali, kako su privatne kompanije glavni proizvođači, radi se o velikom biznisu. Najgore bi bilo da se protiv kovida-19 nametne nepouzdana vakcina što bi dovelo u pitanje i upotrebu onih za druge bolesti, koje su pouzdane.Neophodna je potpuna javna kontrola nad proizvodnjom i upotrebom vakcina. SFRJ jenekad imala potencijale da ih samostalno proizvodi. Danas postoji opravdana bojazan da gigantske farmaceutske kompanije vakcine zloupotrebe kako bi ostvarile biološku kontrolu stanovništva. Član Trampovog tima dr Entoni Fauči je blizak Bilu Gejtsu, raznim fondacijama, proizvođačima vakcina i drugim farmaceutskim kompanijama. Geopolitičko pravilo dvadeset i prvog veka moglo bi da glasi: ko kontroliše viruse, taj vlada svetom. Realna je opasnost da ne samo države nego i privatne kompanije steknu takvu moć. Fuko je pre pola veka razumeo značaj biomoći.

Nesumljvo da se zbog kovida-19 digla velika panika zbog toga što je pandemija zahvatila i bogate države. Prema podacima različitih međunarodnih organizacija tokom 2018. u svetu je otkriveno 228 miliona slučajeva malarije, a 405 hiljada obolelih  je umrlo. Iste  godine 10 miliona  ljudi dobilo je tuberkulozu, 1,5 milona je umrlo od te bolesti. U istoj godini od HIV-a umrla je 251 hiljada ljudi. Svake godine u svetuu 2.5 milona  dece umre zbog neuhranjenosti ili  gubitka imunitetado koga dolazi zbog izgladnelosti; oko 430 hiljadaljudi umre od proliva zbog nedostupnosti ispravne vode ili loših higijenskih uslova. Ali, ove bolesti pogađaju trećesvetsku sirotinju. Pronalazak i proizvodnja preparata za njihovo lečenje ne donosi profit.

Vučićeva paranoidna epidemiološka politika

U eseju „Paranoidni stil u američkoj politici“ istoričar Ričard Hofstadter upotrebio je klinički psihijatrijski termin ne za dijagnostiku individualnih psihičkih poremećaja, već da bi opisao specifičan način izražavanja političkih stavova od strane normalnih ljudi. (Richard J. Hofstadter,”The Paranoid Style in American Politics”)

Prema ovom autoru, paranoidni stil čine vatreno preterivanje, predrasude, konspiracijske fantazije i upotreba apokaliptičkih termina. Protagonisti ovakvog pristupa žrtve su vlastitih iluzija, oni socijalne konflikte ne vide kao sukobe koji se mogu pomiriti i rešiti putem političkog dijaloga, uvek se radi o borbi između apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Nije poželjan kompromis, nego uništenje protivnika koji je predstavljen kao totalni neprijatelj i univerzalno zlo, nad kojim samo potpuni trijumf dolazi u obzir. Paranoidni političari su militantni, obično sebi postavljaju neralne ciljeve, pa kad rezultati izostanu, to još više pojačava njihovu frustraciju. Čak i delimičan uspeh donosi osećaj nemoći, što još više pojačava strah od snage neprijatelja.

Paranoidna interpretacija istorije je personalizovana. Događaji u prošlosti nisu posledica procesa, nego nečije volje koja stvara istoriju, remeti njen normalni tok i okreće ga na zlo. Neprijatelj proizvodi krize, kontroliše štampu, ima neograničene fondove i moć da ispira mozgove, zavodi ljude, praktikuje seksualne slobode, nemoralan je. Intelektualci i kosmopoliti obično se optužuju da podrivaju nacionalne vrednosti.

Mere su planirane tako da doprinose Vučićevoj popularnosti  i da bi on demostrirao svoju moć. Kad Vučić kaže da odlučuje  struka, treba mu verovati. Samo nisu u pitanju lekari, nego eksperti za istraživanje javnog mnjenja

U paranoidnom pristupu politici postoji megalomanska slika vlastitosti, viđenje sebe kao izabranog, bezobzirno proganjanog, ali predodređnog za apsloutni trijumf. Obično manjina populacije ispoljava takve stavove i ponašanje, ali neke religiozne tradicije, socijalne strukture i nacionalno nasleđe, istorijske katastrofe ili frustracije, mogu osloboditi ovakve energije tako da one postanu masovni pokret.

Hofstadter kao da je pred sobom imao Vučića. Srbija je uvela najdrastičnije mere u regionu, a ima lošije rezultate od drugih (Vidičlanak Sandre Petrušić u NIN-u od 23.4.2020). Razlozi su bili politički. Nedemokratska priroda našeg političkog sistema onemogućila je formulisanje i primenu optimalne strategije države za suzbijanje pandemije. Naravno da je trebalo reagovati, radilo se o novom virusu. Smrtnost u Srbiji bi bila verovatno veća nego u Švedskoj zato što je naše stanovništvo staro, bolesno i izmučeno raznim krizama i ratovima do kojih je dolazilo u poslednje tri decenije. Ali, mere su planirane tako da doprinose Vučićevoj popularnosti  i da bi on demostrirao svoju moć. Kad Vučić kaže da odlučuje  struka, treba mu verovati. Samo nisu u pitanju lekari, nego eksperti za istraživanje javnog mnjenja.Svojim naglim zaokretima on je ugrozio kredibilitet javne vlasti i tako onemogućio efikasno upravljanje krizom. Najpre se sprdao sa korona virusom, a potom je panično govorio da nećemo imati dovoljno grobalja. Sredinom marta oštro je kritikovao EU, a poslednjih dana je naveliko hvali...

Neophodno je bilo konsultovanje šireg kruga eksperata i to ne samo lekara. Kada su Nemci u Prvom svetskom ratu bili na sto kilometara od Pariza francuski predsednik Klemanso govorio je da je rat suviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima. Vojska je izvedena na ulice sa dugim cevima da bi se disciplinovalo stanovništvo, a ne virusi. Zastašeni ljudi teže će se  vrati u stanje normalnosti.. U vanrdnom stanju društvo ne postoji.

Vučić je tokom pandemije oslabio državu. Pozicija naše zemlje u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima biće još nepovoljnija. Zbog ekonomske krize ostaćemo bez preostalih nacionalnih resursa kao što su EPS, Telekom, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini... Sve će to Vučić rasprodati kako bi ostao na vlasti. Možda i samom sebi. Najzad, oslabljena je i pozicija Srbije u vezi sa kosovskim pitanjem.