понедељак, 23. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Слободана Антонића

Против колонијалне елите

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
уторак, 07. октобар 2014.

(Сведок)

Функција елите неког друштва је „да зна и да води“.

Знати – значи познавати главне (глобалне) економске, политичке и социјалне процесе и умети предвидети њихов даљи ток.

Водити – значи имати осећај одговорности за друштво на чијем си економском, политичком или културном врху, те умети изналазити решења за различите врсте изазова.

Проблем је у томе што српска елита, у последњих неколико деценија, нажалост, није најбоље разумела свет око себе, нити је најбоље водила српско друштво. Она је пречесто подбацивала у сазнајном, етичком и политичком (практичном) погледу.

Рецимо, она је, у првој половини прошлог века, погрешно разумела стварне аспирације Хрвата и Словенаца (тј. њихових елита). Отуда је и направила више озбиљних (историјских) грешака око Југославије. Једна од последица тих грешака је била и та да су Срби у Хрватској доживели геноцид (1941-45) и протеривање (1991-1995), а да се, у исто време – и помало парадоксално – код дела српске елите (па онда и код народа) развио и одржао двоструки идентитет – српски и југословенски. Данас је, и поред историјског искуства, политичко и идентитетско југословенство и даље од свих постјугословенских земаља најраширеније у Србији (тачније, у њеној елити, пре свега културној). Штавише, управо је овај „југословенски“ идентитет у српској елити оно плодно тло на коме се данас развио и један нов и опасан феномен – аутошовинизам („Друга Србија“). Тако је грешка на сазнајном плану водила у грешке на политичком, ове пак у грешке на културном (идентитетском) плану, а ове најзад у погрешке на етичком плану.

Такође, српска елита – пре свих она политичка – није добро схватала ни међународне односе (као што их ни сада довољно добро не разуме). Након пада Берлинског зида (1989), у деценији доминације САД, српска политичка елита је покушавала да води политику баланасирања између Вашингтона и Москве. Данас, пак, када је дошло до успона Русије и Кине, и када је ЕУ у кризи, српска политичка елита води политику по којој „ЕУ нема алтернативу“ (фактички: „ЕУ или смрт“). Опет, грешке у перпцепцији (сазнању) воде грешкама у стратешкој политици, а ове пак резултују наношењем штете српским државним и националним интересима.

Једна од тих тешко исправљивих грешака је и та што је, након 2000. године, српска политичка и друштвена елита – или заведена неолибералном идеологијом, или зато што њени делови били корумпирани – предала већи део економских, медијских, па и културно-образовних ресурса транснационалним структурама (компанијама, фондацијама, организацијама и институцијама). То је довело не само до уништавања домаће индустрије, масовног одлива средстава из Србије и осиромашења радног становништва, већ је и део српске елите преузео улогу плаћених опслужилаца транснационалних структура. Тако је настала и српска варијанта компрадорске елите.

Задатак компрадорске елите је, уз опслуживање транснационалних структура, и да активно заступа колонијалну идеологију. Српска варијанта те идеологије састављена је из мешавине расистичког (само)презира према „домороцима“ (Србима), апологије способности и културне супериорности метрополе (ЕУ и САД) и неолибералне идолатрије „приватизације и слободног тржишта“. За заступање те идеологије наша компардорска елита је, наравно, и материјално награђена уделом у системској (колонијалној) ренти.

Тако је, данас, српска елита идентитетски и функционално подељена. Један њен део остао је лојалан српском друштву, делећи и материјалну судбину његових средњих и нижих слојева. Други пак њен део – онај компрадорски, као и припадници средње класе које имају аспирацију да уђу у ту елиту, развио је, међутим, лојалност не свом друштву, већ транаснационалним структурама (од којих материјално и идеолошки зависи). Овај други део елите, нажалост, данас доминира у институцијама српске политике, економије, па и културе.

Подељеност српске елите довела је и до њене својеврсне акционе блокираности и до немогућности решавања стварних друштвених проблема. Компрадорски део елите, наиме, према горућим проблемима друштва углавном је индиферентан. Такав је њихов однос, рецимо, према проблему демографске имплозије. Они кажу: „ионако у Србији има пуно незапослених, а кад буде затребало једноставно ћемо увести радну снагу“. Тако, заправо, ништа озбиљно не раде на том питању. Такође, део данас владајуће елите, и кад признаје опасност неког друштвеног проблема – рецимо, незапослености, не предузима готово ништа јер очекује да ће се све аутоматски решити „кад Србија уђе у ЕУ“.

Но ако елита не тражи решења или се опредељује за она погрешна, криза друштва се продубљује. А ако је елита неуспешна у дужем временском раздобљу, криза друштва се претвара у његов колапс.

Управо то прети да се догоди са српским друштвом. Историја нас учи да неуспешна друштва брзо и лако нестају, бивајући асимилована од других, успешнијих друштава.

Друштво са подељеном елитом, при чему се део елите толико отуђио од сопственог друштва да често ради и против његових интереса, не може брзо да изађе из кризе. Потребан је нарочити напор оног дела елите који је остао лојалан своме друштву да се формулише излазна стратегија и за њу мобилише народ.

Будући да су регуларни државни ресурси, економија, те друштвене институције и организације углавном под контролом компрадорске елите и страних структура, такав подухват не изгледа лако и брзо остварив.

Међутим, посматрано на дуже стазе, ако сазнајна и етичка снага антиколонијалног дела елите успе да се повеже са ширим слојевима друштва, може се добити озбиљна културна, социјална, па и политичка сила, способна да донесе промену.

Антиколонијална елита нужна је како би се у друштву ојачала свест о томе да једина судбина нашег човека није – како нас уверава компардорска елита – да ради за страног газду („инвеститора“) који треба да поседује практично све у Србији (фабрике, руднике, електране, обрадиву земљу..). Такође, антиколонијална елита је нужна како би се спречило даље дробљење нашег колективног идентитета у бескрајне партикуларности регионализама, локализама, па до атомизованих индивидуализама – чиме се, наравно, смишљено поткопава и руши колективни акциони потенцијал српског друштва. Коначно, антиколонијална елита је нужна и као сазнајна и акциона авангарда, колективни актер који разуме збивања у економском и геополитичком окружењу, те иницира реалистичка друштвена решења – која даље преузимају, развијају или модификују политички актери. Таква елита, дакле, биће главни актер друштвеног опоравка, а правовемена формулација стратешке алтернативе, коју ће оне дати, биће кључ успешног изласка из кризе.

Антиколонијална елита данас у Србији полако настаје, обликује се и препознаје. Овај серијал „Сведока“ на тему елите може и сам бити један од катализатора тог само-изграђивања. Ми смо ту, мислимо заједно, детектујемо главне проблеме, покушавамо да пронађемо решења. И већ у следећем кораку, оно што сада изгледа нереално – почетак промене, уз мало више добре воље, посвећености и рада, доживеће остварење. Ја у то чврсто верујем. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер