Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Vučić kao slepa mrlja (para)patriotske javnosti
Kolumne Slobodana Antonića

Vučić kao slepa mrlja (para)patriotske javnosti

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
četvrtak, 21. februar 2013.

Ovo je analiza naših političkih prilika. Ko traži spisak rešenja – koja pri tom treba i neko drugi da oposluje – neka odmah prestane da dalje čita ovaj članak. (Ovo kažem jer su mi dosadili komentari tipa „Dosta je priče, a gde je tu akcija?“, ili još gore: „Ove analize su samo zamajavanje koje služi da se simulira akcija“. Ko tako misli, neka ne čita ovaj tekst, već neka odmah ode pred zgradu sa zazidanim prozorima u Kneza Miloša, ili u Nemanjinu, i nešto (po svojoj pameti) uradi. A oni iz iste grupe koji ne mogu da smisle čak ni to, ali redovno zakeraju kako „ništa ne vrede sve te analize, samo akcija!“, neka sledeći put kada Antonić ili NSPM budu pozvali da se nešto učini, lepo izvole da dođu do Sava centra – a ne da ih mrzi „jer je upravo pao sneg“, ili neka izvole da daju makar minimalni novčani prilog kako bi ovaj sajt uopšte postojao – a ne da ropću kako je „baš smorno otići do pošte i popuniti uplatnicu“).

Dakle, pošto smo se, nadam se, otarasili onih koji kada treba da se razmišlja traže akciju, a kada dođe do akcije, sete se da razmišljaju, možemo da pređemo na stvar.

Počeću od Dačićevog nedavnog učešća na molitvenom doručku, o čemu su provladini tabloidi oduševljeno izvestili, ističući kako je Dačić dobio „dug aplauz“. Nema bolje slike ispranog mozga naše javnosti od te.

Prvo, znate li puni naziv tog „doručka“? „Nacionalni molitveni doručak“ (National Prayer Breakfast). A ta „nacija“, koja se pominje u nazivu svakako da nije srpska. Britanija takođe ima takvu manifestaciju, za koju lepo stoji da joj je cilj „da se moli za ustanove, vladu i narod Ujedinjenog kraljevstva“ („to pray for the institutions, government and people of the United Kingdom“). Američki „molitveni doručak“, dakle, simbolički priziva uspeh i napredak SAD. Učešće američkih saveznika na toj „molitvi“ ima isti ritualni značaj kao i prinošenje žrtve od strane rimskih federata: to je priznanje lične i kolektivne podložnosti ne-građana i polu-građana Imperije u odnosu na Rim (Vašington) i slavljenje suprematije imperijalnih interesa nad svim drugim, uključujući i sopstvene.

A zatim, šta to, pobogu, znači „dug aplauz“? Da američki establišment odaje priznanje premijeru Srbije zbog toga što dobro brani američke imperijalne interese? Ili da se američki establišment divi Dačiću što se hrabro držao pred kracima one raspusnice? Koješta!

Neću uopšte da komentarišem Dačićevu „kosovsku agendu“ koja se svela na nuđenje Kosovu stolice u UN, „samo ako se dogovorimo“. Ranije sam to nazvao „žurbom u provaliju“ i tome nemam šta da dodam. Ono na šta ovde hoću da skrenem pažnju jeste žalosna činjenica da se suverenistički deo naše javnosti za kapitulantsku kosovsku politiku krivicu usuđuje da svali samo na Dačića. A ta kapitulacija je već postala epska po svojim razmerama – od legalizacije „Borkovih parafa“, preko pravljenja granice tamo gde nikada nije bila, zvaničnih sastanaka sa Tačijem i Jahjagom i razmene kriptoambasadora Prištine i Beograda, do pomenutog mahanja mogućnošću da se Kosovu da stolica u UN.

I naravno, najvažniji korak tog kapitulantskog puta je demontaža poslednjih ustanova Srbije na Kosovu, te njihovo pretvaranje – kako nam je dan uoči Sretenja objasnio predsednik Nikolić – u „nove kosovske institucije“, a sve u skladu, sa – ni manje ni više nego – „ustavom Kosova“!

No dok su, pre dolaska naprednjaka na vlast, čitavi legioni para-patriotskih komentatora kukali i zapevali nad „Tadićevom izdajom“, sada su odjednom svi ti vidovnjačko-pečatnjački kriptoanalitičari jednostavno umukli nad ovom sramotnom turbopredajom Kosova, nastavljajući mirno da pišu o „žutoj oligarhiji“ kao našem najvećem problemu (te zadovoljno glabajući ono čuveno masno kopito kog su se valjda konačno dočepali).

A da je ova naprednjačko-socijalistička vlada toliko nadmašila sve što je čak i Tadićeva vlada bila spremna da popusti kada je Kosovo u pitanju, sa čuđenjem je morao da primeti i Žarko Korać: „Dačić i Vučić su napravili drastičan politički obrt i krenuli da vode politiku koja se zaista razlikuje od politike Demokratske stranke. U tom smislu, Ivica Dačić pokazuje mnogo više političke hrabrosti od Borisa Tadića koji je – podsećam – tek kada mu je istekao predsednički mandat, u Dubrovniku, na jednom neformalnom susretu, kosovskom premijeru Hašimu Tačiju pružio ruku i sa njim se pozdravio. Iako je, i tada, morao da naglasi da nisu razgovarali; samo su se rukovali. Za razliku od Tadića – doduše, uz prisustvo Ketrin Ešton – Dačić već nekoliko meseci vodi razgovore sa svojim kosovskim kolegom. (...)Tadić je stalno cinculirao: imao politiku i Kosovo i EU, bio opsednut idejom da se Crna Gora vrati u okrilje `majčice Srbije`, vodio ambivalentnu politiku prema Bosni i Hercegovini, družio se i grlio sa Miloradom Dodikom… U tom smislu, politika aktuelne vladajuće koalicije je nešto drugačija. I prema Crnoj Gori i prema BiH. (...)Odgovarajući na nedavno upozorenje patrijarha Srpske pravoslavne crkve da zbog približavanja EU Srbija ne sme da izgubi Kosovo, Dačić je dosta cinično rekao kako je Kosovo već izgubljeno i da Srbija sada može da bira hoće li u Evropu bez Kosova ili će ostati van EU – opet bez Kosova. Takvo direktno suprotstavljanje SPC nismo mogli čuti od Borisa Tadića“.

No dok je većina tih naših „ljuto-patriotskih“ analitičara Tadićevo „cinculiranje“ nazivala „otvorenom izdajom“, sada su, kako vidimo, ne samo ostali bez prave reči kojom bi imenovali ovo što radi Dačićeva vlada, već i u svojim kritikama ne smeju da pomisle da kažu bilo šta o ulozi istinskog premijera te vlade u ubrzanoj predaji Kosova. Jer, pravo je čudo koliko se iz ono malo kosovskih kritika izostavlja Aleksandar Vučić. I ne samo da politički komentatori nemaju hrabrosti da kritikuju Vučića, to ne sme da radi ni jedina parlamentarna opoziciona stranka kada je u pitanju Kosovo – DSS.

Ko nije imao prilike, može da pogleda intervju Vojislava Koštunice, pa da vidi kako se ni sam lider DSS-a ne usuđuje da pomene ime prvog čoveka SNS. Pa i kada voditelj konstatuje: „Stalno ste se (u svojim kritikama – S. A.) trudili da izdvojite premijera od ostatka vlade, iako su oni uvek govorili da je njihova kosovska politika posledica jedinstvenog stava. Neki su to tumačili da DSS `namiguje` zbog neke nove kolicije u Beogradu i da zbog toga ne kritikuje onaj drugi deo vlade“,  Koštunica odgovara da „mi nemamo predsednički sistem“ (čime konstataciju voditelja usmerava na Nikolića!), ponavlja da Dačić ima „istaknutu ulogu u pregovorima“, odnosno da je „podigao barjak i krenuo napred“, te da je zato izložen osporavanju, i dodaje da je DSS-ova kritika „upozorenje upućeno celoj vladi“.

Ali, sve bi to bilo u redu da je u vladi premijer najmoćnija politička figura. Tada bi kritika Dačića za čitavu seriju pogrešnih strateških odluka bila nedvosmisleno i kritika ostalih ministara. No svi dobro znamo stvarni odnos snaga kako u vladi, tako i u ukupnoj srpskoj vlasti. Niko razuman u prošlom razdoblju nije za pogrešne kosovske odluke napadao Cvetkovića, jer se znalo da je prava adresa za to „istinski premijer“, Boris Tadić. Otuda nije jasno kako se može uporno kritikovati Dačić, a ne smeti reći ništa o Aleksandru Vučiću.

Zašto tvrdim da je Vučić ključna tačka današnje kosovske kapitulacije? Zato što je on središte sistema – mehanizma vladanja – koji je 2012. uspostavljen upravo sa idejom što bezbolnije amputacije Kosova od Srbije. Taj sistem je jednostavan i vrti se oko četiri ose:

1. borba protiv korupcije: faktički služi za podizanje lične popularnosti nosioca sistema, odnosno za pridobijanje i uljuljkivanje naroda, ali i za zastrašivanje i ucenjivanje srpskog političkog i ekonomskog establišmenta;

2. kontinuitet EU narativa: služi kao standardna mantra za hipnotičku kontrolu naroda pričama o „datumu“, „pretpristupnim fondovima“, „dolasku novih investicija“, bla-bla...; time se ujedno postiže i pacifikacija „evroreformske“ i „drugosrbijanske“ opozicije (DS i LDP), te njima naklonjenog medijskog i kulturnog establišmenta.

3. kontrola medijskog polja: zadržani su svi stari mehanizmi razrađeni do savršenstva za vladavine „žutih“ – od „tabloidne mećave“ (koja zatrpava ozbiljne teme banalnostima i prostotom), do političko-ekonomske kontrole vlasnika i urednika; ali, dodat je jedan novi mehanizam: direktna korupcija para-patriotskih novina i sajtova („masnim kopitom i iznutricama“); tako je zapravo danas u medijskoj sferi stanje gore nego što je bilo u „žuto vreme“.

4. kontrola opozicije: opozicija se načelno kupuje nagoveštajima da će ući u lokalnu vlast (Beograd) ili da će posle novih izbora postati koalicioni partner; za pacifikaciju služe i dobro uigrani kanali „neformalnih (personalnih) koordinacija“ (poput npr. fabulozne osovine: Vučić-Rakić-Nikitović); neparlamentarna opozicija se podriva ubacivanjem svojih kadrova (“krtica“) i neprestanom produkcijom unutrašnjih konflikata, itd.

Takav sistem odlično funkcioniše, što se pokazalo na svim dosadašnjim deonicama SNS-SPS puta u kapitulaciju. Pošto je granica između Kosova i ostatka Srbije uspostavljena bez većih problema (ako ne računamo jedan protestni zbor u Sava centru, protestnu šetnju beogradskim ulicama, te prekjučerašnje protestno okupljanje kod spomenika Karađorđu), sve ostalo je nastavilo da ide kao po loju. Danas ćemo konačno demontirati poslednje srpske ustanove na Kosovu i umesto njih napraviti „nove“, po „ustavu Kosova“. Sutra ćemo pak dati Kosovu stolicu u UN. I niko se neće buniti. Tačnije, možda će se ponovo okupiti „konzervativni intelektualci“ u Sava centru, i možda će opet „desničarske organizacije“ upriličiti šetnju ili „performans“. No, mi ćemo onda u našim medijima to ili sasvim prećutati, ili ismejati i marginalizovati, ili jednostavno zatrpati raspredanjem o nekoj javnoj ženi i njenim kilotama. I na tome će se sve završiti.

Sistem (zasad) savršeno radi. Ali dokle, videćemo. To je jedna fina ravnoteža koja počiva na zastrašivanju i omerti establišmenta, zaluđivanju naroda, kao i na korupciji inteligencije. I sve se još formalno odigrava u demokratskim okvirima. No, ne bih se smeo kladiti da se i iz tih okvira neće iskočiti, samo ako bude potrebno. „Premijer, potpredsednik Vlade i predsednik države napravili su značajan korak ka rešenju kosovskog pitanja. (...) Oni su zbog toga zaštićeni, i mogu da razumem da i Brisel i Vašington kažu da ne žele da menjaju tim koji treba da završi ovaj zadatak“, kaže, sa izvesnim tonom zavisti, Dragoljub Mićunović. A ako neko uživa toliku „zaštitu“ Imperije, zašto bi se, u slučaju opasnosti po svoju vlast, držao demokratije „kao pijan plota“?

Ono što je u ovom trenutku najvažnije jeste razumeti stvari, kako bi se izbegla (ponovna) prevara. Žao mi je što su moja ranija i blagovremena upozorenja o Vučiću (2009), Nikoliću (2010) i SNS (2010; 2012) nailazila na začepljene uši, ili čak na optužbe parapatriota i vidovnjaka da to iz mene govori „žuti plaćenik“. No nije prošlo mnogo, i sada svi mogu da vide „patriotizam“ i „poštenje“ tih moralnih i intelektualnih „gorostasa“ (kao i njihovih političkih gazda). „Teško je razumeti, lako je delati“, kazao je Sun Jat Sen. Hajde da najpre razumemo stvari, kako ne bismo ponovo pravili istu vrstu greške kao na izborima 2012. (ili ranije, 2000). Hajde da isteramo nejasnoće na čistac i nazovemo stvari pravim imenom.

Dakle, slažemo li se u tome da se glavna ličnost odgovorna za današnju sramnu kosovsku kapitulaciju (osim ukoliko se ubrzo od nje jasno ne distancira!),  nužno mora zvati – Aleksandar Vučić?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner