понедељак, 19. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Слободана Антонића > Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?
Колумне Слободана Антонића

Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
среда, 24. октобар 2018.

Видим да је колега Љепаја у свом одговору критичан према идеји Вучића и Тачија – о којој сам писао прошли пут – да Србија у замену за Север Косова фактички призна „Републику Косово“ тако што би одобровољила Русе да не ставе вето на аплицирање Приштине за пријем у УН.

Оно што ми се чини као, можда, не баш најбоља обавештеност, међутим, јесте уверење мог саговорника да „коалиција Москва-Анкара“, као „кумче нашег двојца“, има амбицију „да поново прекраја Балкан“, пошто је „јасно да границе на Балкану Русији и Турској нису по вољи“.

За Анкару не знам, али за Москву сам уверен да изричито одбија горенаведени пакет. Она зна да би редослед збивања након споразума Вучић-Тачи био:

  1. Косово улази у НАТО (самостално или као део Албаније);
  2. отвара се криза у „Прешевској долини“;
  3. једини начин да се Србија заштити јесте да и она уђе у НАТО;
  4. после пада Србије, слама се отпор и Републике Српске, па на крају и БиХ постаје члан НАТО – тиме Русија бива протерана са целог тзв. Западног Балкана.

Као и у шаху, погрешан потез доводи до брзог мата у четири потеза.

Отуда је Путин, приликом последњег сусрета са Вучићем, како тврди московски Комерсант, одбио Вучићево убеђивање да, уколико се Београд и Приштина договоре о „разграничењу“, Москва одустане од вета на улазак Косова у УН.

И сада, пошто Београд, тако, тешко да може да испоручи столицу у УН за Приштину, споразум Тачи-Вучић изгледа ми даље је него икада.

Дакле, уважени колега, у овој нашој дебати вероватно је мање важно да ли се ми с нечим слажемо или не, него је питање шта ми знамо да се дешава и шта можемо да претпоставимо да ће се десити.

У том смислу, остаје моје питање – да ли се у Приштини процењује да се споразум Тачи-Вучић заглавио? Да ли је процена да су наша двојица „председника“ даље од Нобела за мир него што им се то само пре пар месеци чинило? Да ли је, заправо, читава ствар пропала?

Шо се тиче Вашег питања „да ли се Србија наоружава да очува мир или се спрема за нови (Балкански) рат“, рекао бих да се то питање још више поставља за „Републику Косово“.

Није ми јасно шта ће „РК“ уопште војска ако Косово чува НАТО, и ако се код Урошевца налази једна од највећих војних база САД у свету?

Очигледно, прављење „војске РК“ тешко да има везе са заштитом територије РК од „спољњег непријатеља“. Чему онда нова војска? Да није случајно како би била употребљена против „унутрашњег непријатеља“? И нису ли главни „унутрашњи непријтељ“ косметски Срби, пре свега они на Северу Косова?

Надаље, волео бих да колега Љепаја прокоментарише и налазе једног истраживања, спроведеног у Албанији и Србији, а које су платили Норвежани.

Да нагласим да је истраживање рађено баш у Албанији, дакле не међу Албанцима на Косову, и да га је тамо спровела албанска агенција, а у Србији је сондажу урадила српска агенција.

По том истраживању, 64 одсто Срба има негативан став према Албанцима, док је код 59 одсто Албанаца изнађен такав став према Србима. Иако Албанци, дакле, нешто мање не воле Србе него што је то обратно, Албанци као главног непријатеља од народа из окружења истичу управо Србе – њих чак 68 одсто, док Срби свој страх деле између бојазни од Хрвата (45 одсто) и од Албанаца (33 одсто).

Као „агресивне“ Србе описује чак 57 одсто Албанаца, док исто мишљење о Албанцима има 51 одсто Срба.

Морам да признам да ме је зачудио податак да Албанци из Албаније нас Србе виде као „агресивне“. Шта ми, уопште, имамо с њима? Они су можда неког од нас видели у Саранди, где Срби почињу да летују због повољних цена, али становника Албаније који су срели неког из Србије заиста је мало.

Одакле онда предрасуда о Србима као „агресивним“? Ово ми је било необично имајући у виду раширени осећај данас у Србији да смо ми већ стар и уморан народ, који се млако бори за своје интересе. Кад гледам београдске, нишке, новосадске или крушевачке девојке и младиће – а као професор мислим да препознајем шта воле и како размишљају – не могу а да се не зачудим опису данашњих Срба као „агресивних“.

Могао бих разумети да су Албанци са Косова, поготово они који памте оружане сукобе 1998-1999, мишљења да су Срби „агресивни“. Али, Албанци из Албаније? Зар је етничка пропаганда толико јака? – питам се. Зар се толико слабо познајемо?

А можда и није тако лоше да између нас постоји равнотежа страха. Јер, ако једна страна процени да је друга слаба и страшљива – неће ли уследити још једна спирала насиља?

И тако опет долазимо на питање нове војске на Балкану и на недоумицу – а против кога? Против „агресивниих“ Срба?

(КосСев)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер